Početna / Vesti / Senke nad generalom Petrom Živkovićem
General Petar Živković - Nebojša Dugalić

Senke nad generalom Petrom Živkovićem

Serija „Senke nad Balkanom“ aktuelizovala je međuratni period u Kraljevini SHS (Jugoslaviji) kao i mnoge ličnosti iz tog perioda. Svakako jedna od najintrigantnijih i najiteresantnijih je ličnost generala Petra Živkovića. Podstakla je ova serija mnoge rasprave, predavanja i tekstove o ovom nesvakidašnjem čoveku koji je (pre)dugo bio zaboravljen. Zbog tog kolektivnog zaborava, danas je prvo, a često i jedino pitanje, ko je Petar Živković?

General Petar Živković – Nebojša Dugalić

Preskočiću biografske podatke, jer su one manje važne u ovom tekstu. Ustvari, Petar Živović kakvog ga javnost danas poznaje rođen je u noći Majskog prevrata, kada je istupio iz uloge vojnika i prešao u sferu politike. Njegova uloga u atentatu na kralja Aleksandru i kraljicu Dragu Obrenović bio je da u 2 sata nakon ponoći otključa kapiju na koju će ući zaverenici. On je svoju dužnost ispunio, mada poprilično trapavo (kasnije upao i u otvoreni bazen sa vodom) pa je zbog svoje uloge dobio nadimak „Pera kapija“. Odmah po okončanju prevrata i izbora Petra Karađorđevića za kralja, Petar Živković je zajedno sa Antonijem Antićem upućen u Beč da sačeka i doprati do Beograda prestolonaslednika Đorđa i princa Aleksandra. Antić je stavljen na raspolaganje prestolonasledniku Đorđu, a Živković princu Aleksandru. Bio je to početak prijateljastva između Aleksandra i Petra Živkovića. Kako se prijateljstvo između njih dvojice razvijalo, tako je sve češće ulazio u sukob sa prestolonaslednikom Đorđem. Zategnutost u tim odnosima je došla do toga da je prestolonaslednik Đorđe zatražio od komandanta Garde sa se Petar Živković premesti na drugi položaj.
Koliko je Petar Živković bio sposoban, možda najbolje govori i ovaj primer. On je iskoristio želju da ga se prestolonaslednik Đorđe reši iz Garde, pa se prijavio na stručno usavršavanje u inostranstvo. Odmah mu je molba odobrena i on je otputovao u Francusku septembra 1907. godine. U Srbiju se vratio godinu dana kasnije na staru dužnost u Kraljevoj gardi.

General Petar Živković
General Petar Živković

Od samog početka oficirske karijere moglo se zaključiti da je gladan moći i uticaja, želeo je više i na tom putu nije prezao ni od koga.
Ipak, januara 1912. godine, odmah nakon što je dobio čin majora, Petra Živkovića premeštaju na novu dužnost, u komandu Negotinskog vojnog okruga. Na tom položaju nije ostao duže vreme i nović prolećnim rasporedom premešten je na mesto ađutanta u komandi Timočke divizije oblasti u Zaječaru. Tu ga zatiče početak balkanskih ratova. Ratnim rasporedom je bio određen za komandanta konjičkog puka Timočke divizije. Komandujući tim pukom, učestvovao je u opsadi Jedrena. I tada je prvi put protiv njega pokrenut postupak da je homoseksualac. Njegova krivica po tom pitanju nije dokazana. On je govorio da ga je branio lično general Stepa Stepanović, dok su drugi pričali da je sam Apisa po okončanju balkanskih ratova uništio taj sudski predmet. Taj slučaj je bio povod da se o takvim sklonostima Petra Živkovića često piše i govori. Jedan od njegovih najbližih prijatelja u to vreme Antonije Antić tvrdio je da je Živković imao običaj da se ljubi sa muškarcima kad se napije i da niko od njegovih drugova, pa ni Antić, nije znao da je on ikada imao odnos sa ženom.

General Petar Živković

Tokom Prvog svetskog rata, sada već potpukovnik Živković, komandovao je Četvrtim konjičkim pukom. Na čelu tog puka je učestvovao u Kolubarskoj bici, oslobađanju Beograda a zatim u nizu borbi na jugu Srbije. U oktobru 1915. unapređen je u čin pukovnika. Na čelu Četvrtog puka ostao je i nakon reorganizacije na Krfu, sve do avgusta 1916. godine. Pukovnik Živković 28. avgusta 1916. postaje prvi ađutant kralja Aleksandra i maršal dvora, na toj dužnosti ostaće do 01 januara 1917. godine, kada će biti imenovan na položaj komandanta Kraljeve garde.
Solunski proces je ponovo uveo Petra Živkovića u orbitu političkog dešavanja. U svojim memoarima on piše: „Imam da napomenem ovo, da nikakva udela u tom suđenju nisam imao. Niti sam pozivan kao svedok, niti optuživao, niti sudio. Mada su moji protivnici proturali vest kako sam i ja u tom prosecu imao udela, te zajedno sa regentom i Pašićem priredio taj proces i uticao na osudu krivaca.“
Mnogi dokazi pak govore da je Petar Živković sve vreme trajanja procesa bio u direktnoj vezi sa svedocima protiv optuženih, kojima je davao uputstva šta treba da govore pred sudom. Na drugoj strani, stalno je bio u kontaktu sa nadzornicima uhapšenih oficira, preko kojih je nakon svakog zasedanja suda dobijao informacije o tome šta su optuženi govorili.
Uporedo sa Solunskim procesom, vodio se još jedan proces protiv Petra Živkovića koji je bio optužen za homoseksualizam. Svedoci su redom iznosili niz gnusnih optužbi sa sočnim detaljima i opisima. Interesantno da je Petar Živković pratio svako iznošenje dokaza optužbe protiv njega, verovatno sa željom da pokoleba i uplaši neke od svedoka.
Kao i 1912. godine i ovaj put su optužbe odbačene kao neosnovane.
Nakon Prvog svetskog rata moć i uticaj Petra Živkovića su rapidno rasli. Ova moć u velikoj meri dolazila je iz činjenice da je bio pod kišobranom kralja Aleksandra, što mu je omogućilo da kadrira svoje ljude nakon što je otišao veliki broj starih srpskih oficira iz vojske u prvim posleratnim godinama.
Do dana današnjeg najveća misterija u vezi Petra Živkovića, jeste odnos sa kraljem Aleksandrom, njegova podrška i popustljivost bila je izvor moći za Živkovića.
Mnogi, pa i kraljev prvi ordonans Panta Draškić su navodili je po sredi ucena i da ga se zato kralj Aleksandar plaši i da tu nema nikakvog poštovanja, niti podrške za tog čoveka.
Danas se navode neka tri scenarija zbog kojih je general Živković državo Regenta, kasnije kralja Aleksandra u šaci. U svojim memoarima Panta Draškić je naveo dva potencijalna razloga i opisao ih:
„Posle Đorđeve abdikacije dogodilo se da je dr Ninko Perić izabrao za svoju doktorsku tezu dokazivanje da ta abdikacija nije legalna. Nešto zbog toga, a nešto i zbog uticaja ljudi koji su počeli da se okupljaju oko Đorđa, Aleksandar je počeo da se pribojava za sigurnost svog prestolonasleđa. Kažu da je imao nameru i da Đorđa smakne, i u tom pogledu je uzeo za saradnika Petra Živkovića. Ja sam, međutim, čuo i za konkretnu verziju o pokušaju smaknuća Đorđa, s tim da to izvrši za vreme njegovog putovanja u inostranstvo. Petar je pomoću nekih svojih prijatelja počeo da organizuje komplot za ovu svrhu, ali su mu oni skrenuli pažnju da Aleksandar ne smakne njega, pa i njih ostale. Zato Petar ode u inostranstvo, kod Aleksandra, da mu traži garancije u tom pogledu. Kažu da mu je tom prilikom Aleksandar dao neku pismenu garanciju, koja ga je prema Petru doživotno obavezala.“
Dakle, eto jedne verzije o izvoru Petrovog uticaja na kralja Aleksandra. Inače plan da se ubije princ Đorđe bio je krajnje jednostavan. Sipali su otrov u flašu kisele vode koju bi ovaj popio prilikom ribarenja, na koje je često išao. Po toj verziji otrov je spremio dvorski lekar dr Svetozar Moačanin. Međutim atentat je sprečio Apis, on je dojavio kapetanu Stojanu Popoviću, ordonansu princa Đorđa, namere i naredio mu da razbije flašu sa kisolom vodom, što je ovaj i učinio.
Kao drugi razlog Panta Draškić iznosi sledeće:
„Bilo je to sa proleća 1917. godine, kada se usled ratne situacije i događaja u Rusiji počelo sve više govoriti o zaključivanju mira pre vojničkog rešenja rata, i o raznim pokušajima separativnog mira. Prema toj verziji smo i mi bili preduzeli neke korake da dođemo u dodir sa predstavnicima neprijateljskih ratnih sila. Kažu da je misija bila poverena Stojanu Protiću, koji je u tom cilju otputovao u Ženevu. Tamo je došao u dodir sa princom Sikstom Burbonskim, ali su mu oni rekli da ne mogu sa njim pregovarati ako nema svojeručno punomoćje Regenta. Zbog toga je prestolonaslednik Aleksandar morao da napiše jedno pismo. Da bi to pismo imalo boljeg efekta kod predstavnika neprijateljskih dražava, on je u njemu vrlo oštro optuživao i osuđivao saveznike. Razume se, da bi takvom sadržinom naši saveznici, ako bi je doznali, bili jako nezadovoljni, uvređeni i ozlojeđeni. Ovo pismo je predatao Petru Živkoviću da ga on odnese u Ženevu i preda Protiću. Ali dogodilo se da je Amerika objavila rat centralnim silama odmah po odlasku Petrovom na put. Dakle, situacija se odjednom snažno okrenula u našu korist i misija Stojana Protića je postala nepotrebna, a opasno pismo trebalo je da ostane nepoznato svima, tj. da se uništi.“
Navodno se Petar Živković vratio u Beograd ali bez pisma. On je rekao da je pismo uništio ali se sumnjalo da ga je zadržao za sebe kako bi imao „keca iz rukava“. Negde u prilog ovoj tezi idu i kasniji događaji. Kada je nakon rata general Živković bio sve jači i jači, dogodilo se da mu je stan obijen. Izvršen je pretres i premetačina sa ciljem da se nađu dokumenti. Kada je petar saznao za obijanje stana, kažu da je rekao da su dokumenta koja oni traže sklonjena u sef neke strane banke, koja će iste objaviti u slučaju da se njemu nešto desi.
Treći potencijalni razlog je u vezi sa Solunskim procesom u kome je kao što smo već prethodno naveli veliko učešće imao i Petar Živković. Pretpostavke su da je on posedovao određenu dokumentaciju koja bi mogla da dovede ispravnost sudskog procesa u pitanje i tako kompromituje kralja Aleksandra.
Bilo kako bilo, svakako je Petar Živković aktivno pomagao kralju Aleksandru kada god je ovaj to od njega zahtevao i prema tome korist je bila obostrana. Kada je kralj Aleksandar rešio da zavede lični režim odlučio je da Petra Živkovića kao najpoverljiviju ličnost imenuje za predsednika vlade i ministra unutrašnjih dela. Očigledno je bilo da imenovanjem Petra Živkovića za predsednika vlade kralj Aleksandar jasno želi da podvuče i naglasi svoje direktno angažovanje i svoju kontrolu rada vlade.
Petar Živković se na mestu predsednika vlade ponašao vojnički, možda više nego u čitavoj svojoj vojničkoj karijeri. Ustajao je rano ujutru i dolazio u svoj kabinet. Imao je običaj da iznenada ode u neko ministarstvo ili drugu državnu instituciju i da bude izuzetno strog prema potčinjenima. Prema rečima Milana Stojadinovića, iako sklon intrigama, uvek je ostajao skriven u dubokoj pozadini trudeći se da se ni u kom pogledu ne ističe. Neopsredno po smeni sa mesta predsenika vlade, kraljevim ukazom od 4. aprila 1932. reaktiviran je i postavljen na svoj raniji položaj komandanta Kraljeve garde.
Ipak, ovo nije bio kraj političkog života i ambicija Petra Živkovića. Nakon atentata na kralja Aleksandra u Marselju, oktobra 1934. godine, on prelazi na dužnost ministra vojske i mornarice. Knez Pavle i pored toga što ga nije smatrao svojim pouzdanim saradnikom, u narednom periodu je sa njim blisko sarađivao. Razlozi za nastavak saradnje sa nepopularnim generalom su bili višestruki. U prvom redu dugovao mu je zahvalnost na podršci i intervenciji prilikom otvaranja i sprovođenja u delo testamenta kralja Aleksandra. Takođe, pribojavao se moguće intervencije moćnih vojnih krugova, za koje nije bio siguranda li su i u kojoj meri spreni da slede ambicije Petra Žikovića.
Može se reći da su u godinama koje slede nekako smanjili uticaj i moć Petra Živkovića i uspeli posle niza peripetija da ga konačno penzionišu 29. juna 1936. godine. Nakon odlaska u penziju, posvetio se politici. Ubrzo je postavljen za predsednika Glavnog odbora Jugoslovenske nacionalne stranke. Međutim, Živkovićeva ambicija da se preko angažovanja u vrhu jedne stranke vrati u orbitu političkog života nije dala očekivane rezultate.
Kada je počeo Drugi svetski rat on napušta zemlju i angažuje se u vladi mladog kralja Petra Drugog Karađorđevića u emigraciji. U vladi Miloša Trifunovića je bio ministar bez portfelja. Nakon toga je obavljao dužnost pomoćnika Vrhonog komandanta. Po završetku Drugog svetskog rata ostao je u emigraciji. Na procesu protiv Draže Mihailovića i on je u odsustvu osuđen na smrt streljanjem zbog pomaganja i podrške Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini.
Umro je u emigraciji. Bio je sahranjen na srpskom vojničkom groblju Tije u Parizu. Kasnije su njegovi posmrtni ostaci preneti na Novo groblje u Beogradu.
Ostalo je upamćeno da je Petar Živković bio jedan od najveštijih ljudi u dvorskim intrigama i spletkama, možda i u čitavoj srpskoj istoriji.
Osporavan i hvaljen, kuđen i slavljen, Petar Živković je ličnost koja je preusudno uticala na istoriju srpskog i jugoslovenskog društva prve polovine dvadesetog veka. Kao jedan od stubova vladavine kralja Aleksandra, čovek nemerljivog uticaja i moći, on je simbolizovao vladavinu kralja Aleksandra dajući joj poseban pečat i obeležje.

Autor Milan Bogojević

Milan Bogojević (Zemun, 1981) pisac i publicista. Objavio je knjige: "Atentat 1934.", "Milunka Savić - ordenje i ožiljci", "Male priče Velikog rata", "Kralj Aleksandar - žrtva zavere" i "Zaboravljene priče Velikog rata". Autor i scenarista nekoliko televizijskih dokumentarnih filmova

Možda vam se svidi

Kralj Aleksandar Karađorđević (ni)je miropomazan

Još jedna u nizu zaboravljenih priča ovaj put vezana je za interesantan događaj vezan za …

Упишите се за нове постове.

Сазнајте увек први!