Početna / Vesti / U rodnoj kući vojvode Stepe

U rodnoj kući vojvode Stepe

U mestu Kumodraž, u opštini Voždovac, na samo desetak kilometara od centra Beograda nalazi se kuća u kojoj je rođen i gde je proveo svoje detinjstvo čuveni srpski vojskovođa vojvoda Stepa Stepanović. Pre tri godine kuća i kompletno domaćinstvo rekonstruisani su, pa je bilo za očekivati da je ovo idealno mesto da porodica provede par sati nedeljnog popodneva…

Put do rodne kuće vojvode Stepe sasvim je solidan i putokazima obeležen, verovatno će vam uske ulice kada stignete u Kumodraž stvoriti malu nelagodu ali to je vrlo kratak deo puta, bez

Aleksa Vladičić domaćin rodne kuće vojvode Stepe Stepanović

brige…

Nemojte mnogo poraniti, kuća se otvara u 11 sati, a ako dođete ranije ostaćete ispred zaključane kapije. Srećom, mi smo došli malo ranije, pa smo posle 15 minuta obletanja oko kuće i strepnje da možda nećemo ni imati priliku da uđemo, odahnuli jer se pojavio Aleksa Vladičić, sa šajkačom na glavi i ključevima u ruci.

 

 

Iako se vidimo prvi put srdačno se pozdravljamo. Predstavljam se i odmah ga pitam da li možemo malo da porazgovaramo i da bih ako se slaže tu našu priču objavio. Isto onako kako smo se srdačno pozdravili prihvata razgovor. Otključava kapiju i ulazimo u prvu kućicu pored ulaza. Pretpostavljam da je to njegova kancelarija. Dok sedam na krevet sa malom zadrškom jer nisam siguran da li je eksponat ili deo nameštaja kancelarije moj domaćin objašnjava svoju funkciju.

– Vidite ja nisam kustos niti turistički vodič. Ja sam ovde domaćin kuće i recimo portir, ali kad dođe narod a posebno deca ja im kažem šta znam o vojvodi Stepi. Plata mi je oko 20.000 dinara i nisam prijavljen, a ostalo mi je još tri godine do penzije. Ne znam, možda baš zato prenosim priču ovde o ovom velikom čoveku, apelujem na mlade, savetujem da nije časno živeti ako izgubimo ponos i obrukamo naše stare, koji su živeli pod mnogo težim uslovima a opet spasavali Srbiju i svetosavlje – kroz osmeh govori Aleksa.

Vlaga u podrumu kuće

Kažem mu da je slična priča i u Struganiku, rodnoj kući vojvode Živojina Mišića. Sležem ramenima, odmahujem glavom… šta da mu kažem?

Da sam iznenađen, nisam. Da je u redu, nije. Da će biti bolje… ne znam.

Zato menjam temu. Lakše i meni i njemu. Pitam ga dolaze li ljudi?

– Dolaze, ali nije to ni priližno onom broju koliko bi trebalo i koliko je zaslužio slavni vojskovođa.

Pitam ga šta misli, zašto je tako?

– Crni oblak se nadvio nad Srbijom – počinje epski Aleksa a nastavlja filozofski – u Srbiji trijumfuje vulgarnost, estrada i površnost. Kultura, književnost i ozbiljna umetnost su marginalizovane, jer danas je važnije obavestiti narod o ljubavnim avanturama starleta i estradnih zvezda nego saopštiti kulturna dešavanja iz bliže i dalje prošlosti srpskog naroda.

I pored interesantnog razgovora kojim se upoznajem sa našim domaćinom nestrpljiv sam da nastavimo obilazak i vidim gde je vojvoda Stepa rođen, gde je odrastao… zamolio sam Aleksu da krenemo u obilazak – i on kao da je jedva dočekao da dođemo do onoga gde se snalazi najbolje. Pita me da li sam znao da je Stepa otišao u vojnu školu tako što su tri brata izvlačili štapić i on na tom izvlačenju pobedio?

Odgovaram negativno. Nije mi bio poznat ovaj podatak, iako sam pre izvesnog vremena pisao priču o vojvodi Stepi i poprilično dobro se upoznao sa njegovim životom. Ipak konstatujem da nije pobedio Stepa već Srbija. Aleksa se prećutno slaže sa mnom – vidim to jer sa smeškom potvrdno klima glavom. Pravi trenutak da ga pitam zašto na tabli ispred kuće piše da je Stepa Stepanović bio srpski i jugoslovenski vojvoda kada to istorijski nije tačno. Osmeh mu nestaje sa lica, gotovo ljuto kaže da je i sam postavljao to pitanje ali do danas od nadležnih nije dobio odgovor.

Ulazimo konačno u centralnu kuću onu u kojoj je živeo vojvoda Stepa Stepanović. Kada smo ušli u prvu prostoriju zapazili smo bistu Stepe Stepanovića a paralelno sa zidovima postavljeni su panoi na kojima se nalaze fotografije i dokumenta u vezi sa vojvodu Stepu, u drugoj prostoriji se takođe nalaze panoi sa fotografijama. Nije ono što sam očekivao da će me dočekati u spomen kući, međutim u poslednjoj, trećoj prostoriji dolazimo do očekivanog autentičnog ambijenta i osećaja da je Stepa živeo u ovoj kući. U jednom ćošku se nalazi ognjište sa kazanom i posudama za pripremanje hrane, tu su naćve za mešenje hleba i jedan izuzetno veliki sanduk. Upravo taj sanduk je jedini predmet koji je pripadao vojvodi Stepi Stepanoviću. Ostali predmeti se čuvaju u njegovoj kući u Čačku i u Vojnom muzeju u Beogradu.

Nakon što smo pogledali fotografije i dokumenta na panoima obilazimo kuću sa spoljne strane i prvi put sam iznenađen – neprijatno. Fasada je u izuzetno lošem stanju. Pitam svog vodiča o čemu se radi zar nije kuća renovirana pre par godina.

– Pre tri godine – dodaje Aleksa.

Nešto mi govori da ovde postoji veći problem od fasade koja je počela da otpada. Zamolio sam Aleksu da pogledamo podrum i tamo pronalazim ono čega sam se i plašio. Sa svojim skromnim znanjem (koje sam stekao pokušavajući da kuću Milunke Savić pretvorim u muzej) znam da je najveći problem kod starih kuća vlaga. Zato se pre svake rekonstrukcije i renoviranje starih kuća radi drenaža i sanacija vlage. Delim svoje mišljenje sa Aleksom koji ovaj put glasno potvrđuje moj strah i onda me odvodi ponovo u kuću te mi pokazuje da i iz odžaka ognjište otpadaju delovi zida.

Polazimo ponovo napolje ali što bi narod rekao sad su već „oči veće“ vidim da panoi sa fotografijama nisu pričvršćeni već samo naslonjeni na zid, upozoravam Aleksu da bi neki od panoa mogao pasti na neko dete jer nisu pričvršćeni pravilno. Sleže ramenima.

Izlazimo napolje i šetamo dvorištom kojim je nekada šetao vojvoda Stepa Stepanović. Lepo je vreme. Pitam Aleksu da li zna gde je to mesto u blizini kuće gde je Stepu kao dete skoro ubio bik kada mu je rogom rasporio stomak. On mi pokazuje na jednu uzbrdicu na kojoj su danas izgrađene zgrade – misli da je tu bilo. Odmah mi vraća pitanjem da li znam kako su ga kao bebu dojile Ciganke i da je do kraja života bio fasciniran Romima, pa nastavlja pričom kako je vratio penziju jer je rekao da je prevelika za siromašnu državu. Počinjemo „borbu“ anegdotama i legendama o velikom vojskovođi. Sin me gleda široko raširenih očiju sa osmehom koji ne skida sa lica, vidim da je priča doprla do njega. Shvatam u tom trenutku da su deca i danas deca i da pored svih novotarija i tehnoloških čuda i dalje mogu da prepoznaju prave ljudske vrednosti i velika dela. Treba im samo prići na lep – drugačiji način, odvesti ih na ovakva i slična mesta gde mogu videti i osetiti duh prošlih vremena.

Krećemo kući i dok nas Aleksa Vladičić ispraća do kapije stežem mu ruku i kažem da nije on ni domaćin ni portir. Gleda me pomalo zbunjeno.

– Ti si Aleksa čuvar rodne kuće vojvode Stepe Stepanovića. Kao što je to čiča Đorđe na Zejtilniku. Što je on tamo to si ti ovde u Kumodražu i drago mi je što smo proveli nedelju zajedno…

Sedamo u automobil i krećemo kući, a na pola puta sedmogodišnji sin mi kaže:

– Tata, pa ja sam danas dirao sanduk koji je dirao i vojvoda Stepa Stepanović.

Autor Milan Bogojević

Milan Bogojević (Zemun, 1981) pisac i publicista. Objavio je knjige: "Atentat 1934.", "Milunka Savić - ordenje i ožiljci", "Male priče Velikog rata", "Kralj Aleksandar - žrtva zavere" i "Zaboravljene priče Velikog rata". Autor i scenarista nekoliko televizijskih dokumentarnih filmova

Možda vam se svidi

Hrabri Irci do poslednjeg branili odstupnicu Srbima

Jedna stara izreka kaže da „rat otkriva jednom narodu sve mane i vrline“, dodali bi …

Упишите се за нове постове.

Сазнајте увек први!