Početna / Male priče Velikog rata / Konačna istina o transportu srpske vojske na Krf

Konačna istina o transportu srpske vojske na Krf

O transportu srpske vojske sa albanskih obala na Krf postoji danas mnogo nejasnoća, zabuna i mitova.

Konačno u tekstu koji je pred vama moći ćete da pratite istorijska dokumenta i saznate sve detalje ove mukotrpne akcije transporta srpske vojske i naroda na ostrvo spasa, kako su kasnije nazivali Krf.

Posle strašne golgote koju su preživeli naši vojnici prelaskom preko Albanskih gudura u privim danima meseca decembra 1915. godine, počeli su pristizali ešaloni srpske vojske sa raznih strana na albansku obalu.

Prva armija nalazila se u zaštitnici na rejonu Rožaje –Berane. Treća Armija , u povlačenju, rasuta je bila od Peći do Podgorice, a Druga Armija, od Podgorice u pravcu Skadra. Konjička Divizija približavala se Valoni a Timočka Divizija Elbasanu, gde je stiglo i oko 20 000 regruta.

Računalo se da je povlačenje preživelo približno 110 000 ljudi i preko 2000 oficira.

Ruski vojni izaslanik general Artomanov daje ruskoj Vrhovnoj komandi ovakav prvi izveštaj o stanju srpske vojske u povlačenju:

„Vojsku goni glad. Za hleb vojnici daju Arbanasima odelo, oružje i svu bojevu rezervu. Pa ipak svuda užasno umiranje od gladi. Na nekim mestima pobunjeni Arbanasi, udruženi sa austrougarskim četama, sprečavaju sve lakše puteve srpskim trupama. Vojska je sasvim dezorganizovana. Neke divizije ne broje više od jedne do dve hiljade ljudi, a neizvesno je do kojeg će sastava na kraju biti svedene.“

S druge strane od srpskih trupa već pristiglih na jadranske obale čule su se žalbe protiv saveznika koji pristiglim vojnicima već danima ne pritiču u pomoć.

Ruski ambasador u Rimu, gospodin Girs, telegrafiše 7. decembra Petrovgradu:

„Srbi osećaju da im se položaj sve više pogoršava. Na sve dosadašnje žalbe dobijaju od saveznika prazna obećanja i ne stiže im nikakva pomoć.“

Do dolaska prvih ešalona srpske vojske nije bilo kod saveznika ni plana ni saglasnosti o pomoći i prevozu srpskih trupa. Masa izbeglica i vojske, koji su jedva preživeli povlačenje preko surovih albanskih planina, našla se sada na otvorenom moru ostavljena bez pomoći saveznika.

To je unelo nove nemire jer su na kraju puta očekivali savezničke brodove, bilo je to njihovo svetlo na kraju tunela. Žalbe sa srpske strane na prvom mestu bile su usmerene protiv Italije, koja im je bila najbliže, i prema tome Srbi su smatrali da bi oni najpre mogli priteći u pomoć. Međutim italijanska vlada branila se od svih ovih optužbi razlozima malo razuljivim za iznemogle, malaksale ljude koji su prošli albansku golgotu.

Dok su srpski iznureni vojnici čekali na obali jadranskog mora, između Pariza i Rima nikako nije mogao da se napravi sporazum po glavnim pitanjima, kuda prevesti srpsku vojsku i da li to da se izvede pojedinačnim ili zajedničkim transportima.

Italijanska vlada optuživala je Francusku za sporo donošenje odluka. Međutim sve se više stvaralo mišljenje da Italija prema tragičnoj sudbini Srba ne pokazuje razumevanje, niti trunku empatije.

Povodom toga ruski ambasador u Rimu, gospodin Girs opet telegrafiše ministru spoljnih poslova Rusije, gospodinu Sezanovu u Petrovgrad:

„Objasnio sam se sa Soninom odnosno držanje Italije prema Srbiji. Rekao sam mu da Rusija ne može ne biti vrlo osetljiva prema svemu što se tiče sudbine srodnog nam i junačkog srpskog naroda. Svaka uvreda i nepravda naneta Srbima, odjeknuće u svim ruskim srcima i izazvaće negodovanje u ruskom javnom mnjenju. Sonino se branio dokazujući da on čini sve što može da zadovolji Srbe, a za spasenje srpske vojske Italija ide do krajnjih granica svojih životnih interesa. Nekoliko je hiljada srpskih izbeglica primljeno u Italiji i biće ih primljeno koliko god je više moguće. Sonino obećava olakšati sudbinu Srba do krajnjih granica svoje moći“

Pravdali su se saveznici da se plan za prevoz srpskih trupa nije mogao brzo izraditi iz puno razloga tehničke i političke prirode ali Srbi nisu preko noći stigli na albanske obale. Bilo je vremena više nego dovoljno da se razrade planovi i obezbedi prilaz transporterima za prevoz vojske i naroda.

Pod tehničkim problemima saveznici su navodili kao glavni razlog nemačke podmornice odnosno strah od potencijalnih potapanja brodova i štete koja bi nastala. Zbog toga je Italija smatrala da transportu srpskih trupa treba da pristupe svi saveznici, a ne samo Italija.

Ministar spoljnih poslova Rusije, gospodin Sazanov o tome telegrafiše Rimu:

„Pašić već u nekoliko telegrama ukazuje na nedovoljno prijateljsko držanje Italije prema Srbima, što se pokazalo prvo u otkazu vojne pomoći od strane Italije protiv Bugarske, zatim u sprečavanju srpske vojske prelaziti Škumbu, pa čak i u zabrani evakuacije srpskih izbeglica u Italiju. Za osudu je ovakvo držanje italijanske vlade prema našem opštem savezniku koji je svima nama, i Italiji takođe, učinio u toku rata velike usluge, odvlačeći na sebe znatne snage neprijateljske vojske. Izvolite uticati na Sonina da promeni ovakvu ničim neopravdanu ANTISRPSKU politku.“

Rusko javno mnjenje sve je glasnije reagovalo na vesti o očajnom stanju srpske vojske na jadranskim obalama. Štampa nije nimalo štedela najbliže saveznike i njih je činila odgovornim za nove nevolje i opasnosti u kojima su se Srbi našli posle svih muka preživelih kroz Albaniju. Svi slojevi ruskog društva, sa puno pažnje i straha, interesovali su se za sudbinu Srba u tim očajnim trenucima za celokupan jedan narod.

Našavši se bez pomoći na otvorenom moru, srpska vlada upućivala je Petrovgradu svakodnevne molbe i izveštavala o očajnom stanju u koje je zapao narod i vojska.

Jedini spas u ovako teškim momentima Srbija je očekivala je od Rusije i očajnički se tražila njena intervencija.

To je pokrenulo i rusku diplomatiju i rusku Vrhovnu komandu, pa i samog cara da u nizu pošalju telegrame Parizu, Londonu i Rimu sa ciljem da ubrzaju sporazum i evakuaciju srpske vojske.

Ruski general Aleksijev uputio je caru opširan izveštaj o očajnom stanju srpske vojske koji je lično caru predao vojni izaslanik pukovnik Lontkijević. Prilikom predaje izveštaja pukovnik Lontkijević je i lično posvedočio caru o opasnosti u kojoj se nalazi srpska vojska, predavši mu i lični telegram Nikole Pašića.

Pročitavši izveštaje i telegram, car Nikolaj odmah piše telegram engleskom kralju, u svoje ime i sa svojim potpisom, telegram na engleskom jeziku je glasio:

„S molbom obraćam Vam se da pokušate pomoći naše hrabre saveznike Srbe. Kao što znate, jedan veliki deo njihove vojske čeka da ode sa albanske obale. Potrebno je što pre spasiti srpske trupe. One će docnije nesumnjivo biti od velike koristi za sve saveznike. Ako Engleska i Francuska mogu obezbediti njihovo brzo i pouzdano ukrcavanje i transportovanje na Krf, ubeđen sam da će time učiniti pravedno i plemenito delo.“

Depešu, približno iste sadržine, poslao je car Nikolaj i predsedniku Francuske Republike gospodinu Poenkereu. Ovo lično zalaganje autoriteta samog ruskog cara Nikolaja imalo je efekat na saveznike.

U najkraćem vremenskom roku, počeli su da rešavaju sudbinu srpskih trupa koji su čekali na albanskim obalama. Odmah je od svih saveznika učinjen prvi politički korak u Atini, da se Grčka prinudi na ustupanja Krfa za evakuisanje i reogrganizaciju srpske vojske. Grčki kralj Konstantin opirao se energično zahtevu saveznika.

Ruski poslanik u Atini Demidov, telegrafiše povodom toga ministru Sazanovu u Petrovgrad:

„Našao sam kralja jako razdraženog protiv saveznika posle jučerašnjeg njihovog zahteva za ustupanja ostrva Krf za bazu, evakuisanje i reorganizovanje srpske vojske. Isto toliko razdražen je i protiv iskrcavanja na ostrvo francuskih odreda. Posle razgovora, koji je trajao čitav čas, kralj se na kraju umirio. Ja am se starao da ga ubedim da ustupanje Krfa Srbima ima samo humani cilj i biće privremenog karaktera.“

Istovremeno saveznici su učinili i drugi zajednički korak u Atini tražeći od grčke vlade ustupanje cele okoline Soluna za slobodno kretanje savezničke vojske. Tekst zajedničke savezniče note sadržao je ove zahteve:

1. Povlačenje grčkih trupa iz Soluna i njegove okoline;
2. Slobodno raspolaganje železničkom linijom do Krivolaka i Bitolja;
3. Organizovanje odbrane Soluna i Kalakidičkog poluostrva kao neophodna potreba za sigurnost savezničkih trupa;
4. Pravo prelaska svih većih lađa i kontrola cele obale.

Grčka vlada pokazala je odlučan otpor prema ovim savezničkim zahtevima. U pitanju ostrva Krf, Grčka je morala odmah popustiti. Tako je ubrzo obezbeđeno sve što je bilo potrebno za transport srpskih trupa i sa tehničke i sa političke strane. I već sredinom februara počinje transportovanje srpskih trupa na Krf. Njihovo prvo iskrcavanje na ostrvo car Nikolaj Drugi pozdravio je ovim telegramom:

„Njegovu kraljevskom visočanstvu prestolonasledniku Aleksandru

Saznao sam s radošću da su janačke srpske trupe, posle slavne borbe, transportovane na Krf. Ubeđen sam da će ona kroz kratko vreme, posle odmora, tako zasluženog, opet uzeti učešće zajedno sa saveznicima u borbi protiv opšteg neprijatelja. Predvođena Vašim Kraljevskim Visočanstvom ona će produžiti put slave i približiti se času obnavljanja i uskrsnuća Velike Srbije.“

Tako se konačno završio period mučeničkog povlačenja srpske vojske zahvaljujući veoma aktivnoj ulozi ruskog cara Nikolaja Drugog i kompletne ruske diplomatije.

Odmah po iskrcavanju na Krf, počeo je period oporavka i reorganizacije srpske vojske za nove borbe koje će uslediti na Solunskom frontu.

Autor Milan Bogojević

Milan Bogojević (Zemun, 1981) pisac i publicista. Objavio je knjige: "Atentat 1934.", "Milunka Savić - ordenje i ožiljci", "Male priče Velikog rata", "Kralj Aleksandar - žrtva zavere" i "Zaboravljene priče Velikog rata". Autor i scenarista nekoliko televizijskih dokumentarnih filmova

Možda vam se svidi

Hrvati zazidali spomen – reljef kralja Petra u Dubrovniku

Nakon smrti kralja Petra I Karađorđevića, gradovi u Kraljevini SHS su se bukvalno utrkivali ko …

Упишите се за нове постове.

Сазнајте увек први!