B(l)ogovanje
Povezani članci
„Istorija će zabeležiti naš podvig, isto onako kao što se kroz vekove pominje prelazak Hanibala preko Alpa ili će potomstvo ravnodušno gledati kako psi raznose kosti mučenika?“
Pisao je ovako u svom romanu „Srpska trilogija“ Stevan Jakovljević o prelasku srpske vojske preko Albanije, plašeći se pomalo zaborava sopstvenog naroda kada su u pitanju velike žrtve koje je podneo. 
Pored toga što možda na najbolji način opisuje sve strahote, užase, poraze i pobede srpske vojske tokom Prvog svetskog rata, ova knjiga nastoji i da spreči zaborav i postane svojevrsan spomenik herojima rata.
Stevan Jakovljević koji je kao oficir srpske vojske učestvovao u Prvom svetskom ratu želeo je da ostavi jedno svedočanstvo i sećanje na događaje iz prve ruke, sa prve linije fronta.
Njegov rukopis je zato tako jedinstven i bogat kao da je pisan krvlju umesto mastilom.
Dok čitate knjigu možete osetiti miris baruta i prašine koja zatim pada sa ivice zaklona u kome se nalazite i čuti eksploziju koju stvaraju artiljerijske granate.
Sve je u ovoj knjizi stvarno i zato je lako poverovati da se nalazite na frontu devestočetraneste ili da prelazite neprohodne albanske gudure na putu do Krfa i nazad.
Sam autor je svedočio da se sve iz knjige zaista desilo i da je nastalo na osnovu ličnih zapažanja, svedočenja učesnika određenih događaja kao i orginalnih dokumenata.
Ipak, posebno je interesantno kako je došlo do objavljivanja ove knjige koja je po mnogima na svoj način obeležila dvadeseti vek i koja je samo do Drugog svetskog rata štampana u šest izdanja a prevedena na nekoliko jezika.
Danas se ne može sa sigrunošću reći koliko je različitih izdanja ove knjige štampano. Jedno vreme je taj roman čak bio i lektira za studente slavistike na moskovskom univerzitetu…
Međutim kao što sam i rekao objavljivanje „Srpske trilogije“ nije išlo baš glatko. Nakon što je dovršio rukopis, Jakovljević je ponudio svojim prijateljima da ga pročitaju i daju svoj sud. Mišljenja su bila oprečna, ponude za štampanje od izdavača nije bilo. Siniša Paunović[1] kaže: „Jakovljević se naobijao pragova dok nije izdao knjigu“.
Knjiga je 1934. godine konačno objavljena i to ponajviše zahvaljujući uredniku „Naše knjige“ Živku Milićeviću koji je prepoznao kvalitet rukopisa.
Stevan Jakovljević nam je ostavio interesantno svedočanstvo o odluci da se štampa njegova knjiga:
„Onaj moj prvobitni rukopis, kao što svakako znate, stigao je i do Živka Milićevića, koji je bio urednik „Naše knjige“. Dajući mu ovo svoje prvo veće delo, mislio sam da će ga samo pročitati i posle me uputiti šta dalje da radim, kako da mu dam završnu formu. Ali posle desetak dana Milićević me pozove svojoj kući. Sastanak je zakazan za jedanaest časova pre podne. Znao sam Milićevićevu pedantnost, pa sam se trudio da budem tačan u minut. I zaista, zatekao sam ga već za pisaćim stolom. I to s mojim rukopisom pred njim. Malo sam se zbunio. Nešto me je taknulo. Pomislio sam: „Kad me sad ovaj počne kritikovati! …“Bio sam pripravan da mu odmah kažem istinu: da ja nisam ni spremao rukopis za štampu. Šta je on mislio, ne znam, niti sam ga posle ikad pitao, ali sam video kako je primetio moju zbunjenost i pronicljivo me pogledao, verovatno da vidi kako ću se dalje ponašati. Ja sam pak čekao da on nešto kaže. Ali on ni reči. Nego čim je video da sam se ja spustio na ponuđeno sedište pred njim, izvadio je iz džepa neki dugačak nožić, otvorio ga i zatim na određenoj strani rasklopio rukopis i snažno zarezao sečivom da preseče „knjigu“ po dužini. Iznenađen, poumih nešto da kažam, ali se zbunih još više nego kad sam ušao. U međuvremenu nožić učini svoje — moj toliko pažljivo ukoričen i nežno čuvan rukopis raspade se na dva dela. Razrogačenih očiju posmatrao sam, nem i dalje, i jedva nekako uzbuđen upitao:
— Zašto ste to učinili?!
Na „operatorovom“ licu nijedan mišić nije zaigrao. Zahvatio je samo više od polovine moga rukopisa i mirno, ali nekako kao da smo o ovoj temi već ranije razgovarali, rekao:
— E, vidite… ovo će biti prva knjiga, koja će moći da se štampa. A od ovoga ovde ostatka napisaćete još dve knjige!
Tek tad sam bio iznenađen i zbunjen.
— Pa zar vi hoćete to da štampate?!
Nije ništa odgovorio na to. Pružio mi je samo onaj ostatak rukopisa i rekao, skoro istim tonom kao i onaj maločas „napisaćgte još dve knjige“! — Ovo možete poneti i razraditi dalje…
— Kako razraditi?! Kako dve knjige?!
—Tako. Ovaj deo rukopisa, koji vam dajem, ne može da ostane ovako. To ne ide zajedno. Zatišje 1915, nemačka i bugarska ofanziva, odstupanje kroz Albaniju, Krf, do dolaska na Solunski front — jedna je stvar, i to zahteva zasebnu kljigu. Solunski front i oslobođenje, drugo je — treća knjiga. A oboje ćete popuniti novim materijalom, obrađujući sve važnije događaje, kao i u ovoj prvoj knjizi, zasebno. Kad bude koja knjiga gotova, donećete mi je, pa ćemo opet porazgovarati.“[2]
Kritičari su imali drugačije mišljenje od urednika Milićevića i smatrali su da delo Stevana Jakovljevića ne zavređuje pažnju. Neki su išli čak toliko daleko da su tvrdili da to i nije napisao sam Jakovljević već da je to rukopis nekog od viših srpskih vojskovođa: „Ne, to nije mogao napisati jedan oficirčić“ – kako su pogrdno nazivali Stevana Jakovljevića.
Šira čitalačka publika imala je sasvim drugačije mišljenje, pa je knjiga vrlo brzo postala jedna od najčitanijih. To je uslovilo da već sledeće godine izađe nastavak Jakovljevićeve knjige pod nazivom „Pod krstom“.
Kritičari su sada bili još oštriji:
— Obično ređanje događaja iz rata, koji su sami po sebi zanimljivi.
— Razliveno novinarsko pričanje!
— Prepričavanje istorije!
Stevan Jakovljević im je odgovorio:
„Kakav sam takav sam, i takvog me čitajte!Da sam drugačiji, ne bih bio ja.“
A izdavačka kuća „Naša knjiga“ je te 1936. kritičarima odgovorila objavljivanjem i poslednjeg dela trilogije pod nazivom „Kapija slobode“
Na predlog Živka Milićevića, još iste godine izdavač Geca Kon odlučio je da sve tri knjige štampa u jednom izdanju. Stevan Jakovljević je predložio naslov zajedničkom izdanju „Krvavi talasi“. Tako je i objavljeno u prvom „Politikinom“ oglasu. Ali, pošto je u međuvremenu izišlo više prikaza i kritika u kojima se delo kao celina nazivalo Srpskom trilogijom, izdavač je odlučio da se knjiga tako i nazove, pa je ta promena učinjena već u idućem oglasu u novinama.
Danas se u Narodnom pozorištu u Beogradu izvodi predstava „Srpska trilogija“ po dramatizaciji braće Nikačević na osnovu teksta iz knjige Stevana Jakovljevića. Svakog sajma knjiga iznenadim se opsegom (ako se tako može reći) izdanja „Srpske triologije“, na štandovima se može pronaći izdanje od par stotina, pa do nekoliko hiljada dinara.
Čak su i jedne dnevne novine poklanjale uz vikend izdanja delove „Srpske trilogije“.
Stoga se može reći da je knjiga „Srpska trilogija“ zaista aktuelnija nego ikada i da je na sreću svih nas Stevan Jakovljević uspeo u svom naumu da u vidu knjige „podigne“ spomenik svojim saborcima i to u svakoj kući u Srbiji.
I na tome mu beskrajno hvala…
[1] Siniša Paunović, Pisci izbliza, „Prosveta“, 1958, str. 43—69. [2] Siniša Paunović, Pisci izbliza, „Prosveta“, 1958, str. 43—69.
