Почетна / Вести / Храброст болничарке Касије Милетић

Храброст болничарке Касије Милетић

Заборављени гробови и бледе успомене – то је све, што данас подсећа на многе светле примере жена, који су своје животе дали за отаџбину, пуни полета и пожртвовања. Зато је потребно, баш у овим тешким данима, да се присетимо светлих примера из ближе прошлости која нам нажалост делује толико далеко.

Једна од жена која је свакако својим делима заслужила да буде урезана у душу српске нације је храбра болничарка Касија Милетић.

Болничарка Касија Милетић

Рођена у честитој српској породици у срцу Шумадије, Орашцу, Касија остаје као дете без оца а њена мајка Пелагија (рођена Илић) преудала се за удовца, капетана Ђорђа Недића, среског начелника у Гроцкој и повела са собом своје две кћери, Касију и Персиду.

У браку са Ђорђем Недићем Персида је родила још четири сина. Најпознатији међу њима свакако је Милан Недић, министар војске и морнарице, начелник војске Краљевине Југославије, председник Владе.

Касија у својој седамнаестој години одлази у болницу где као медицинска сестра са пуно преданости негује слабе и болесне.

Њен рад и залагање код целокупног особља изазива дивљење и поштовање. Када је 1912. године почео Први балкански рат, Касија Милетић је осетила да јој је место тамо, где не долази обична смрт, али где ће она бити кориснија. Оставила је мајку, која је већ послала три сина у рат. Иако је знала да ће је то најтеже погодити, ипак је пошла са Шумадијском дивизијом. За све време она невероватном снагом ради и превија рањенике, указује прву помоћ на првим линијама фронта. После, када је дошло до ослобођења старих српских територија, Косова и Македоније, она тамо организује болнице и службу. Тако ради све до пролећа 1913. кад са армијом генерала Петра Бојовића полази за Скадар. Долази у Љеш, где су већ сви лекари и болничарке оболели од пегавог тифуса. На том тешком и опасном раду остаје неуморно неколико недеља, све до повлачења из Албаније. Други балкански рат затиче је у Нишу. Ту ради предано по болницама, све до у позну јесен. Тада заједно са Милицом Ковачевић одлази у Македонију, где помаже по болницама и становништву.

И у Великом рату она се ставља у службу, и на располагање отаџбини. Ради у Крушевцу. Пегавац опет почиње да сатире војску и становништво. Народ је падао као покошен. Зову је. Иако су јој биле још свеже успомене из рата, иако је знала да иде у сигурну смрт, пошла је без размишљања. Тада јој је срце већ било слабо. Страхоте и тегобе кроз које је пролазила скрхали су њен организам. Али њена воља била је јача. Ипак, судбина је одредила другачије. Увек насмејана и ведра, осетила је једног дана да и она носи клицу страшне смрти.

Умрла је са убеђењем да је живела животом истинског човека. И да је дала пример будућим покољењима како се служи земљи.

Аутор Милан Богојевић

Милан Богојевић (Земун, 1981) писац и публициста. Објавио је књиге: "Атентат 1934.", "Милунка Савић - ордење и ожиљци", "Мале приче Великог рата", "Краљ Александар - жртва завере" и "Заборављене приче Великог рата". Аутор и сценариста неколико телевизијских документарних филмова

Можда вам се свиди

Краљ Александар Карађорђевић (ни)је миропомазан

Још једна у низу заборављених прича овај пут везана је за интересантан догађај везан за …

Упишите се за нове постове.

Сазнајте увек први!