Почетна / Мале приче Великог рата / Животна улога Јелене Милутиновић
Глумица Народног позоришта Јелена Милутиновић

Животна улога Јелене Милутиновић

Број жртава који је пао за част Београда непрегледан је. Нажалост велики број ових јунака је данас непознат новим нараштајима, чак и њиховим потомцима…
Хероји који су чинили нека невероватно храбра дела и преживели рат умрли су још за живота у сећању Београђана.

Глумица Народног позоришта Јелена Милутиновић

Одбрана се одликовала учешћем свих структура одбране једне земље; војске, добровољаца, четника комита, жандарма али оно што је одбрану Београду чинило посебном јесте и храбро учешће стараца, жена и деце које је бескрајна љубав према свом граду унела у редове бранилаца.
Ово је прича о заборављеној београдској хероини, глумици Народног позоришта госпођи Јелени Милутиновић која је активно учествовала током одбране Београда.
Од тренутка када је мајор Драгутин Гавриловић одржао свој чувени говор браниоцима Београда иу војници су кренули улицом Риге од Фере у образовање одбрамбених линија све је попримило примесе трагедије и драме.
Пролазећи поред једне цвећарске радње потпоручник Рош је ногом разбио излог и сви војници су се искитили белим каранфилима да окићени пођу у смрт.
У том тренутку испред цвећаре се појавио и један старац сав избезумљен са пушком у руци.
– Где су Швабе? Викао је из свег гласа.
Када га је један официр упитао шта хоће, дрхтећи старац је рекао да му је један син погинуо у Балканском рату а други је пао на Гучеву
– Овога тренутка ударила је граната у моју кућу, убила ми жену и последње дете. Немам више никога. Зашто и ја више да живим?
Јурнуо је кроз плотове и пре него што је успео да освети своје, пао је изрешетан , као хиљаде других незнаних хероја.
У том тренутку потпоручник Рош повео је војнике на јуриш преко барикаде али једно зрно га одмах погоди кроз врат и баци на крваву београдску калдрму.
Војници су понели тешко рањеног потпоручника Роша, коме је крв лила из рањеног врата али нигде није било превијалишта, јер да би се штедели борци наређено је да се лаки рањеници сами спасавају, а да се тешки остављају. Пренели су га у позадину и оставили на земљу.
Остављен на земљи потпоручник Рош се вукао док га нису нашли неки жандарми и понели у Душанову улицу бр. 6, где су били остаци палате принца Евгениај Савојског. Ту под дебелим сводовима било је једно необично превијалиште.
У кући број 4 становала је госпођа Јелена Милутиновић, чланица Народног позоришта и супруга Добрице Милутиновића, који је био један од најпопуларнијих и најталентованијих глумаца на нашим просторима. Публика га је изузетно волела, учествовао је у оснивању Опере Народног позоришта, снимао за радио, играо на филму. Поводом 40 година његове каријере, Удружење глумаца Краљевине Југославије му је 1937. године доделило прстен, који је израдио краљевско-дворски јувелир. Од прославе стогодишњице његовог рођења (1980), „Добричин прстен“ се додељује као највеће глумачко признање.
Но, вратимо се Јелени Милутиновић. Када је почело бомбардовање она се, као и сви становиници из околних кућа, склонила опд сводове палате Евгенија Савојског. Гледајући на улицу којом су се вукли рањеници, без помоћи, у крви, изнемогли, Јелена се сетила да је њен станар, један Чех, лекар, оставио у својој соби масу завоја, вате, јода…
Отрчала је у свој стан и донела сав тај завојни материјал те са пријатељицама направила импровизовано превијалиште. Прве су рањенике морале да склањају са улице и зову у своје превијалиште, касније су војници долазили сами или су их доносили.
Ту су војници донели пуковника Гавриловића, капетана Ресимића и потпоручника Роша. Команданта већ превијеног однесли су војници даље, капетан Ресимић је са завојем отишао сам пешке, док је потпоручник Рош лежао беспомоћно, урлајући страшно од болова. Није било више војске да га носи, а Аустријанци су били све ближе. Тада је Јелена Милутиновић истрчала на улицу и пронашла три жандарма и једног заробеног Чеха да јој помогну.
Када их је увела под свод, дограбила је једна врата и скинула их са шарки. На ова врата наредила је да положе рањеног официра и да га понесу. Три жандарма и заробљени Чех понели су врата на којима је лежао тешко рањени потпоручник Рош.
Напред, пред вратима са крвавим теретом ишла је Јелена Милутиновић са молитвеником у руци из кога је читала непрекидно молитве, док се над улицама распрскавали шрапнели и рушили кровови кућа.
Пуна три часа ишао је овај необични спровод београдским улицама под страшном ватром. Жандарми су стајали сваких десетак корака да се одморе и они и рањеник.
Најзад већ у сумрак стигли су у војну болницу на Врачару где су три америчка лекара др. Рајана, др Бизл и др. Донован, крвавих руку и кецеља, на шест операционих столова непрекидно оперисали при светлости гасних лампи. Сваких 15 минута изношене су напоље корпе пуне одсечених удова.
Јелена Милутиновић предавши свог рањеника лекарима вратила се мирно са својим молитвеником у руци, кући кроз улице на којима се водила очајничка борба.
Овај подвих глумице Јелене Милутиновић остао је непознат већ тада за све Београђане, сем за оне које је тог дана спасила.
Јелена Милутиновић напустила је Народно позориште септембра 1921. године. То је био само званични одлазак, пошто је уочи и током Првог светског рата ретко играла и још ређе тријумфовала.
После рата, Јелена се није склонила само од позорнице, већ је сасвим променила стил живота. Утеху је покушала да пронађе међу адвентистима. Иако се сакрила од струке, глумачко удружење је није заборавило и у априлу 1934. године извело представу „Коштана“ у њено име. Само годину касније, колеге су одржале говор на њеном гробу.

Аутор Милан Богојевић

Милан Богојевић (Земун, 1981) писац и публициста. Објавио је књиге: "Атентат 1934.", "Милунка Савић - ордење и ожиљци", "Мале приче Великог рата", "Краљ Александар - жртва завере" и "Заборављене приче Великог рата". Аутор и сценариста неколико телевизијских документарних филмова

Можда вам се свиди

Краљ Александар Карађорђевић (ни)је миропомазан

Још једна у низу заборављених прича овај пут везана је за интересантан догађај везан за …

Упишите се за нове постове.

Сазнајте увек први!