Почетна / Фељтон / Сећања Панте Драшкића, ордонанса краља Александра (1 део)

Сећања Панте Драшкића, ордонанса краља Александра (1 део)

Име Панте Драшкића данас се неизоставно изговара заједно са именом краља Александра И Карађорђевића, разлог за то лежи у чињеници да је Панта Драшкић дуго времена био један од регентових ордонанса, а током Првог светског рата и једини.
То је дефинитивно обележило каријеру овог храброг официра а након што је објавио и мемоаре у којим је у највећем делу описао управо овај део његове карије који је провео на Двору, постао је најпознатији ордонанс краља Александра.
Његово службовање на Двору, почиње 1913. године. У дворску службу га је примио и изабрао лично Регент Александар, након што је добио списак свих предложених официра из заслужног 6. пука, он је одабрао најбољег међу њима а то је био мајор Панта Драшкић.
Наиме, Панта Драшкић је учестовао у оба балканска рата и звог својих заслуга био одликован и ванредно унапређен (предложен је касније за још једно унапређење које је одбијено од виших официра јер је би био превише кратак период између два ванредна унапређења). Током ратова Панта Драшкић је два пута рањеван али је оба пута одбијао да оде у болницу и остајао са својим саборцима настављајући борбу у првим линијама фронта.
Панта Драшкић ће од 1913 до 1917. године обављати функцију Регентевог ордонанса и то у времену када је Краљевина Србија водила највећи рат у својој историји, Први светски рат У својим сећањима Драшкић записује: „О уласку у двор збиља никада нисам сањао. Догодило се да уђем баш први ја из моје класе. Крајем 1913. дошао сам из свог пука из Куманова у Београд да примим нову дужност. Разумљиво је да сам био пун поноса и радости. Леп крај једног ратовања и лепа перспектива за даљу будућност, зар не? Међутим настала су разочарања од првог дана… Зачудио сам се кад сам чуо да ме по вароши оговарју и пријатељи и непријатељи, па чак и људи које нисам познавао. Стално питају зашто он уђе на двор, ко је он, сељак, неуглађен… Брзо сам пожалио што сам изашао из реда обичних официра који не познају велику част, али ни велику завист и злобу. Зато се једном пожалих првом ађутанту, ђенералу Јуришићу Штруму и замолих да будем смењен са дужности официра ордонанса. Добри стари ђенерал се управо, згрануо “Знаш ли ти шта говориш, то се није никада догодило да неко на овом положају тражи смену“. Тако сам и даље остао на овој за мене најтежој служби у животу. Тако ми је судбина доделила. Но, моје муке су имале тек да почну…“.
Током овог тешког периода он ће постати један од најближих и најоданијих сарадника Регента Александра са којим је делио добро и зло, са тим да је овог друго било много више. Радио је врло предано свој посао, након што је почео рат остао је једини ордонанс поред Регента Александра, па се због тога често дешавало да ради цео дан и целу ноћ.
Био је сенка Регента Александра те тако и сведок многих значајних догађаја, високих државних састанака, ратних сукоба али и дворских сукоба, интрига и свађа.
Управо због те близине из које је посматрао наведене догађаје, посебно су интересантна његова сведочанства о учешћу чланова породице Карађорђевић у рату, њиховом повлачењу преко Албаније, животу у изгнанству, Црној руци и Солунском процесу.
Панта Драшкић нам доноси личност Регента Александра у сасвим другачијем светлу. Он не пише о свом шефу снисходљиво, као што су то многи пре њега чинили, он пише врло објективно са детаљима и доказима за сваку изговорену реч.
Панта Драшкић је био припадник тајне организације „Уједињење или смрт“ у коју га је увео мајор Владимир Туцовић (рођени брат Димитрија Туцовића) 1911. године.
У својим мемоарима драгоцено је сведочанство на тренутке самог пријема: „У организацију сам ступио као капетан друге класе, а поред мене су групу Владимира Туцовића образовали још капетан Радоје Ђуровић, Драгутин Гавриловић, Тихомир Баршић и поручник Милан Скобла. Заклетву смо положили једне вечери у стану Владислава Ђорђевића, у Његошевој улици број 30. Заклетви је имао да присуствује и један изасланик Централног одбора под маском. Туцовић и нас петорица смо тог изасланика чекали у спаваћој соби Ђорђевића. После извесног времена он је ушао. На себи је имао црн мантил, који му је прикривао цело тело, лице му је било покривено капуљачом са прорезима за очи. Личност је била мршава и висока. Ни данас не знам ко је то био. Не говорећи ништа маска је спустила на сто каму, револвер и још неке ствари које симболишу смрт и револуцију, но којих се више не сећам. Ми смо затим пред маском гласно полагали заклетву коју нам је читао Туцовић. По свршетку заклетве маска се немо руковала и изашла, а ми смо остали да пишемо заклетве.“
Касније, након „Солунског процеса“ ово чланство је поприлично закомпликовало већ компликован живот Панте Драшкића, наиме Регент Александар је био изненађен да дотада није знао да је Панта црнорукац, па га је великим делом због притиска владе морао отпустити из дворске службе.
Панта Драшкић је затим упућен на Солунски фронт, где је преузео команду над батаљоном Срба добровољаца. Током пробоја Солунског фронта, Драшкић је био тешко рањен у главу током битке на Кучковом камену. А део Драшкићевих сећања на Солунски фронт и догађаје везане за Солун овако почиње: “Пре него што пређем на излагања живота на Солунском фронту, потребно је да опишем личност Петра Живковића, који ће у Солуну одиграти мрачну улогу у два срамна процеса и доцније бити фатална личност за краља Александра, за војску и државу уопште. Он је као млад потпоручник Краљеве гарде учествовао у убиству Александра Обреновића и краљице Драге као официр коме се краљ поверио да га чува на дворској стражи. Био сам међу оним нашим официрима који су пре овог преврата знали за официрску заверу и бранили дело завереника, али сам увек више ценио капетана Миљковића који је лојално бранио краља и осуђивао Петра Живковића, који се гнусно огрешио о краљево поверење. У току даљег његовог живота он је остао доследан почетном перфидном понашању, пуном сплетки. Како је био старији, постајао је све окорелији и бескрупулознији. Био је човек осредњих интелектуалних способности, никада ништа није радио нити читао, те је имао врло примитивну културу. Његова моћ почивала је искључиво на подршци краља Александра према њему. Сви су се људи питали у чему је лежала та сила утицаја Петровог на краља Александра и слабост Александрова према њему. Разумљиво да сам се и ја распитивао и посматрао да бих продро у ту мистику….“ У наставку мемоара Драшкић износи своје сумње да је Петар Живковић учествовао у притиску на старијег сина краља Петра, на Ђорђа, да абдицира у корист брата Александра. Чак су, како каже Драшкић, постојале и сумње да је Александар поверио задатак Петру да физички ликвидира краљевића Ђорђа, а Петар је тражио и писмену гаранцију да њему после овога ништа неће бити. Ту гаранцију је и добио од краља Александра, па то писмо и још неколико поверљивих писма су трајно и доживотно обавезали и повезали краља Александра и Петра Живковића., записао је Драшкић.“

Наставиће се…

[1] . Официр или подофицир додељен вишем војном старешини за обављање секретарских послова

Аутор Милан Богојевић

Милан Богојевић (Земун, 1981) писац и публициста. Објавио је књиге: "Атентат 1934.", "Милунка Савић - ордење и ожиљци", "Мале приче Великог рата", "Краљ Александар - жртва завере" и "Заборављене приче Великог рата". Аутор и сценариста неколико телевизијских документарних филмова

Можда вам се свиди

Краљ Александар Карађорђевић (ни)је миропомазан

Још једна у низу заборављених прича овај пут везана је за интересантан догађај везан за …

Упишите се за нове постове.

Сазнајте увек први!