Početna / Feljton / Princ Đorđe od dvora do ludnice (5 deo)

Princ Đorđe od dvora do ludnice (5 deo)

Posle više godina popustljivosti i trpeljivosti prema ponašanju kraljevića Đorđa, došao je momenat da se sa njime postupi kao u Šekspirovom „Hamletu“. Kralj Danske, stric Hamletov, u jednom trenutku je uzviknuo: „Kod velikog sveta, ludak ne sme da šeta“ – ovako je Branislav Gligorijević jedan od boljih poznavalaca odnosa u dinastiji Karađorđević stavio tačku na slučaj kraljevića Đorđa.

Princ Đorđe Karađorđević

Kraljević Đorđe se vraća u Beograd i izdaje knjigu pod nazivom „Iz mojih političkih zapisa“ u kojoj je objavio svoja ranija pisma i komentere upućene vladi, s teškim optužbama na njen račun i račun kralja Aleksandra. Februara 1925. godine kraljević Đorđe napao je komandanta Garde u Kasarni a zatim i nekoliko oficira Garde pod izgovorom da mu se namerno ne dostavlja pošta (kao i u slučaju Kolakovića opet se kao razlog navodi pošta).

Kako će se kasnije ispostaviti ovo su bili poslednji skandali kraljevića Đorđa, on će nedugo posle toga biti upućen na lekarsko posmatranje u dvorac Belje. Nakon deset dana posmatranja lekari su podneli opsežan izveštaj , nasloveći ga „Lekarsko uverenje o duševnom stanju Njegovog Visočanstva kraljevića Đorđa“. U tom izveštaju lekari su opisali njegovo oboljenje kao paranoidno, opasno po okolinu i njega samog ( pokušao je manikirom za nokte da preseče vene) i preporučili kao racionalnu meru izolaciju radi čuvanja i lečenja do eventualnog stišavanja njegovih bolesnih ideja, usled postupne, staračke promene karaktera ovog oboljenja u nekom snošljivijem pravcu.

Preporuke lekarske komisije biće usvojene i kraljević Đorđe će celu 1926. godinu provesti u Belju gde će ga lečiti tim lekara. Početkom 1927. godine Đorđe će biti prebačen u Toponicu kod Niša, gde je za njega specijalno preuređen jedan paviljon.

Na zahtev ministra zdravlja, izvršen je još jedan pregled kraljevića Đorđa njega su 27. marta 1927. godine pregledali najozbiljniji srpski lekari: dr Dušan Stojimirović, upravnik Duševne bolnice, dr Andre Nikolić, šef nervnog odeljenja Državne bolnice i dr Kosta Živanović, lekar Državne bolnice. Oni će potvrditi prethodna mišljenja i preporučene mere. Precizno je rečeno Kraljević Đorđe mora biti zadržan na lečenju zbog opasnosti po sebe i okolinu.

Godinama će se bezuspešno lečiti Kraljević Đorđe u Toponici. On će redovno slati uvreljiva pisma kralju Aleksandru sve to njegove tragične smrti u Marselju 1934. godine. U tim pismima i depešama će ga nazivati: trovačem, iznuđivačem, ništavilom…njegovu suprugu kraljicu Mariju glupačom i guzuljom. A pisma je završavao skandaloznom psovkom: „Decu ti blesavu pečenu jebem, zajedno sa tvojom poznatom glupačom i naduvenom guzuljom. Ua!“. (AJ, fond VJM, Kraljevi papiri, f.13)

Kraljević Đorđe ostaće u Toponici sve do 1941. odnosno do okupacije Jugoslavije od strane fašističke Nemačke u Drugom svetskom ratu.

U svojim memoarima „Istina o mom životu“ zapisaće:

“Zar je trebalo da ceo jedan narod… narod čiji sam i ja sin, izgubi slobodu – da bih je ja stekao?”.

Odmah po napuštanju Toponice princ Đorđe odlazi u Beograd. Čim je došao u grad potražio je Miku Alasa, saznao je od njegove sestre da je Mika otišao u dobrovoljce i da je zarobljen negde kod Sarajeva a zatim odveden u vojni logor u Nemačkoj. Princ Đorđe odmah poziva svoju tetku Jelenu – kraljicu Italije i moli je da se pronađe njegov prijatelj i oslobodi. Nije prošlo dugo i Mika Alas se vratio u Beograd. Princ Đorđe je uzeo u zakup vilu na Dedinju, preko puta vinograda Mike Alasa.

Prve godine rata Hitlerov izaslanik ponudio je kraljeviću Đorđu da se preseli na Dvor i da bude krunisan za kralja Jugoslavije. Princ Đorđe je bez razmišljanja ovu ponudu odbio.

Tokom rata princ Đorđe dobiće i ličnog sekretara – pesnika Miodraga Panića Surepa. Na tu dužnost pesnik je došao uz pomoć Jaše Prodanovića, retkog prinčevog prijatelja. Ispostaviće se da je Surep komunistički ilegalac koga je bilo potrebno sakriti. Sredinom 1943. Pesnik će nestati bez ikakve najave a malo posle toga će Gestapo u pola noći pretražiti kuću princa Đorđa i zabraniti mu da izlazi iz kuće i ne odgovara na telefonske pozive. Kuću će staviti pod nadzor.

Nakon oslobađanje Beograda 1945. i promene režima kraljevića Đorđa niko neće uznemiravati. Nove vlasti iskoristiće princa Đorđa kao svojevrsan alibi za nepravdu koju će učiniti ostalim članovima porodice Karađorđević. Intezivnom propagandom će od princa Đorđa praviti mučenika i velikog heroja koji će im pomoći da lažima diskredituju ostale članove porodice Karađorđević i što je možda najgore da oskrnave sećanje na blaženopočivšeg kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića.

Engleski brigadnog general Ficroj Maklin, šef britanske vojne misije pri vrhovu NOV opisaće u svojim memoari susret sa princom Đorđem:

„Malo posle našeg dolaska u Beograd, došao je jednog dana u našu misiju postariji gospodin sa beretom na glavi. Predstavio se kao princ Đorđe Karađorđević, stariji brat kralja Aleksandra i stric sadašnjeg kralja. Odmah je počeo da priča istoriju svog života. Između ostalog kazao je kako je preterana tvrdnja da je ubio svog slugu. Njegovi neprijatelji su na nepošten način iskoristili taj incident. Da su se poštovala njegova prava, bio bi on danas kralj Jugoslavije. Neko ga je zapitao, da li, osim toga, ima sve što mu je potrebno. Odgovorio je potvrdno. Vratili su mu automobil, koji je bio rekviriran za vreme borbi…“

Princ Đorđe ostaje bez svog velikog prijatelja Mihaila Petrovića – Mike Alasa koji će preminuti sredinom 1943. godine.

Krajem rata princ Đorđe se upoznao sa Radmilom Radonjić rodom iz Njeguša. Po njenom svedočanstvu simpatije su se javile tek posle rata, negde 1946. godine a 1949. oni će se i venčati u opštini Savski venac bez ikakvog ceremonijala.

„Naš život u prinčevoj vili na Dedinju tekao je uobičajenim i ustaljenim tokom. Kako je još od malena vaspitavan u vojnim školama, znao je da se drži utvrđenog reda. Ustajao bi oko šest časova i pošto nije ni doručkovao ni kafu pio, odlazio bi u grad. Pošto smo imali kola, taj izlazak se brzo završavao. Skoro svakodnevno, odlazili smo na ribarenje, na Savu ili kod Ritopeka iza Vinče. Tu bi sa ribarima provodili celo pre podne. Sa ribarenja smo uvek dolazili kući tačno na vreme, da se u podne sedne za sto.“ – izjavila je kasnije princeza Radmila.

U ovom mirnom i uobičajenom životu kako ga opisuje princeza Radimila Karađorđević ipak je bilo i vrlo uzbudljivih momenata.

Recimo vrlo je interesantan događaj iz 1959. godine kada bračni par putuje za Pariz da proda sliku Van Goga. Primio ih je jedan Belgijanac stručnjak za procenu slika Van Goga, pogledao je sliku i rekao:

„Ovo je najgora kopija koju sam ikada video. Da niste u pitanju Vi Visočanstvo, preduzeo bih potrebne korake da falsifikatora otkrijem. Ovako, poštedeću Vas skandala…“

Princ Đorđe i princeza Radmila živeli su u Beogradu od potpukovničke penzije princa Đorđa koju mu komunisti nisu oduzeli. Princ Đorđe Karađorđević preminuo je 17. Oktobra 1972 godine u 82. godini života.

Kraj feljtona završiću sa rečenicom Anri Poenkara kojom je princ Đorđe započeo svoje memoare:

„Istina je preča od koristi“

Autor Milan Bogojević

Milan Bogojević (Zemun, 1981) pisac i publicista. Objavio je knjige: "Atentat 1934.", "Milunka Savić - ordenje i ožiljci", "Male priče Velikog rata", "Kralj Aleksandar - žrtva zavere" i "Zaboravljene priče Velikog rata". Autor i scenarista nekoliko televizijskih dokumentarnih filmova

Možda vam se svidi

Hrvati zazidali spomen – reljef kralja Petra u Dubrovniku

Nakon smrti kralja Petra I Karađorđevića, gradovi u Kraljevini SHS su se bukvalno utrkivali ko …

Упишите се за нове постове.

Сазнајте увек први!