Početna / Vesti / Najveći srpski novinar koji je intervjuisao Hitlera, Čerčila, Pašića…
Predrag Milojević

Najveći srpski novinar koji je intervjuisao Hitlera, Čerčila, Pašića…

Predrag Milojević je u ovom burnom veku preživeo dve dinastije, tri Jugoslavije, četiri rata, pet režima, izdao tri puta po šest knjiga svojih tekstova i prevoda, piše sedam decenija, pamti osam i živi svoju devetu deceniju. U ovom veku pravo je čudo već preživeti sve bure ovoga veka i to još na ovom tlu. Predrag Milojević ne samo da je bio svedok ovoga veka već je u njemu učestvovao od prelaska preko Albanije 1916 . godine kao petnastogodišnje momče do nevolja koje su donosile okupacije i ćudi režima – rekao je Jovan Ćirilov o Predragu Milojeviću prilikom dodele nagrade „Braća Karić“ sada već davne 1998. godine.

Predrag Milojević

Najveći srpski novinar koji je radio intervjue sa Hitlerom, Gebelsom, Himlerom, Čerčilom, Nikolom Pašićem, Slobodanom Jovanovićem i mnogim drugim, sada već istorijskim ličnostima kao da nije našao značajnije mesto u sećanju srpskog naroda.

Zato ovaj tekst ima za cilj da podseti čitaoce na verovatno najvećeg srpskog novinara ikada.

Predrag Milojević rođen je 25. Decembra (on i Isus Hrist, kako je sam znao da kaže) te 1901. godine u malom pograničnom mestu Ram, kao jedno od osmoro dece. Kako se još saznaje, neverovatno je to, da je svako od osmoro braće rođeno u različitim mestima.

Porodica Milivojević se 1909.godine trajno nastanjuje u Beogradu, gde Predrag kreće u osnovnu školu.

Bio je treći razred kada je izbio Prvi balkanski rat 1912. godine. Škole su bile zatvorene i pretvorene u bolnice. A đaci su dolazili i pomagali bolničarkama. Kada su se škole ponovo otvorile, izbio je Drugi balkanski rat. Tako da je Predrag završio osnovnu školu sa svega tri godine školovanja, gde kaže da mu je bukvar i dalje bio u torbi.

Da će školovanje biti poprilično turbulentno Predrag Milojević je shvatio u drugom razredu gimnazije kada je počeo Prvi svetski rat. Rat koji je teško podneo jer ga je ranio austrijski šrapnel sa suprotne obale, kada se kao dete uprkos zabranama igrao. Škole su opet bile zatvorene i to pune četiri godine.Izgubljeno vreme u ratu i pod okupacijom nadoknadio je polaganjem ispita na tromesečnim kursevima. Za godinu dana uspeo je položi tri razreda. Ni maturu nije polagao , jer je kao odličan đak bio oslobođen usmenog ispita.

Po završetku gimnazije počeo je da studira filozofiju, kod čuvenog profesora Brane Petronijevića koji ga je još kao studenta uzeo za honorarnog asistenta.

Međutim, dokaz da život piše najčudnije romane pokazalo se i na slučaju Predraga Milojevića, sudbina ga odvela na drugu stranu, postao je reporter „Politike“ sa devetnaest godina.

A kako je do toga došlo, ni sam nije mogao da objasni.

Radeći u Nemačkoj kao dopisnik, upoznao je i svoju ženu, ćerku bogatog berlinskog arhitekte – Imgard Viri Krauze. U jednom nesrećnom slučaju, ostao je bez sina Dejana. Posle ženine smrti, Predragu je ostalo naraspolaganju ogromno bogastvo, koje je procenjeno na više miliona nemačkih maraka. Taj novac nije potrošio, već ostavio u nasleđe budućim talentovanim novinarima.

„U istoriji je mnogo šta ispalo obratno od onoga što se očekivalo. Ljudi na vrhovima , reklo bi se, pošteđeni su su zabluda, jer imaju najbolji uvid u stvarnost. Ali i oni prave greške – štaviše, kada su na najvišim položajima najveće.“ – govorio je Milivojević.

A o tim ljudima na najvišim položajima Milivojević je ostavio interesantna svedočanstva i isto tako interesantne poglede na neke od najznačajnih događaja dvadesetog veka.

Nikolu Pašića je video kao nekoga ko nije umeo blagovremeno da se odrekne vlasti, što ga je iz vlasti oteralo.

„Vođa Radikalne stranke umro je u decembru 1926. godine. Činilo mu se da hoće da ga odgurnu sa vlasti isti oni kojima je pomogao da do vlasti dođu. Ali je izgleda dosadio kralju Aleksandru, koji nikada nije mario mnogo za njega. Govorilo se da mu tepih pod noge, izvlače upravo ministri po nagovoru kralja.“

O puču koji se dogodio 27. marta Milivojević je kao direktni svedok govorio da nekada događaji mogu da zavedu i one koje ih prave, što su martovska zbivanja i dokazala kod nas. A priču o 27. martu počinje ovako:

,,Kada je posle potpisivanja Trojnog pakta, knez Pavle seo u voz i otišao u Sloveniju na odmor u zamak “Brdo“. Smatrao je da je prebrodio krizu koja je potresala zemlju tih dana zbog pakta. Laknulo mu je. Ali tek što je voz stigao saopšteno mu je da je njegova vlada oborena i on s njom, i da pod pratnjom mora da se vrati u Beograd. Smrknulo mu se.“

Interesantano je i zapažanje o očiglednoj ulozi statiste predsednika vlade Dragiše Cvetkovića u drami koja se odigravala na beogradskim ulicama 27. marta:

„Dragiša Cvetković, tadašnji predsednik vlade, zahtevao je da se najodlučnije demantuju glasovi o “nekakvom puču“ samo tri sata pre puča. Kad ga je u zoru 27. marta probudila lupa na vratima, on je mislio da su to njegovi agenti došli da mu saopšte da je puč osujećen a našao se u rukama pučista. Predsednik pučističke vlade, Dušan Simović, zakazao je venčanje svoje ćerke za 6. april 1941, samo da nije bilo bombi. Posle odbacivanja Trojnog pakta gotovo svi su očekivali da će to da se desi, sem, izgleda njega koji je to udesio.„

O Englezima i Čerčilu naš slavni novinar nije imao najbolje mišljenje:

„Ništa se danas tako često ne upotrebljava i tako lako zloupotrebljava kao narod. I nas Srbe, fanatično klicanje – “Bolje rat nego pakt“ – parola koju je podmetnuo Vinston Čerčil, koštala nas je više od milion glava“

Ono što je posebno interesantno jeste da je Predrag Milivojević bio poslednji živi novinar koji je uradio intervju sa Adolfom Hitlerom.

Na jednom skupu koji je bio održan devedestih godina u Berlinu na postavljeno pitanje novinara kakav je utisak na njega ostavio Adolf Hitler, Predrag Milivojević tada 95-godišnjak je započeo:

„Hitler je bio ljubazan i ostavio je na mene prijatan utisak…“

Usledili su burni protesti: kako to govori o čoveku koji je izazvao svetski rat i nestajanje miliona ljudi. Milojević je pribrano odgovorio:

„Gospodo, pitali ste me za prvi utisak, a ja sam intervju sa vođom male i potcenjene stranke završio upozorenjem da je reč o čoveku opasnih namera. Šest godina kasnije najuren sam iz Nemačke pod pretnjom smrti.“ – tad je usledio buran aplauz.

O tom vremenu Milivojević je pisao – Nemci su oduševljeno išli za Hitlerom u uverenju da će ih on privesti gospodarenju sveta, a on ih je odveo u propast. Kako je to Milojević uvideo, bitka za demokratiju u Nemačkoj izgubljena je upravo od strane onih koji nisu činili krem inteligencije. Nemačka inteligencija se nije suprostavila najezdi fašizma, dok je radništvo jedno vreme odolevalo. Ipak, obrtanje vrednosti donosi vredna propaganda. Hitler se hvalio jednom engleskom novinaru da za svoj uspeh može da zahvali upravo onim intelektualcima koji su ga smatrali budalom.

Drugi svetski rat, Milojević je proveo u Beogradu. Jednom prilikom, svoj intervju sa firerom koji je fotografisan, uspeo je da iskoristi da spase svog brata iz logora na Banjici, koji je dopao u gestapovske ruke. Posle završetka rata, kada su započeti procesi suđenja svim nacističkim zločincima, Milojević je dobio priliku od „Politike“, da intervjuiše nekoliko najvećih zločinaca.

Tom prilikom izanalizirao je postupke tih zločinaca, na sebi svojstven način:

„ Po Geteu u čoveku su dve duše: jedna ga pravi svečovekom a druga nečovekom, u jednoj je Faust a u drugoj Mefisto. Ali, kada je čovek jedno a kada drugo? To čovek nikad ne zna. I gde je granica između jednog i drugog? To se još manje zna. A istorija ima primera kada je čovek i jedno i drugo. U Frankfurtu na optuženičkim klupama, našla su dvadest dvojica rukovodilaca koncetracionih logora u Aušvicu, koji su se u tom položaju povremeno smenjivali. To su bili tada već postariji ljudi“ – zapisao je Milojević,

Većina je nosila naočare sa debelim crnim okvirima, svi su bili obučeni u civilna praznična odela sa belom tvrdom kragnom i svilenom kravatom. Opšti utisak je bio, da izgledaju i više nego civilizovani i inteligentni ljudi. Osim što su bili optuženi za nedela kao rukovodioci logora, svakom ponaosob je izrečena i pojedinačna optužnica za dela koja su lično načinili. Jedan je nogama gazio zatvorenike dok ne izdahnu, drugi je bacao bombu sa gasom u bunker pun zatvorenika, treći im ubrizgavao fenol u srca, peti je smrskavao o zid jevrejsku novorođenčad. Svoj utisak o suđenju zabeležio je sledećim mišljenjem. ,,A ti neljudi živeli su posle rata u Nemačkoj, dok nisu pronađeni kao obični pristojnigrađani. Šta je onda kod tih ljudi privid a šta njihova prava priroda?

Đavoli Aušvica pretvorili su se u anđele samo što ne lepršaju belim krilima, ali baš zato deluju demonski’.

Niče je govorio da ne samo čovek, već i vreme može da poludi, i da dovede do “obrtanja vrednosti“. U Hitlerovo doba, najluđe je primano za normalno i to doba se drugačije priviđa onima koji sada o tome čitaju.

Predrag Milivojević dobitnik je Nagrade za životno delo Udruženja novinara Srbije, nagrade Beograda („Oktobarska“), „Politike“, Ordena Svetog Save, Ordena Jugoslovenske krune.

Preminuo je 12. septembra 1999. posle još jednog preživljenog bombardovanja Beograda, a svoj milionski fond je ostavio na upravu kolegama iz Politike.

Autor Milan Bogojević

Milan Bogojević (Zemun, 1981) pisac i publicista. Objavio je knjige: "Atentat 1934.", "Milunka Savić - ordenje i ožiljci", "Male priče Velikog rata", "Kralj Aleksandar - žrtva zavere" i "Zaboravljene priče Velikog rata". Autor i scenarista nekoliko televizijskih dokumentarnih filmova

Možda vam se svidi

Lepotica pred kojom je bežao neprijatelj

Sofija Jovanović je još jedna veličanstvena žena ratnik iz Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. …

Упишите се за нове постове.

Сазнајте увек први!