Početna / Feljton / Sećanje Pante Draškića, ordonansa kralja Aleksandra (2 deo)

Sećanje Pante Draškića, ordonansa kralja Aleksandra (2 deo)

Prvi deo priče o generalu Panti Draškiću, ordonansu kralja Aleksandra i svedoku mnogih značajnih događaja iz istorije završili smo njegovim sećanjem o Petru Živkoviću, koga je optužio za učešće u organizaciji konstruisanja sudskog procesa protiv oficira organizacije „Crna ruka“, na prvom mestu protiv pukovnika Dragutina Dimitrijevića – Apisa.

Možda bi onda najbolje, i najpoštenije, bilo da ovaj drugi deo počnemo i sa iskazom Petra Živkovića o „Solunskom procesu“ sa kojim su ga mnogi dovodili u vezu. Naime, Petar Živković, se u svojim memoarima „Sećanja Petra Živkovića“ osvrnuo na te optužbe:

„Imam da napomenem ovo, da nikakva udela u tom suđenju nisam imao. Niti sam pozivan kao svedok, niti optuživao, niti sudio. Mada su moji protivnici proturali vest kako sam i ja u tom prosecu imao udela, te zajedno sa regentom i Pašićem priredio taj proces i uticao na osudu krivaca.“

U samoj knjizi ništa rečitiji nije bio od ovih par rečenica, ipak u jednom delu Živković iznosi jednu vrlo interesantnu tvrdinju:

„Kada se na Krfu rešavalo to pitanje, pozvao me je Kralj Petar koji je stanovao u zasebnoj zgradi. I u prisustvu g. Žike Balugaridžića i Ilije Đukanovića, upitao me, da li imam rečnik za šifru za Regenta. Odgovorio sam da imam. Onda mi je on izdiktirao, da pošaljem šifrovanu njegovu depešu ovako od prilike: Ne želim da se mešam u tvoje poslove, ali što je meni poznato, ne treba propustiti niti pomilovati Dimitrijevića, Milovanovića, Vemića i Malobabića. Ako se ko protivi neka izađe iz vlade. Pozovi Stojana Protića i poslušaj njegovo mišljenje, on je prijatelj naše kuće.“

Ono što je interesantno u sećanjima generala Živkovića, jeste da on u svojim memoarima, gotovo ne spominje generala Pantu Draškića i njihov žestok sukob koji je započeo zbog želje da se ukloni Draškić iz neposredne pratnje Regenta Aleksandra, a eskalirao kada je Panta Draškić svedočio na procesu u kom je Petar Živković bio optužen za bludne radnje (homoseksualizam) nad vojnicima.

General Petar Živković mu to nikada nije zaboravio i Pantina posleratna vojna karijera ide u prilog ove tvrdnje. Važne položaje u vojnoj hijerarhiji nove države zauzimali su uglavnom visoki oficiri udruženja „Bela ruka“, jer oni su bili miljenici regenta Aleksandra. Belorukci na čelu sa moćnim generalom Živkovićem držali su Draškića dalje od prestonice. Samo mu je odanost regentu Aleksandru, kasnijem jugoslovenskom kralju, povremeno kada je imao priliku da ga sretne, pomagala da napreduje dalje.

Draškić je 1919. unapređen u pukovnika i postavljen za komandanta okupacionih trupa u mađarskom gradu Baji. Pola godine kasnije premešten je za delovođu u Vojnoj akademiji u Beogradu, a 1920. postavljen je za komandanta 45. pešadijskog puka u Mariboru. Tri godine kasnije preuzeo je komandu 35. pešadijskog puka u Zagrebu, a u proleće sledeće godine kao predsednik komisije za razgraničenje sa Italijom odlazi u Ljubljanu. Krajem 1927. imenovan je za komandanta brigade u Varaždinu., a tek krajem sledeće godine, na kraljev rođendan, unapređen je u brigadnog generala. „Zaslugom“ Petra Živkovića, iznenada je premešten u Zaječar, a 1932. određen je za pomoćnika komandanta savske divizijske oblasti na položaj ispod ranga koji mu nije pripadao ni po činu ni po godinama službe.

Tu je ostao sve do 1936. kada je penzionisan. Kao penzioner Draškić je sve do izbijanja rata 1941. obavljao dužnost kancelara kraljevih ordena. U međuvremenu bavio se prevođenjem vojne literature.

O političkoj aktivnosti Draškića tokom okupacije nema mnogo podataka. Zna se da je avgusta 1941. ušao u Vladu narodnog spasa generala Milana Nedića gde mu je dodeljen resor ministra rada. Zbog neslaganja sa Nedićevom politikom posle 2 meseca stavljen je na raspolaganje.

Na zahtev generala Draže Mihailovića, odlukom Ministarstva rada 19. decembra 1941. kraljevska vlada u Londonu je zbog saradnje sa Nemcima osim Nedića, Aleksandra Stojanovića i Đure Dokića, degradirala je i brigadnog generala Pantu Draškića. Tom naredbom ove ličnosti su stavljene pod slovo „Z“ što se smatralo da su osuđene na smrt. Novembra 1943, Draškić je ušao u odbor za koordinaciju rada sa Bugarima koji je stvoren po nalogu Draže Mihailovića, i tada mu je Draža vratio čin brigadnog generala.

Nemačke vlasti ubrzo su ušle u trag pregovorima sa Bugarima i februara 1944. uhapsile Draškića. Upućen je u logor Osnabrik i ostao tamo do kraja rata.

Državna komisija za ratne zločine ispitivala je Draškića povodom njegovih pokušaja da uspostavi veze sa Bugarima, jer je bio sačuvan jedan telegram koji ga je teretio, a navođen je i tokom suđanja generalu Mihailoviću . Posle pritiska na porodicu jula 1946. Draškić se sam prijavio, a zbog saradnje sa Milanom Nedićem osuđen je na 18 meseci strogog zatvora. Odslužio je kaznu u Sremskoj Mitrovici, a na slobodu je pušten juna 1949. godine.

General Panta Draškić je do smrti, 20. avgusta 1957. živeo u Beogradu, bez penzije, izdržavajući se od honorara za prevode strane vojne literature.

Autor Milan Bogojević

Milan Bogojević (Zemun, 1981) pisac i publicista. Objavio je knjige: "Atentat 1934.", "Milunka Savić - ordenje i ožiljci", "Male priče Velikog rata", "Kralj Aleksandar - žrtva zavere" i "Zaboravljene priče Velikog rata". Autor i scenarista nekoliko televizijskih dokumentarnih filmova

Možda vam se svidi

Promocija knjige o kralju Aleksandru za spomenik kralju Petru I

Promocija knjige „Kralj Aleksandar Karađorđević – žrtva zavere“ zakazana je za 9. jun od 20 …

Упишите се за нове постове.

Сазнајте увек први!