Почетна / Фељтон / Сећање Панте Драшкића, ордонанса краља Александра (2 део)

Сећање Панте Драшкића, ордонанса краља Александра (2 део)

Први део приче о генералу Панти Драшкићу, ордонансу краља Александра и сведоку многих значајних догађаја из историје завршили смо његовим сећањем о Петру Живковићу, кога је оптужио за учешће у организацији конструисања судског процеса против официра организације „Црна рука“, на првом месту против пуковника Драгутина Димитријевића – Аписа.

Можда би онда најбоље, и најпоштеније, било да овај други део почнемо и са исказом Петра Живковића о „Солунском процесу“ са којим су га многи доводили у везу. Наиме, Петар Живковић, се у својим мемоарима „Сећања Петра Живковића“ осврнуо на те оптужбе:

„Имам да напоменем ово, да никаква удела у том суђењу нисам имао. Нити сам позиван као сведок, нити оптуживао, нити судио. Мада су моји противници протурали вест како сам и ја у том просецу имао удела, те заједно са регентом и Пашићем приредио тај процес и утицао на осуду криваца.“

У самој књизи ништа речитији није био од ових пар реченица, ипак у једном делу Живковић износи једну врло интересантну тврдињу:

„Када се на Крфу решавало то питање, позвао ме је Краљ Петар који је становао у засебној згради. И у присуству г. Жике Балугариџића и Илије Ђукановића, упитао ме, да ли имам речник за шифру за Регента. Одговорио сам да имам. Онда ми је он издиктирао, да пошаљем шифровану његову депешу овако од прилике: Не желим да се мешам у твоје послове, али што је мени познато, не треба пропустити нити помиловати Димитријевића, Миловановића, Вемића и Малобабића. Ако се ко противи нека изађе из владе. Позови Стојана Протића и послушај његово мишљење, он је пријатељ наше куће.“

Оно што је интересантно у сећањима генерала Живковића, јесте да он у својим мемоарима, готово не спомиње генерала Панту Драшкића и њихов жесток сукоб који је започео због жеље да се уклони Драшкић из непосредне пратње Регента Александра, а ескалирао када је Панта Драшкић сведочио на процесу у ком је Петар Живковић био оптужен за блудне радње (хомосексуализам) над војницима.

Генерал Петар Живковић му то никада није заборавио и Пантина послератна војна каријера иде у прилог ове тврдње. Важне положаје у војној хијерархији нове државе заузимали су углавном високи официри удружења „Бела рука“, јер они су били миљеници регента Александра. Белорукци на челу са моћним генералом Живковићем држали су Драшкића даље од престонице. Само му је оданост регенту Александру, каснијем југословенском краљу, повремено када је имао прилику да га сретне, помагала да напредује даље.

Драшкић је 1919. унапређен у пуковника и постављен за команданта окупационих трупа у мађарском граду Баји. Пола године касније премештен је за деловођу у Војној академији у Београду, а 1920. постављен је за команданта 45. пешадијског пука у Марибору. Три године касније преузео је команду 35. пешадијског пука у Загребу, а у пролеће следеће године као председник комисије за разграничење са Италијом одлази у Љубљану. Крајем 1927. именован је за команданта бригаде у Вараждину., а тек крајем следеће године, на краљев рођендан, унапређен је у бригадног генерала. „Заслугом“ Петра Живковића, изненада је премештен у Зајечар, а 1932. одређен је за помоћника команданта савске дивизијске области на положај испод ранга који му није припадао ни по чину ни по годинама службе.

Ту је остао све до 1936. када је пензионисан. Као пензионер Драшкић је све до избијања рата 1941. обављао дужност канцелара краљевих ордена. У међувремену бавио се превођењем војне литературе.

О политичкој активности Драшкића током окупације нема много података. Зна се да је августа 1941. ушао у Владу народног спаса генерала Милана Недића где му је додељен ресор министра рада. Због неслагања са Недићевом политиком после 2 месеца стављен је на располагање.

На захтев генерала Драже Михаиловића, одлуком Министарства рада 19. децембра 1941. краљевска влада у Лондону је због сарадње са Немцима осим Недића, Александра Стојановића и Ђуре Докића, деградирала је и бригадног генерала Панту Драшкића. Том наредбом ове личности су стављене под слово „З“ што се сматрало да су осуђене на смрт. Новембра 1943, Драшкић је ушао у одбор за координацију рада са Бугарима који је створен по налогу Драже Михаиловића, и тада му је Дража вратио чин бригадног генерала.

Немачке власти убрзо су ушле у траг преговорима са Бугарима и фебруара 1944. ухапсиле Драшкића. Упућен је у логор Оснабрик и остао тамо до краја рата.

Државна комисија за ратне злочине испитивала је Драшкића поводом његових покушаја да успостави везе са Бугарима, јер је био сачуван један телеграм који га је теретио, а навођен је и током суђања генералу Михаиловићу . После притиска на породицу јула 1946. Драшкић се сам пријавио, а због сарадње са Миланом Недићем осуђен је на 18 месеци строгог затвора. Одслужио је казну у Сремској Митровици, а на слободу је пуштен јуна 1949. године.

Генерал Панта Драшкић је до смрти, 20. августа 1957. живео у Београду, без пензије, издржавајући се од хонорара за преводе стране војне литературе.

Аутор Милан Богојевић

Милан Богојевић (Земун, 1981) писац и публициста. Објавио је књиге: "Атентат 1934.", "Милунка Савић - ордење и ожиљци", "Мале приче Великог рата", "Краљ Александар - жртва завере" и "Заборављене приче Великог рата". Аутор и сценариста неколико телевизијских документарних филмова

Можда вам се свиди

Краљ Александар Карађорђевић (ни)је миропомазан

Још једна у низу заборављених прича овај пут везана је за интересантан догађај везан за …

Упишите се за нове постове.

Сазнајте увек први!