Почетна / Мале приче Великог рата / Живот човека на Балкану – Станислав Краков

Живот човека на Балкану – Станислав Краков

Слагао бих када бих вам рекао да сам до само пре пар године знао нешто о Станиславу Кракову, уствари лагао бих и када бих рекао да сам пре тог тренутка и чуо за њега. Када сам истраживао грађу за писање своје књиге један пријатељ ми је предложио да погледам збирку Станислава Кракова у Архиву Југославије.

Када сам отворио збирку и почео да сазнајем ствари у вези са Станислава Кракова, по ко зна који пут у последње време осетио сам срамоту и опет због исте ствари – заборављања великана. Било ме је лично срамота, али много више био је то трансфер срамоте друштва у ком се заборављају овакве личности и генијалци.

             Станислав Краков

Не могу се ни данас похвалити великим познавањем живота и рада „српског Хемингвеја“ како су називали Станислава Кракова али сматрам, да опет знам толико да барем овом колумном могу указати читаоцима на овако сјајну личност и дати препоруку од срца да се прочитају неке његове књиге.

Ко је у ствари био Станислав Краков?

Није лако описати Станислава Кракова, можда би најлакше било држати се прве реченице већине текстова о Кракову: „Био је официр, новинар, књижевник и филмски редитељ.“ Ипак Станислав Краков је био много више од набројених занимања. Био је један од најталентованијих писаца у новијој српској историји, велики познавалац културе и велики патриота.

Као српски официр учествовао је у неким од највећих битака српске војске кроз три рата. Учествовао је и у оном четвртом рату али не као српски официр. Био је  сведок многих атентата, завера, грађанских ратова, неколико револуција и државних удара. Преживео је албанску голготу и дочекао српски васкрс.

У ратовима се показао као врло храбар, поштен и честит официр. Посебно је интересантно како Краков у најтежим моментима негује своје таленте и љубав према писању и култури уопште. Он руком пише, илуструје и такорећи уређује часопис за војнике и официре који су се налазили на првим линијама Солунског фронту и даје му симболично име „Рововац“. Оваквом идејом желео је да убије ратну монотонију и повећа борбени морал српске војске. Међутим, после пар бројева „Рововац“ је забрањен због сатире која се није допала високим официрима. Већ тада је било очигледно да војска спутава креативност младог поручника Станислава Кракова.

Одликован са чак осамнаест одликовања од којих су пола добијени за ратне заслуге.

О својим ратним данима оставио је много писаних дела, ипак најпознатија су: „Кроз буру“ , „Крила“ и “Живот човека на Балкану“ која по свом квалитету иду руку под руку са много познатијим делима сличне тематике као што су Јаковљевићева „Српска трилогија“ или Ћосићево „Време смрти“.

Након ратова Станислав Краков постаје официр Краљеве гарде, задужен за личну безбедност Краља Александра. Стицајем чудних околности, Краков завршава на граници Србије и Албаније, често задатком и на туђој територији. Након покушаја самоубиства 18. јуна 1920 године Краков напушта војску и бави се искључиво писањем и филмском режијом. Када је напуштао војску разговарао је са својим пријатељем Станиславом Винавером и овај му је кроз шалу рекао да то нипошто не ради јер демобилисаних писаца има много, а он је аутентичан управо јер је активни официр.

Краков је ипак имао велику и богату „цивилну професионалну каријеру“ .

Дуго година је био директор дневног листа Време, затим директор Радио Београда и филмски режисер многих капиталних дела. Данас је сачуван његов филм „За част отаџбине“ за који критичари кажу да је то „најлепше уметничко дело уопште које је о Првом светском рату створено“.

О животу Станислава Кракова најбоље говори он сам:

„Судбина ми је била дуго изваредно наклоњена, а потом, као и скоро свим мојим сународницима, постала је врло свирепа. Познао сам високе тачке успона и сву горчину и понижења када се додирне дно људског друштва. Седао сам за трпезе многих краљева и био срећан што сам могао да као једину храну испечем шаку кукурузних зрна на ватри која је издисала. Корачао сам стотине метара преко језивог моста начињеног од лешева људи и коња, не додирнувши ногом земљу…и ношен сам као победник кроз улице покривене цвећем на рукама раздраганих девојака. Познавао сам, понекад се и спријатељио са многим шефовима држава и моћним диктаторима, али сам имао прилику да упознам и њихове тамничаре, па чак и џелате…Једна енциклопедија моје земље забележила ме је као „великог јунака из ратова“, док ми је, освајајући место мога становања, један нови господар дао назив „народног непријатеља“

Они који тек сада откривају личност Станислава Кракова вероватно се питају:

„Како онда, човече, не знамо за њега?!“

Станислав Краков је имао једну велику (не)срећу да му је ујак Милан Недић. Током Другог светског рата Краков је подржао свог ујака, тада генерала Милана Недића. Био је уредник Недићевских новина „Ново време“ (1943-1944), „Обнова“ и „Записи“. У Аустрију је отишао септембра 1944. и после рата живео углавном у Паризу. У Југославији је због горе наведеног осуђен због колаборације током рата и сва његова дела била су забрањена.

Станислав Краков умро је 15. децембра 1968. године у Женеви где се налазио на лечењу.

До данас Краков није добио заслужено место у српском друштву и нажалост може се рећи да живи наслов своје можда најбоље књиге „Живот човека на Балкану“ – слављен, оспораван, забрањиван и на крају заборављен.

Забрањиван од оних који су били много лошији писци, али су на нашу жалост писали много важније ствари. Они су били ти победници који су писали своју „историју“ у којој није било места за Кракова и њему сличне.

Данас када се историја поново осветљава и не чини се истом као што је изгледала пре седам деценија видимо да смо само ми жртве забране и заборава тог генијалног „човека са Балкана“.

Нек му је вечна слава и хвала!

Дела Станислава Кракова:

Кроз буру, роман (Цвијановић, 1921)

Крила, роман (Време, 1922)

Кроз Јужну Србију (издање аутора, 1928)

Наше последње победе (издање аутора, 1928)

Човек који је изгубио прошлост (рукопис није сачуван)

Пламен четништва (Време, 1930)

Живот човека на Балкану (1968)

Милан Недић, у два тома, први 1963, други 1968, ново издање, Београд, 1995

Аутор Милан Богојевић

Милан Богојевић (Земун, 1981) писац и публициста. Објавио је књиге: "Атентат 1934.", "Милунка Савић - ордење и ожиљци", "Мале приче Великог рата", "Краљ Александар - жртва завере" и "Заборављене приче Великог рата". Аутор и сценариста неколико телевизијских документарних филмова

Можда вам се свиди

Знате ли ко је био Есад – паша Топтани?

„Верне пријатеље из тешких дана ваше вође су, у знак захвалности, ћушиле ногом, а ви …

Упишите се за нове постове.

Сазнајте увек први!