Početna / Vesti / Kajmakčalan sveto srpsko mesto među oblacima
Kajmakčalan

Kajmakčalan sveto srpsko mesto među oblacima

Jurišali su ka svojoj otadžbini, svojim domovima, suprugama i deci. Za njih je planina Nidže, odnosno vrh Kajmakčalan bio kapija slobode, povratak kući posle godine izgnanstva, bila je to prilika i za osvetu Bugarima koji su našu vojsku napali iznenada i mučki sa leđa.

Urna u kojoj se nalazilo srce Arčibalda Rajsa

Nadomak vrha Kajmakčalana sam, gledam ispred sebe tu planinu, mogu da vidim srpske vojnike, oznojane, krvave, prljave kako zadihani jure ka vrhu.

Čujem eksplozije, zaležu…

Na sve strane vidim stene, zamišljam koliko su strašne bile eksplozije koje su pogađale te stene i gde su pored šrapnela od granata vojnike ubijali i komadi odlomljenog kamenja.

Na ovoj planini u bici za Kajmakčalan poginulo je 4.643 vojnika i oficira.

Zastajem , vidim ih kako ginu oko mene.

Gledam ih kako u poslednjim trenucima života rukom pokušavaju da dotaknu slike i pisma svojih najmilijih koje su držali u nedrima pored srca, traže poslednju vezu sa onima koje nikada više neće videti.

Krećem napred, čujem šum potoka koji se sliva severnom stranom Kajmakčalana, pogledam u smeru potoka i vidim da se sa nekoliko strana u njega ulivaju manji potoci.

Pitam sa li je tako tekla i krv ubijenih i ranjenih pre više od sto godina? Sigurno jeste.

Konačno sam tu, na Kajmakčalanu. Na mestu gde su se vodile najžešće borbe u Prvom svetskom ratu.

Konačno sam tu na mestu o kome sam pisao, mestu o kojem sam maštao, koje sam sanjao.

Godinama sam želeo da dođem i vidim poprište jedne od najvećih srpskih bitaka. Mesto gde je srpska vojska vaskrsla i poslala poruku da postoji.

Sudbina je uredila da to bude u godini kada se navršava stogodišnjica od proboja Solunskog fronta i pobede u Prvom svetskom ratu.

Na put sam krenuo sa nekoliko prijatelja, ostajali smo prilikom ovog penjanja često bez daha zbog napornog uspona, ali još češće zbog neverovatnih prizora prirodnih lepota koji krase ovu planinu.

Posle dva sata napornog penjanja ka vrhu Kajmakčalana, konačno se pojavio vrh spomen kapele koja se nalazi na 2521 metar nadmorske visine. Kažu da je vrh pre borbi iznosio 2525 metra, ali usled strahovitog granatiranja smanjen je za 4 metra.

Ispred kapele na Kajmakčalanu

Nisam žurio ka kapeli, prilazio sam joj polako, ne iz nekog opreza već da bih uživao u svakom trenutku, svakom koraku kojim bi se približavao ovom svetom mestu.

Odmah sam primetio da je kapela renovirana, ali i da su je vandali oskrnavili. Na nekoliko mesta su farbom iscrtane bugarske zastave, pred ulazom nas je dočekala zapaljena i bačena srpska zastava.

Požurio sam unutra, sa velikom dozom straha da vandali nisu napravili još veću štetu, na sreću unutra nisu ništa dirali.

Laknulo mi je.

Ponovo se vraćam u stanje duhovnog mira, celivam ikone, palim sveće i upisujem u knjigu utisaka.

Dolazim do urne u kojoj se nalazilo srce Arčibalda Rajsa, to je bila njegova zavetna želja. U svom testamentu naveo je: „Što se tiče mojih smrtnih ostataka, želim da se otvori moje telo, kako bi se iz njega izvadilo srce; da se to srce stavi u bokal i jednom prilikom odnese na Kajmakčalan, gde će se, bez zakopavanja, staviti pored crkvice. Ja sam voleo srpsku zemlju i draga mi je pomisao da će moje srce počivati i nestati na najponosnijem vrhu srpskih zemalja, blizu drugova koje sam gledao kako umiru.“

Nažalost tokom Drugog svetskog rata urna je razbijena, najverovatnije od strane bugarskih fašista, a srce je nestalo. Urna je restaurirana pre par godina i tek kada se bolje zagledate možete da vidite tragove ponovnog sastavljanja.

Posle molitve za heroje sa Kajmakčalana izlazim ispred spomen kapele i obilazim objekte koji se nalaze u neposrednoj blizini kapele, tu je kosturnica, molitveni dom i bolnica dr Arčibalda Rajsa.

Vraćam se nazad i vidim da su moji prijatelji izvadili srpsku zastavu koju smo poneli te su je postavili na jarbol na kome se nalazila zastava koju su vandali zapalili. Razmišljamo kako da uklonimo bugarske zastave na stubovima oko kapele.

Jedino rešenje je bilo da uzmemo po kamen i sastružemo farbu sa stubova. Uspeli smo.

Zadovoljni učinjenim, seli smo ispred kapele, gledamo u uklesani natpis iznad vrata.

Reči kralja Aleksandra: „Mojim div junacima, neustrašivim i vernim, koji grudima svojim otvoriše vrata slobodi i ostadoše ovde, kao večni stanari na pragu otadžbine.”

Kreće priča o ogromnim žrtvama srpske vojske, o neverovatnom poduhvatu osvajanja ovog vrha, neko podseća da je tu poginuo i Vojin Popović, slavni vojvoda Vuk.

Primećujemo da nam se približavaju tmurni oblaci, pre nego što sam krenuo na put prijatelj me je upozorio o surovim vremenskim uslovima na ovoj visini. Zimi se dešava da vetrovi razvale vrata od kapele, pa unutra naveje do metar snega. Leti pak zna da se promeni vreme u roku od 30 minuta, od nesnosne vrućine do strašne oluje.

Zbog potencijalnog nevremena, pakujemo se i krećemo ka podnožju planine. Kupim kamenje usput i stavljam u ranac, nekoliko prijatelja me je zamolilo da im donesem kamen sa Kajmakčalana.

Krećem, stajem, osvrćem se… ne ide mi se još. Gledam prijatelje, svi se slično ponašaju.

Niko ne želi da napusti ovo sveto mesto.

I svi kao da misle videćemo se opet…

Autor Milan Bogojević

Milan Bogojević (Zemun, 1981) pisac i publicista. Objavio je knjige: "Atentat 1934.", "Milunka Savić - ordenje i ožiljci", "Male priče Velikog rata", "Kralj Aleksandar - žrtva zavere" i "Zaboravljene priče Velikog rata". Autor i scenarista nekoliko televizijskih dokumentarnih filmova

Možda vam se svidi

Svetomir Jovanović, paor ratničkog srca

Francuski maršal i počasni srpski vojvoda, Franše d Epere izjavio je jednom prilikom: „Okupljeni oko …

Упишите се за нове постове.

Сазнајте увек први!