Početna / Male priče Velikog rata / Engleskinja jedina žena oficir „Gvozdenog puka“

Engleskinja jedina žena oficir „Gvozdenog puka“

U istorijskom pamćenju Srba zauvek će ostati zapisano ime Flore Sends, odvažne i hrabre Engleskinje koja je u srpskoj vojsci stekla oficirski čin i koja je bila pripadnik čuvenog „ Gvozdenog puka“.

Flora Sends došla je u Srbiju avgusta 1914. i bila je stacionirana u Kragujevcu sa grupom od desetak Engleskinja koje su činile humanitarni medicinski tim poslat da pomogne Srbiji koja je trpila stravične gubitke odmah po izbijanju Prvog svetskog rata. Sama Flora govoriće kasnije da je odmah po saznanju da su Srbiju napale daleko snažnije i dobro naoružane snage Austrougarske monarhije, rešila da krene u pomoć tom nepoznatom i dalekom narodu o kome Englezi nisu imali neko visoko mišljenje…

Flora Sends

„Ljudi koji ništa nisu znali o srpskom narodu više puta su me pitali – zar me nije strah da se krećem među ljudima za koje oni misle da su divljaci?! Dok je, u stvari, sve sasvim suprotno tome! Jer, ne mogu zamisliti ništa manje verovatno nego da me napadne – srpski vojnik! Ja bih se osećala sigurnije šetajući po nekoj varoši ili selu u Srbiji – ma u koje doba noći – nego u mnogim engleskim i drugim evropskim varošima“.

Kada je u toj godini odbijen napad neprijatelja Flora je rešila da ne napušta srpski narod, ona se vraća u Englesku ali sa plemenitim ciljem. Flora Sends širom Engleske organizuje humanitarne akcije za pomoć ranjenim i bolesnim Srbima. Od prikupljenog novca kupuje 120 tona sanitetskog materijala i sa tim dragocenim tovarom kreće brodom za Srbiju.

U januaru 1915. godine stiže u Niš i srpskoj vojsci predaje sanitetski materijal, a od, predsednika Crvenog krsta Srbije dr Subotića traži raspored za rad u bolnici gde je najteže stanje. U tom vremenu najteže je bilo u Valjevu, gde je bilo žarište pegavca i drugih teških oboljenja. Tamo se svakodnevno umiralo, a bolest nije mimoilazila ni medicinsko osoblje.

Flora Sends se nije pokolebala, želela je da ode u Valjevo. Toj njenoj želji oštro se suprostavio engleski konzul koji joj je rekao:

– Ne dozvoljavam vam! Tamo idete u sigurnu smrt. Bolesničko osoblje u Valjevu prosečno živi jedan mesec.

Ovo će biti drugi put za kratko vreme da Flora nije poslušala svoje sunarodnike, u ovom slučaju čak konzula Velike Britanije, ona je sa potrebnim lekovima krenula u žarište epidemije, u Valjevo. Tamo je uz najveće napore radila sve dok su je noge držale, a onda je poklekla pred ovom opakom bolesti, zarazila se i sama pegavim tifusom. Snažno telo i jaka volja za život izvukli su je iz sigurne smrti, prezdravila je i odmah se vratila da ponovo pomaže bolesnicima.

Kada je epidemija suzbijena, ponovo se vratila u Englesku kako bi prikupila novi kontigent humanitarne pomoći za Srbiju. Pošto je rat u drugoj polovini 1915. godine obnovljen Flora se hitno vraća u Srbiju. Ponovo se angažuje kao bolničarka ali će pred sam polazak ka Albaniji preći u ratni sastav „Gvozdenog puka“. U knjizi Luiz Miler “Naš brat – Život kapetana Flore Sends“ opisan je taj događaj:

„U podnožju Babune vodile su se žestoke borbe, a u gradu je radila srpska bolnica. Flora je, međutim, želela da bude što bliže frontu, pa je sa zadovoljstvom prihvatila ponudu da stupi u ambulantu Drugog pešadijskog puka Knjaz Mihailo. Tu je upoznala komandanta pukovnika Dimitrija Milića, koji ju je obavestio da puk uskoro kreće u povlačenje preko Albanije i da ambulanta mora biti ostavljena a ranjenici i bolesnici otpušteni. Smirenim glasom je rekao Flori: ‘Bolje bi bilo da odetesada, dok se još može – još uvek možete preći preko granice u Grčku.’ Iznenađena predlogom, uzviknula je: ‘Ali ja želim da ostanem sa Drugim pukom.’ Komandant Milić kao da je očekivao ovakvu reakciju, pa je smireno nastavio da joj objašnjava ratne tegobe, kako bi je ubedio da promeni mišljenje. Flora se, međutim, nije dala, bila je uporna da ostane i pomaže u previjanju ranjenika tokom odstupanja. Kada se više nije imalo kud, Milić se, zanet mislima, okrenuo Flori i ljadodao: ‘Pa, možda bismo mogli da vas uzmemo u vojsku.’ Milić je naglo ustao, skinuo sa svoje epolete oznaku „2“ i prikačio je Flori na njen elegantni smeđi kaput. Eto, sad ste redov u Drugom topličkom puku srpske Prve Armije.’ Koraknuo je napred pa dodao ‘Razume se, Vaše stupanje u vojsku moraće da potvrdi komandant divizije.’

Posle toga Flora je dobila kobilu Dijanu i posilnog Dragutina, što su bile oficirske privilegije.

Na Solunskom frontu je postala komandir odeljenja. Naročito se istakla u borbama na Gorničevu, Kajmakčalanu, Crnoj reci i kod Bitolja, od avgusta do novembra 1916. godine. Tu je dva puta ranjavana u borbama prsa u prsa. Drugi put je bila izneta iz borbe sa 24 rane na telu. Te rane joj je izbrojala čuvena Milunka Savić koja se oporavljala zajedno sa njom i koja joj je bila saborac iz puka.

Flora se brzo oporavila, posle lečenja u Solunu i severnoj Africi, ali su joj se rane kasnije ponovo pogoršale za vreme boravka na frontu, pa je morala na ponovno lečenje i oporavak u Englesku. Vreme koje je tada provela u Engleskoj Flora je iskoristila da prikuplja pomoć za srpsku vojsku i da populariše oslobodilačku borbu srpskog naroda.

Uživala je veliko poštovanje i simpatije kolega. Kada je prilikom borbe prsa u prsa teško ranjena granatom, drugi oficir je rizikovao život da bi je izvukao iz bitke.

Svojim držanjem i hrabrošću napredovala je do čina kapetana, odlikovao ju je lično komandant armije regent Aleksandar I Karađorđević „Karađorđevom zvezdom“ ali najveću pohvalu dobila je od poručnika Janaćka Jovića, komandira čete „Gvozdenog puku“:

„Gospođice Sends, srpski vojnik je ponosan zbog toga što u svojoj sredini vidi plemenitu kćer Engleske čiji je narod stari srpski prijatelj. Vi, gospođice Sends, treba da budete ponosni što se nalazite u položaju da činite dobro i pomažete srpskom vojniku. Srpski vojnik će uvek poštovati dela Vaše ljubaznosti i duboko u svom srcu zapisaće ta dela i sećaće ih se zauvek… Zahvaljujemo Vam u ime svih vojnika, mi Vas pozdravljamo sa usklikom: da živi naš saveznik Engleska, da živi plemenita Sends“

Nakon rata, Flora je ostala u vojsci, tvrdeći da “nikada u životu ništa nije volela više od toga”, ali kada je 1922. demobilisana, bilo joj je teško da se prilagodi.

Udala se za svog ratnog druga, srpskog oficira, a bivšeg belogardejca Jurija Judeniča. Država joj je agrarnom reformom dodelila tzv. „Dobrovoljačku čast“, osam jutara zemlje u okolini sela Ovča (prema nekim izvorima u okolini Zrenjanina), ali Flora, kao ni mnogi drugi dobrovoljci, nikada nije uvedena u ovaj posed. Sa mužem je živela u Dubrovniku i Beogradu i izdržavala se davanjem časova engleskog jezika. Često je putovala i držala predavanja o svojim ratnim iskustvima širom sveta, u Britaniji, Francuskoj, Kanadi, SAD, Australiji, Novom Zelandu.

Prilikom svakog od ovih predavanja, sa ponosom je nosila na sebi uniformu srpskog oficira. Objavila je 1927. godine Autobiografiju žene‐vojnika: Kratka sećanja na doživljaje sa srpskom vojskom 1916‐1919.

Na početku Drugog svetskog rata, Gestapo je u Beogradu uhapsio Floru i njenog supruga. Jurij je, usled gestapovske torture, ubrzo prebačen u zatvorsku bolnicu gde je i preminuo. Flori je bilo dozvoljeno da ga samo jednom poseti. Posle Jurijeve smrti, Nemci su pustili Floru iz zatvora i dozvolili joj da se vrati u Englesku

Na kraju se vratila u rodni Safok. Mada teško pokretna, sačuvala je neobuzdani temperament: pamte je kako juri ulicama u invalidskoj stolici na struju, dok duga seda kosa vijori za njom.

U 74. godini Flora poslenjni put dolazi u Beograd. U pismu javlja svom ratnom komandiru Nikoli Stanojeviću: „Zaželela sam se da još jednom vidim svoju drugu otadžbinu i stare ratne drugove.“ Još vitalna, Flora je prošetala Beogradom, razgovarala sa poznanicima i sela u parku da odmori staračke noge gde se, prema opisu Aleksandara Petkovića u tekstu „Naša Engleskinja“ objavljenom u „Novostima“ 13. septembra 1954. godine, poveo zanimljiv razgovor:

– U blizini su se igrala dečica. Jedan mališan koji je rekao da se zove Duško prišao je i znatiželjno pitao: „Bako, šta je ovo“, pokazujući na orden koji se sijao na Florinim grudima. „To je Orden Miloš Obilić“, odgovorila je starica i nasmešila se. „Je li to onaj Miloš koji je na Kosovu ubio Murata?“, ponovo je pitao mališan. „Jeste, sine, bićeš ti dobar đak kad to već znaš“, radosno je kazala Flora.

Dve godine kasnije, 24. novembra 1956. godine, u svom skromnom domu u Sufolku kod Londona umrla je Flora Sends, oficir srpske vojske.

Autor Milan Bogojević

Milan Bogojević (Zemun, 1981) pisac i publicista. Objavio je knjige: "Atentat 1934.", "Milunka Savić - ordenje i ožiljci", "Male priče Velikog rata", "Kralj Aleksandar - žrtva zavere" i "Zaboravljene priče Velikog rata". Autor i scenarista nekoliko televizijskih dokumentarnih filmova

Možda vam se svidi

Hrvati zazidali spomen – reljef kralja Petra u Dubrovniku

Nakon smrti kralja Petra I Karađorđevića, gradovi u Kraljevini SHS su se bukvalno utrkivali ko …

Упишите се за нове постове.

Сазнајте увек први!