Почетна / Мале приче Великог рата / Аустроугарска дозвола за убијање Срба

Аустроугарска дозвола за убијање Срба

Сам почетак Првог светског рата обележила је велика победа српске војске на Церу али и стравични злочини над цивилима у Мачви, Подрињу и Поцерини које су починиле аустроугарске јединице. Геноцидно понашање аустроугарске војске изазвало је запрепашћење страних посматрача, које је ишло скоро до неверице; па и немоћи да се то објасни. Арчибалд Рајс је одмах поставио питање: како је могуће да се мирне, веселе Бечлије, очеви породица, одједном претворе у дивље звери. Он разлог томе налази у аустроугарској и немачкој штампи, која је системски, читаву деценију сатанизовала српски народ, стварајући погодно тле за каснију „дораду“, од стране виших и нижих аустроугарских официра уочи саме инвазије.

Наредба о стељању Срба

Војницима су поред усмених наређења дељене и наредбе које су штампане у форми објаве и које су пронашли српски војници након заробљавања непријатерљских војника. Француски новинар Анри Барби у својој књизи „Са српском војском“ која је објављена 1918. године цитира овај документ која доказују, на необорив начин, да су злочини наређени од стране претпостављених високих официра.

Заповедник 9. армијског корпуса, генерал пешадије Хорстштајн, по уласку његових трупа у Србију наређује:

„Команди 9-ог Штаба

Командант

Царски и Краљевски 9-ог војног корпуса

Директиве које се тичу понашања према становништву у Србији:

Рат нас води у једну непријатељску земљу која је насељена становништвом, испуњеним према нама фанатичном мржњом; у једну земљу где је мучко убиство, као што су катастрофа у Сарајеву показује, чак и вишим класама дозвољено, где се оно управо као јунаштво слави. Према таквом становништву сваки хуманитет и благодарност није ни најмање на своме месту; штавише штетан је, је ови, иначе у рату понекад могући обзири, у овој прилици веома угрожавају сигурност наших трупа.

С обзиром на то, наређујем да током трајања свих војних операција према свим становницима буду изражене НАЈВЕЋА СУРОВОСТ, НАЈВЕЋА СТРОГОСТ И НАЈВЕЋА МРЖЊА.

Изнад свега, нећу се задовољити да људи који, сами или у групама, буду заробљени зато што немају униформу. ОНИ МОРАЈУ ДА БУДУ УБИЈЕНИ НА ЛИЦУ МЕСТА.

СВАКО КО БИ ПОКАЗАО МИЛОСТ БИЋЕ НАЈСУРОВИЈЕ КАЖЊЕН.

У случају када се само пролази кроз село одмах ће се узети таоци (свештеници, учитељи, угледни грађани и богати) који ће бити одведени до краја села. СВИ ЋЕ БИТИ СТРЕЉАНИ БЕЗ ИЗУЗЕТКА само ако један једини метак буде испаљен на трупе.

Уколико једна трупа коначи на неком месту одмах ће бити наређено сакупљање народа, одузимање сваког оружја и биће објављено да су све куће реквириране.

СВЕ ОНЕ У КОЈИМА БУДЕ ПРОНАЂЕНО ОРУЖЈЕ БИЋЕ ЗАПАЉЕНЕ и, уколико се не буде знало чија је то кућа, угледни грађани који према природи ствари познају локално стање, а не буду хтели да кажу ко је то, биће ОБЕШЕНИ. ОВО МОРА БИТИ СТРИКТНО ПОШТОВАНО.

НАЈМАЊЕ НЕПРИЈАТЕЉСТВО, ЧАК И ПОЈЕДИНАЧНО, БИЋЕ ДОВОЉНО ДА ОДЛУЧИ О СУДБИНИ ТАЛАЦА.

Официри и војници надзираће прецизно сваког понаособ. Становништву ће бити забрањено да ставља руке у џепове јер у њима може да буде сакривено оружје. Официри и војници показаће, генерално, највећу окрутност и највећу строгост.

Биће забрањено да звоне звона и ако буде било неопходно, и она ће се реквирирати. Сваки звоник треба да буде окупиран једним одредом.

Дозвола за мису биће дата само на специјални захтев становништва. Божја служба биће толерисана само на отвореном, испред цркве, и проповеди ће бити најстроже забрањене

За време трајања службе ЈЕДАН ВОЈНИ ОДРЕД БИЋЕ У БЛИЗИНИ СПРЕМАН ДА ОТВОРИ ВАТРУ.

Изјаве о лојалности, обећања и томе слично… биће одлучно одбачене, ЧАК И КАДА БУДУ МОГЛЕ ИЗГЛЕДАТИ ИСКРЕНЕ.

У сваком становнику који ће бити виђен ван својих уобичајених места а нарочито у шуми, треба видети члана „банде“ који је на неком месту сакрио своје оружје. Ми немамо времена да тражимо то оружје и ако ти људи буду и најмање сумњиви, НА ЛИЦУ МЕСТА БИЋЕ СТРЕЉАНИ.“

Овај документ поред стравичног позива на извршење злочина, својеврсан је доказ да је Аустроугарска Врховна Команда грубо изиграла међународно право. У једном делу документа они позивају на убиство свих који немају комплетну униформу а били су наравно упознати са чињеницом да Краљевина Србија оскудева у војној опреми и да српски војници трећег и велики део другог позива нису добили комплетне униформе већ само шајкаче.

Одговор Србије и српске војске био је пак за свако дивљење. Према заробљеним непријатељским војницима се понашало у складу са Хашком конвенцијом и међународним правима.

Др Арчибалд Рајс своју књигу „Аустроугарска зверства“ завршава речима:

„Судбина ратног заробљеника никада није завидна, али судећи по ономе што сам видео, ви ћете увек имати право да кажете да сте упркос економским тешкоћама са којима се Ваша земља суочава, испунили своју дужност колико је то могуће и да сте често показали више него што Вам је дужност налагала. Показали сте хуманост. „

Аутор Милан Богојевић

Милан Богојевић (Земун, 1981) писац и публициста. Објавио је књиге: "Атентат 1934.", "Милунка Савић - ордење и ожиљци", "Мале приче Великог рата", "Краљ Александар - жртва завере" и "Заборављене приче Великог рата". Аутор и сценариста неколико телевизијских документарних филмова

Можда вам се свиди

Краљ Александар Карађорђевић (ни)је миропомазан

Још једна у низу заборављених прича овај пут везана је за интересантан догађај везан за …

Упишите се за нове постове.

Сазнајте увек први!