B(l)ogovanje
Povezani članci
Na oko stotinak kilometara od Beograda nalazi se selo Struganik, rodno mesto Živojina Mišića, legendarnog srpskog vojskovođe. Ovo je idealno mesto za porodični izlet, posebno za one koji žele da spoje putovanje prelepom prirodom i nauče nešto o istoriji.
Pripremajući se za put na internetu sam uglavnom nailazio na savete koji objašnjavaju kako najbezbednije stići do Struganika. Svi saveti su ukazivali da je put očajan, predlagali su da automobil treba parkirati čim se skrene sa glavnog puta, pa nekoliko kilometara ići pešice jer je tako najbezbednije, jedan dnevni list pod naslovom „Put do kuće vojvode Živojina Mišića kao za Kamel trofi“ navodi da je gotovo nemoguće doći do kuće slavnog Vojvode…
Ovi tekstovi me nisu pokolebali u nameri.
Dolazimo do te sporne deonice puta i na moje veliko iznenađenje tu više nema ničeg spornog. Sada do rodne kuće Živojina Mišića vodi nov put, uistinu u pojedinim deonicama je sužen na širinu jedne trake, i gotovo je nemoguće mimoići se sa drugim vozilom, ali kako će se ispostaviti o tome ne treba brinuti.
Ispred kuće dolazimo u 14:30 sati, iako je decembar, vreme je suvo i ne tako hladno. Međutim na parkingu nema nijednog automobila. Prilazim kapiji koja je zatvorena i vidim da oko kuće nema žive duše.
Kapija je ipak otvorena, može se ući u dvorište, ali ne i u kuću. Nailazim na parče papira na kome je napisan broj telefona Miodraga Mišića i cena karte od 120 dinara.
Nikada mi neće biti jasno zašto u Srbiji za Muzeje i kulturne institucije određuju cene karata koje su nerealne i ispod svakog proseka? Niti će zbog toga narod pohrliti u muzeje, a daleko od toga da sa ovakvom cenom karte muzej može da se održava ili ulaže u postavku.
Pozivam broj telefona i posle nekoliko trenutaka javlja mi se Miodrag, oslovljavam ga sa „gospodine Mišiću“, nekako na taj način sve ima simbolike, kažu da u Struganiku ima četrnaest kuća Mišića. Dobijam informaciju da je memorijalna kuća zatvorena tokom zimskog perioda, tj. da radi od marta do novembra.
Miodrag se ljubazno ponudio da bi on došao da otključa kuću ali neko mora doći po njega. Nažalost nisam bio u mogućnosti da odem po njega (mali automobil i dvoje dece sa sedištima), pa sam tako bio uskraćen i da uđem u kuću Živojina Mišića.
Ostajemo tako bukvalno na pragu kuće velikog Živojina Mišića.
Ipak, šetam po dvorištu sa spoznajom da hodam istom zemljom kojom i Živojin Mišić, prisećam se delova iz njegovih memoara i pokušavam da zamislim kako je izgledao život u ovoj kući pre više od stopedeset godina.
Kako nemamo kustosa, preuzimam njegovu ulogu. Objašnjavam porodici da se Živojin Mišić nije rodio u ovoj kući već na livadi u blizini Struganika.
U svojim memoarima „Moje uspomene“ Živojin Mišić piše: „Čim otpočne muža stoke, domaćica kojoj je rad da bude planika seli se u kolibu. Ona s čobanima muze stoku, spravlja sir i kajmak i izdaje mrs redari doma za ishranu ukućana i redenika… godine 1855. moja majka je bila planika i otuda moje rođenje u livadi – blizu kolibe“
Živojin Mišić bio je trinaesto dete Radovana i Anđelije Mišić, njegova porodica se bavila poljoprivredom i stočarstvom kao uostalom svi iz Struganika.
Objašnjavam sinu koji ima sedam godina da je u njegovim godinama slavni Vojvoda Živojin Mišić čuvao koze i vodio volove i da je to bio vrlo težak posao za dete njegovih godina.
Znao bi kasnije Vojvoda Mišić pola u šali, a pola u zbilji da kaže kako su mu najveće muke u životu bile kada je kao dečak čuvao koze:
„Ko nije čuvao koze taj ne može ni zamisliti šta su to jadi i nevolje.“
Pisao je u svojim memoarima kako su koze najprepredenije životinje koje znaju da osete kupus na udaljenosti i do četiri kilometra, onda samo čekaju pogodnu priliku koja bi se ukazala onog trenutka kada pastir pridrema i onda juriš na kupus.
Ovo je smešno mom sinu, ne shvata to kao problem. Koze danas deca iz grada vide u zoološkom vrtu ili nekom salašu, ne shvata kako bi ta slatka životinjica mogla praviti nekome probleme.
Stojimo tako pred kućom iz koje se mali Živojin sa deset godina otisnuo u svet, prvo u Ribnicu, Kragujevac, Beograd… pa u istoriju gde će zauvek ostati.
Učestvovao je u šest ratova koje je Srbija vodila, od Prvog srpsko-turskog rata do Prvog svetskog rata. Kako u ratu, tako i u životu Živojin Mišić je u svim pobedama i porazima ostao svoj. Dosledan svojim uverenjima i svojim ubeđenjima.
Zbog svog uverenja uspeo je da ostvari jednu od najvećih srpskih pobeda u Kolubarskoj bici. Pomoglo mu je, mnogi kažu, poznavanje terena, ali prvenstveno poznavanje srpskog naroda. Znao je da vojsku treba sabrati, odmoriti i nahraniti. On je za najkraće vreme, od jedne demoralisane vojničke mase ponovo obnovio čvrste borbene jedinice sposobne za najveće podvige
Međutim, izgleda da je najteže bilo ubediti nadređene u opravdanost Mišićevih poteza. Pre izdavanja komande za povlačenje srpske vojske, Mišić se više od dva sata raspravljao telefonom sa načelnikom Štaba Vrhovne komande Vojvodom Putnikom.,
U jednom trenutku je Mišić prvo nešto opsovao (istorija ne pamti detalje) a zatim rekao:
„Neću u ovom času nikoga da slušam kada radim posao za koji nosim odgovornost. Naredio sam povlačenje i ostajem pri tom. Dajte komandu kome hoćete ali dokle ja komandujem armijom ima da bude kako ja mislim da je najbolje za ovu zemlju.“
I ispalo je najbolje! Srpska vojska je uspela da iz povlačenja krene u silovit napad i protera Austrougare nazad na njihovu teritoriju.
Nakon ratova Vojvoda Živojin Mišić iako bolestan prihvatio se dužnosti načenika generalštaba novoformirane države i vojske. Ostaće i tu upamćena njegova doslednost. Jednoga dana vrhovni komandant regent Aleksandar svratio je u njegovu kancelariju koja se tada nalazila u zgradi Vojne akademije i zatražio je da mu vojvoda Mišić odmah saopšti detaljne podatke o nekoj malo važnoj stvari. U izvesnoj meri iznenađen, vojvoda je pozvao svog ađutanta i dao mu nalog da pronađe potrebni podatak u arhivi. Ova Mišićeva odluka iznenadila je regenta, pa je on sav crven od stida u licu uzviknuo:
– Pa zar vi o tome ne znate?”
Vojvoda je odgovorio:
– To je takva kaplarska sitnica da ja nju ne samo da ne mogu nego i ne treba da pamtim.
Izuzetno uvređen regent Aleksandar je počeo da viče:
– Zar je to sitnica kad ja tražim!?
Mišić je nastavio:
– Ma ko da je traži to je sitnica, i ja to ne znam.
Regent Aleksandar je pavši u vatru prosiktao:
– Ne znate! A šta vi znate? Vi ništa ne znate! Ništa!
Vojvoda Mišić je začuđeno, ali opet u svom stilu odgovorio:
– Ja ništa ne znam? Pa zar vi to tek sada vidite, posle Mionice i posle Suvoborske i Kolubarske bitke, posle Bitolja i Kajmakčalana, posle Dobrog Polja i zarobljavanja maršala Makenzena i posle Slovenije. Vidi se koliko ste vi vidovit kada tek sada zapažete da ja ništa ne znam. Čudim se i ne mogu dovoljno da se načudim što me još držite i trpite na ovom mestu. Postarajte se da za ovo mesto nađete pogodnije lice koje više zna, a ja onako mislim da mi ovde više nije mesto.
Takav je bio veliki Vojvoda Živojin Mišić.
Danas sve manje o njemu znamo. Da li ćemo imati nekada nekog novog Mišića, veliko pitanje.
Veliko je bilo i pitanje da li oficiri a posebno pitomci Vojne akademije dolaze u obilazak rodne kuće Živojina Mišića i koliko znaju o njemu. Postavio sam ga Miodragu Mišiću, bivšem kustosa i domaćinu memorijalne kuće u Struganiku .
Odgovor je bio kratak, jasan i razočaravajući:
– Ne dolaze. Dolaze samo vojnici iz Valjeva i generali kada su neke svečanosti u pitanju.
Zato dragi prijatelji koji poštujete tradiciju i istoriju, budite u svojoj kući kustosi svojoj svojoj deci baš kao što sam ja bio svojoj prilikom obilaska rodne kuće Vojvode Živojina Mišića.
Izgleda da je to jedini način da ne zaboravimo prave vrednosti, ko smo i šta smo.
A zaboravom nestaćemo i mi sami…
