Početna / Male priče Velikog rata / Budimir Davidović: Vitez Legije časti i Karađorđeve zvezde umirao od gladi

Budimir Davidović: Vitez Legije časti i Karađorđeve zvezde umirao od gladi

Kada sam prvi put čitao biografiju Budimira Davidovića morao sam nekoliko puta da zastajem i proveravam da li sam dobro pročitao podatke o ovom hrabrom kaplaru srpske vojske. Gotovo neverovatno i previše epski je zvučao podatak „čovek sa sedamdeset rana“ a onda kada sam pročitao kako ih je zaradio shvatio sam da se to zaista dogodilo, ipak ostalo mi je nejasno kako ih je ovaj junak prebrodio. Biće da ga je tog dana Bog pomilovao po glavi jer drugačijeg objašnjenja nema…

Budimir Davidović nosilac najviših srpskih i francuskih odlikovanja

Budimir Davidović je u Prvi svetski rat ušao kao iskusan ratnik. Imao je iza sebe učešće u dva balkanska rata gde se pokazao kao vrlo hrabar, strog i pravičan čovek. Zbog svojih karakteristika dobijao je najodgovornije i najteže zadatke u borbi protiv Austrijanaca, posebno se istakao u hvatanju „živih jezika“ kako su tada govorili za zarobljavanje neprijateljskih vojnika. Imati živog neprijatelja u šaci, znači da potencijalno možete saznati određene informacije koje mogu biti od presudnog značaja u borbi: broj neprijateljskih vojnika, njihove položaje, raspoloženje, stanje naoružanja i slično…

Svoj prvi veliki ratni podvig u Prvom svetskom ratu Budimir Davidović ostvario je već 1914. godine u borbama na Slovcu kada je zarobio četvoricu Austrijanaca. Novinar „Politike“ Milan Šantić tridesetih godina prošlog veka obišao je sve preživele heroje rata i sabrao njihove priče u knjigu „Vitezi Slobode“. Tom prilikom razgovarao je i sa Budimirom i o njegovom podvigu na Slovcu napisao:

„Kao tri senke u noći, Budimir Davidović i njegovi drugovi prevaljivali su prostor u kratkim skokovima. Pognuti pretrče po nekoliko koraka, pa legnu u travu i osmatraju teren pred sobom. Svakoga časa može puška planuti, svakoga časa smrt ih može stići. A kad su se primakli rovovima na nekih dve stotine metara, nastavili su put pužući. Tiho, neprimetno, kao neki rovci.

– Pst, pst – upozori drugove Budimir. – Eno, onde, pored sena. Ono je stražar. Pazite!

Bez daha su se primicali. Zaobišli su seno, pa zašli sa strane. Onda hitro, kao veverica, skočio je Budimir iz trave i gotovo uzjahao na stražara.

– Stoj! Polaži oružje!

Stražar nije uopšte pokušao da se brani, iako nije bio sam. Još tri austrijska vojnika spavala su u senu. I oni su se predali bez reči.

– Oprostite, gospodo Austrijanci, što smo vam prekinuli san, – podrugivao im se Budimir, otpasujući im fišeklije i pretresajući džepove. Za to vreme Milić i Stojić držali su puške na gotovs, spremni da ubiju svakoga koji pokuša da beži ili da se brani.

– Nemojte se ljutiti, gospodo Austrijanci, ali ovo je naše, srpsko seno. A sad napred!“

Ređale su se nove bitke i novi podvizi Budimira Davidovića. Nažalost, došli su i porazi, pa i strašna srpska epopeja preko albanskih gudura i izgnanstvo na grčko ostvro Krf. Vidali su Srbi tamo svoje rane, jačali svoje telo i um, obučeni u nove francuske unifore i opremljeni novim naoružanjem čekali su trenutak za trijumfalni povratak u otadžbinu.

Oporavljena srpska vojska pod komandom genarala Petra Bojovića krenula je na Solunski front u borbu za povratak svojim kućama. Ta borba trajaće gotovo dve godine (1916-1918).

Na Solunskom frontu dolaze novi izazovi za junaka naše priče kaplara Budimira Davidovića. Opet mu se poveravaju najteži izviđački zadaci. Postaje veza između Vojvode Babunskog koji se nalazi u neprijateljskoj dubini i komadanta puka. Svaki njegov prelazak je bio izuzetno dramatičan i težak u svakom smislu. Probijati se kroz neprijateljske redove opasane žicom, stražarima i bugarskim civilima bilo je teško i za ptice, a kamoli za ljude. Budimir Davidović je obučen u bugarsko seljačko odelo nedeljama prolazio kroz bugarske neprijateljske linije i prenosio od Vojvode Babunskog izveštaje, čak je i sam beležio informacije o stanju neprijatelja koje je mogao da vidi tokom probijanja. Kasnije je Budimir Davidović nekoliko puta menjao jedinicu. Učestvovao je u krvavim borbama na Sokolcu. Jedne noći išao je u patrolu i jedva izvukao živu glavu. Dvadeset i četiri sata ležao je nepomično među kamenicama. Bugari ih primetili, pa nisu mogli ni napred ni nazad. Tu su poginula dva njegova saborca: Dragomir Marković i još jedan Valjevac. On se tek drugog dana izvukao niz jednu padinu. U četi su se svi začudili kada su ga ugledali, jer su zasigurno smatrali da je poginuo. Posle jedanaest meseci nosio je mašinsku pušku i sa njom čuda počinio u Bakovu Potoku.

Početkom devetsto osmanaeste javio se u jurišnu četu i tu je prilikom napada na položaje Krvavi Zub – Obla Čuka, Kravice – Zapadni Veternik, završeno ratovanje Budimira Davidovića.

Nakon uspešnog napada srpske diverzantske grupe na višestruko brojnijeg neprijatelja, usledile su teške borbe prsa u prsa. U tim borbama Budimir Davidović je zadobio sedamnaest rana od uboda bugarskih bajoneta ali nije klonuo, nastavio je sa borbom.

„Napravismo pokolj, ali izbodeše me na 17 mesta…“[1]

Uvidevši da se neprijatelj oporavio od prvobitnog šoka koji su izazvali iznenadnim napadom, srpski diverzanti bili su prinuđeni na povlačenje. Tu počinje prava životna drama Budimira Davidovića. Jedan Bugarin baci na njega dve bombe. On uspe jednu bombu da odgurne nogom, drugu uhvati rukom. Hteo je da je vrati Bugarinu u zemunicu. Međutim tek što ju je uhvatio, bomba eksplodira i njega obavi gust oblak dima. Bomba mu raznese ruku sve do ramena. Budimir skoči u groznici, nije želeo živ da se preda. Imao je još snage da pokuša da se izvuče. Pridiže se i poče da beži u pravcu naših rovova. Ali nije pogodio mesto gde je prosečena žica, nego se uplete u bodljikave žice. Nadljudskom snagom uspeo je Budimir da se iskobelja iz žice, iskidanog odela i kože. Ruka mu je visila na koži koja je držala da ne otpadne potpuno. Okrenu se i iza sebe vidi dva bugarska vojnika koja su potrčala ka njemu. Levom rukom iz torbe izvuče poslednju bombu. Zubima je iščupao upaljač i bacio bombu iza sebe. Oslobodio se pratilaca, ali ne može da vidi prolaz koji su napravili u bodljikavoj žiti. Videvši da nema izlaza, on se poslednjom snagom zatrča i uskoči na žice.

O, kako u ratu sve stvari postaju moguće. Iako je žica bila visoka čitav metar, on je sa jedne na drugu preskakao i tako pretrčao svih pet pojaseva. Kada je preskočio poslednji pojas žice Budimir pade i ostane onesvešćen. Kada se povratio bio je suočen sa teškim stanjem, sav u krvi, go i bez ruke.

Šta ću više da živim, – mislio je tada Budimir. Nikada više neću vredeti ni sebi ni drugima. Celog veka bio sam siromah, tuđ sluga. Radio sam tuđu zemlju, ali bio sam snažan, pa sam mogao da radim. A sada? Bogalj, prosjak, za kojim će trčati deca po selu. Ne, meni ne treba život…

Razmišljao je tada Budimir da se ubije i prekrati svoje muke, ali nije imao više ništa od oružja kod sebe. I tada se pojavi njegov komandir Periša Mićević. On je Budimira mnogo voleo i uvek ga izdvajao od ostalih vojnika. Komandir Mićević i njegov posilni na jednom šatorskom krilu preneli su Budimira Davidovića do previjališta. Stigao je u poslednji čas. Izliv krvi bio je jak i on bi uskoro umro. Posle je prenesen u Donji Požar, u treće pukovsko previjalište. Operisao ga je dr. Alkalaj. Odsekao mu ruku iz ramena, a kao čudo u svojoj lekarskoj praksi pokazivao sedamdeset i četiri parčeta od bombi što je izvadio iz njegovog raskrvavljenog tela.

Oko Budimirovog kreveta svakog dana skupljali se oficiri, a lekar im pokazivao izvađene parčiće. Tako je za Budimira čuo i Regent Aleksandar pa došao da ga obiđe.[2]

– Jesi li ti Budimir Davidović, junače? – pitao je Regent Aleksandar, stojeći povrh njegovog kreveta.

– Ja, Vaše Visočanstvo.

– Jesi li malaksao?

– Nisam, Visočanstvo, neću umreti dok se ne vratimo u Srbiju.

Regent Aleksandar skinuo je sa grudi Karađorđevu zvezdu sa mačevima i lično je predao Budimiru. Tom prilikom dao mu je još i šest stotina franaka.

– Evo ti najviše vojničko odlikovanje. A kada prezdraviš javi mi se. Ja te neću zaboraviti.

Komandant istočne vojske general Saraj sutradan je uručio Budimiru Davidoviću francuski orden Legije časti. Tako je Budimir na svojim grudima poneo najviša odlikovanja, koja jedan vojnik može imati: dve Karađorđeve zvezde sa mačevima, Legiju časti, Belog orla s mačevima, Obilićevu medalju za hrabrost i Albansku spomenicu.

Nakon oslobođenja i povratka u Srbiju, Budimira je snašla sudbina mnogih njegovih saboraca koji su ostali invalidi. Onako bez ruke bio je prisiljen da radi u nadnici kod drugoga, a ljudi su ga držali iz sažaljenja. Posle je nosio mleko u Čačak, bio monopolski kontrolor, služitelj u poreskoj upravio, pa je bilo nešto bolje. Ali, sve je to bilo daleko od dobrog. Nastalo je dugo lutanje i težak život. Posebno je potresno pismo koje je 24. aprila 1942. uputio predsedniku srpske vlade Milanu Nediću:

„Molim vas da mi se dodeli nešto pomoći pošto nemam nikakvih drugih prihoda, star sam i sakat, umirem od gladi na čačanskoj kaldrmi sa ženom i još dvoje sitne dece“.

Budimir Davidović je preminuo 1980. godine u Čačku u 90 godini života.

U tekstu korišćeni delovi iz knjige „Vitezi slobode“ autora Milana Šantića (1938.)

[1] „Vitezi slobode“ Milan Šantić, Beograd, 1938.

[2] Isto kao i pod jedan

Autor Milan Bogojević

Milan Bogojević (Zemun, 1981) pisac i publicista. Objavio je knjige: "Atentat 1934.", "Milunka Savić - ordenje i ožiljci", "Male priče Velikog rata", "Kralj Aleksandar - žrtva zavere" i "Zaboravljene priče Velikog rata". Autor i scenarista nekoliko televizijskih dokumentarnih filmova

Možda vam se svidi

Mobilizacija: Svi zajedno za dečije prihvatilište!

Jedna mudrost kaže „Za dobro se treba boriti kao vojnik, a koji vojnik može sam …

Упишите се за нове постове.

Сазнајте увек први!