Početna / Vesti / Detalji sastanaka srpskih vojvoda pred povlačenje preko Albanije

Detalji sastanaka srpskih vojvoda pred povlačenje preko Albanije

Kada su tokom Prvog svetskog rata, tačnije 1915. godine Kraljevinu Srbiju opkolile brojčano nadmoćnije vojske Austrougarske, Nemačke i Bugarske ceo svet je mislio da je to kraj jedne države. Istorija nas uči da su mnogoljudniji narodi pod sličnim okolnostima nestajali. Kod srpskog naroda desilo se suprotno; ujedinjeni u svojoj snazi, svojoj veri i pravu na slobodu, srpski narod je uspeo da se izvuče iz bezizlazne situacije i nakon tri godine pakla vaskrsne ovenčan oreolom slave zavređujući divljenje čitavog sveta.

Stvari krajem 1915. godine nisu delovale nimalo optimistično po srpski narod. Nakon dva meseca povlačenja pod borbom i očekivanja pomoći saveznika, srpska vojska se našla na Kosovu, saterana u ćošak.

Govorilo se sve glasnije među vojskom i narodom da je srpskom narodu suđeno da doživi po drugi put propast svoje države na Kosovu.

Srpska vojska nalazila se na prostoru oko sto kilometara od Kosovske Mitrovice, ispred sebe je imala trostruko jačeg neprijatelja a iza sebe crnogorski krš i bespuće albanskih planina.

Srpska Vlada i srpska Vrhovna komanda dovedeni u ovako težak položaj morali su doneti brzu odluku šta dalje činiti. Sa političke tačke gledišta postojala su dva rešenja: predate se i zaključiti mir ili se sa ostacima vojske, izbeglicama, vladom i kraljem poći u neizvesnost povlačenjem preko Albanije ka Jadranskom moru. Sa vojničke tačke gledišta moglo se: položiti oružje ili preći u ofanzivu sa ostacima vojske.

Vlada i Vrhovna komanda odlučile su se za povlačenje kroz Crnu Goru i Albaniju ka Jadranskom moru.

Vrhovna komanda izdaje 25. novembra 1915. godine detaljno razrađeno naređenje o povlačenju koje je naišlo na otpor kod određenih komandanata, na prvom mestu kod Vojvode Živojina Mišića.

Povodom ovog naređenja komandanti armija sastali su rano ujutru 29. novembra u Peći radi proučavanje situacije i preduzimanja nužnih mera.

Sastanku su prisutvovali: vojvoda Stepa Stepanović, vojvoda Živojin Mišič, general Pavle Jurišić – Šturm i general Mihailo Živković.

Ovaj sastanak bio je značajan i interesantan. Od samog početka na sastanku se izdvajao vojvoda Živojin Mišić koji je svojim stavovima i razmišljanjem u mnogme razlikovao od ostalih komandanata. On je predlagao ofanzivu od strane svih armija prikupljenih kod Peći. Predlog koji je iznosio, iznosio je do detalja i stekao se utisak da je vojvoda Mišić rešen da ide do kraja, te da je bio spreman i za predaju neprijatelju ako ofanziva ne bi uspela. Svi ostali komandanti bili su suprotnog mišljenja. Interesantno je da je vojvoda Živojim Mišić u objašnjavanju i pravdanju svog predloga komandu nad kompletnom vojskom ponudio vojvodi Stepi Stepanoviću koji je ovo odbio uz reči:

– „Ja ostajem ono što jesam, najstariji među ravnima.“

Vojvoda Mišić mu je naglasio da Vrhovne komande nema, da je ona već 26. novembra napustila Prizren i našu zemlju, na šta mu je Stepa odgovorio:

– „Ne. Ona postoji kao zakonita vlast I to je jedina nit koja nas vezuje za otadžbinu.“

Sastanak je završen u 12 časova odlukom da se sutradan započne povlačenje sve četiri armije. Ovaj sastanak je danas poznat javnosti i predlog vojvode Živojina Mišića se često pokreće kao pitanje kod ljubitelja alternativne istorije.

Vojvoda Stepa Stepanović i Živojin Mišić

Ono što je manje poznato jeste da su nakon ovog ratnog saveta održana još dva sastanka ratnog saveta i da je na drugom sastanku usvojen plan vojvode Živojina Mišića da se otpočne sa ofanzivom.

Naime, on istog dana, nedugo posle prvog sastanka, šalje poruku vojvodi Stepanoviću:

“Ovog časa dobio sam telegram sa Cetinja ove sadržine: Današnji zvanični namački kominike saopštava kako Nemačka smatra da je postigla svoj cilj protiv Srbije I da je uspešno pomogla Tursku i Bugarsku. Zato prekida dalje operacije protivu Srbije i smatra ih završenim. Po radiotelegramu iz Liona znatne nemačke snage poslate su preko Skoplja na srednji Dunav. – Prema ovim vestima smatram za potrebno da komandantu te armije učinim ovu predstavku: Pre nego što bi se pristupilo izvršenju jutrošnje odluke komandanata armija, potrebno bi bilo da se u toku današnjeg dana ponovo sastanemo sa svojim načelnicima štabova, te da na osnovu ovih, verodostojnih vesti, potražimo iz ove mučne situacije drugo, daleko povoljnije rešenje iz ovog teškog stanja, grupisanjem svih snaga kojim raspolažemo I prelaskom u ofanzivu u pravcu Mitrovice. ”

Na predlog vojvode Živojina Mišića, istog dana u 15 časova, održan je drugi sastanak komandanata armija. Na ovom sastanku glavnu reč je vodio vojvoda Mišić. On je ubeđivao prisutne o potrebi jedne hitne i snažne ofanzive. Njegove temperamentne reči, vojnički duh i deviza “I kad se branimo – napadajmo!” koju je često ponavljao, ubedila je ovaj put komandate u opravdanost napada iz povlačenja.

O ovome je napravljen zapisnik koji su potpisali sva četiri komandanta. Odlučeno je: prvo, da se obustavi prethodno izvršenje prvobitnog rešenja konferencije komandanata armija; drugo, da se izda odmah komandantima divizija naređenje o pripremi trupa za ofanzivu; treće, da se hitno izvrše daljna konjička izviđanja pred frontom svih armija, uhvati veza sa komandantom trupa Novih oblasti I utvrdi šta se događa oko Đakovice; I četvrto, da se za dalji rad donosi zajednička odluka svih komandanata armija.

Ova zamisao kao što je danas opšte poznato nije ostvarena. Previdele su se na sastanku dve značajne činjenice: da na levi bok srpske vojske napada snažna treća austrougarska armija; a na desni Bugarska prva armija; i u koliko bi se naša vojska počela pomerati ka centralnoj Srbiji bokovi bi bili ugroženiji, odnosno neprijatelj bi mogao doći srpskoj vojsci iza leđa. Druga značajna činjenica odnosila se na moralno stanje kod srpskih vojnika koje nije dopuštalo ovakav poduhvat.

Ostalo je zapisano svedočanstvo komandata Šumadijske divizije I poziva od 30. novembra 1915:

“Moral i disciplina kod vojnika i podoficira opali su u velikoj meri. Trupe nisu sposobne ni za kakvu borbu, a najmanje za nameravanu ofanzivu, jer su brojno slabe, gole, bose I gladne. Stoka je sasvim iznurena i nesposobna za vuču. Arnautski živalj neprijateljski je raspoložen prema našoj vojsci. Ništa se ne može kupiti za ishranu ljudi i stoke. Razdražen svuda napada naše vojnike sa oružjem u ruci. Ako i dalje ostanemo na sadašnjim položajima, predviđam: izgubićemo i ovo malo vojske jer su vojnici i podoficiri, nažalost i veći deo oficira, izgubili svaku nadu ma u kakav uspeh.”

Izveštaji iz Đakovice bili su nepovoljni. Srpska vojska koja je obezbeđivala taj bok bila je potisnuta od strane bugarskih trupa te je morala napustiti Đakovicu a desni bok je bio sada otvoren i ugrožen.

Ovakvo stanje i događaji primorali su vojvodu Stepanovića da 30. novembra 1915. godine u Peći zakaže I treći sastanak komandanata armija. Ovaj sastanak bio je najžučniji i najburniji. Predviđajući da će pod ovakvim okolnostima doći do opkoljavanje srpske vojske i do presecanja jedinog pravca mogućeg odstupanja kroz Crnu Goru trojica komandanata su zahtevali neodložno povlačenje. Samo je vojvoda Mišić ostao uporan da se treba preduzeti ofanziva i pod ovim okolnostima. Glasali su pojedinačno i vojvoda Mišić je bio nadglasan sa 3 na prema 1 glasa.

Odluka o povlačenju je istog trenutka saopštena armijama. Vojvoda Mišić je napustio svoju armiju i otišao iz Skadra za Italiju.

To je bio njegov protest protiv neusvajanja njegove ideje i protiv ljudi “malog kalibra” kako je on tada govorio.

Tako je u Peći završen istorijski ratni savet, savet koji je u svoje vreme uzbudio mnoge duhove, da se čak pričalo o državnoj izdaji.

U godinama koje su usledile kod srpskog naroda dogodilo se da je smo bili najjači kada bilo najteže, da smo ujedinjeni u svojoj snazi, svojoj veri i pravu, uspeli da se izvučemo iz bezizlazne situacije i vaskrsnemo ovenčani oreolom slave.

U decenijama koje su usledile kod srpskog naroda dogodilo se da je zaboravio najveće stradanje u svojoj istoriji, svoje istinske heroje, svoje milionske žrtve koje su kosti utkale u temelje srpske državnosti i događaje koji su krojili budućnost ne samo srpske države već čitavog sveta.

Autor Milan Bogojević

Milan Bogojević (Zemun, 1981) pisac i publicista. Objavio je knjige: "Atentat 1934.", "Milunka Savić - ordenje i ožiljci", "Male priče Velikog rata", "Kralj Aleksandar - žrtva zavere" i "Zaboravljene priče Velikog rata". Autor i scenarista nekoliko televizijskih dokumentarnih filmova

Možda vam se svidi

Najvećem srpskom heroju Velikog rata

Kada se velika opasnost nadvila nad Srbijom početkom Prvog svetskog rata a sumnja, briga i …

Упишите се за нове постове.

Сазнајте увек први!