Početna / Vesti / Tišina na sramotu celog srpstva
Pukovnik Bacić, prvi s leva nakon ranjavanja na Konatici,20.12.1914

Tišina na sramotu celog srpstva

Jedan od najboljih primera velike žrtve srpske vojske u prvoj godini Velikog rata jeste odbrana odstupnice Prve armije, koja je dobila zadatak da se prebaci na nove pozicije.

Kako bi omogućio jedinicama da se što lakše povuku, pukovnik Bacić, komandant 13. pešadijskog puka dobio je zadatak brani odstupnicu Prvoj armiji sledeća 24 sata.

Pukovnik Bacić, prvi s leva nakon ranjavanja na Konatici,20.12.1914

Znao je Bacić da je neprijatelja gotovo nemoguće zadržati jer je ispred njega bila vojska veličine skoro dve divizije sa velikim brojem topova a on je imao jedan puk, četiri topa i isto toliko mitraljeza.

Na prvi topovski pucanj pukovnik Bacić izvadio je svoj časovnik:

– Od ovog trenutka počinju dvadeset četiri sata, za koje vreme treba da damo otpor.

Već u 11 sati komandant Bacić je ranjen u ruku. Sam sebi previja ruku, ne želeći ni za trenutak da napusti svoje vojnike znajući koliko je bitno njegovo prisustvo.

On raspoređuje mitraljeze u zavisnosti od razvoja borbe sa jednog na drugo krilo. Uspeva da komanduje i artiljerijom.

I najzad, uspeva da odbije napad neprijatelja i „osvoji“ dragoceno vreme koje je bilo potrebno Prvoj armiji za prebacivanje na druge položaje.

Oko dva sata posle podne, neprijatelj ponovo kreće u napad i uspeva da pomeri levo krilo 13. puka, koje se savija prema Gukoču.

Videvši da slabi levo krilo, pukovnik Bacić, sa položaja Svetanovce gde je bio, odlazi da lično preuzme komandu tog levog krila i uspeva da povrati početne pozicije srpske vojske.

Glasno viče na prvoj liniji: „Zvanična naredba je da pružimo otpor do poslednjeg čoveka“.

Javljaju mu kuriri da je počeo da popušta centar puka, i pukovnik Bacić odmah juri tamo. On podiže oslabljeni moral, sa puškom u ruci je između običnih vojnika na prvoj liniji odbrane. Osnaženi prisustvom svog komandanta koji deli njihovu sudbinu vojnici konsoliduju centar odbrane.

Pukovnika Bacića tada ranjavaju po drugi put. Puščano zrno mu probija nogu. I ovaj put on odbija da ode u ambulantu i napusti svoju vojsku. Podvezuje ranu i nastavlja da izdaje komande.

Noć prolazi u stalnim napadima neprijatelja. Srpska vojska je umorna, nemaju zamenu i nisu imali priliku da se odmore ni trenutka od kada su borbe počele rano jutros ali se uspešno brane. Pokušavaju austrougari sa leve, pa sa desne strane ali ih uvek dočekaju spremno srpski vojnici.

U zoru je počelo strašno neprijateljsko granatiranje srpskih položaja, svi su znali da je to priprema za juriš pešadije.

Nedugo nakon „čelične kiše“ kojom je neprijatelj pokušao da „okupa“ srpsku vojsku, kreće i juriš tri austrougarska puka.

Pukovnik Bacić, sav u krvi i dalje je na prvoj liniji i komanduje svojom vojskom. Ne može da hoda zbog rane, pa ga nose dva vojnika.

Jedan od oficira mu priđe i obrati se:

„Moj pukovniče, naš zadatak je izvršen! Primili smo naredbu da držimo odstupnicu 24 sata… “

„Ja neću da se povučem – odgovari oštro Bacić“

Neprijatelj se pojačao sa dodatna dva puka vojske. U tom trenutku je pet pukova austrougarske vojske napadalo jedan u tom trenutku već poprilično oslabljen 13. puk srpske vojske.

„Moj komandante, mi ne možemo više da se držimo! Nastavićemo borbu na rezervnim položajima. Dozvolite da se povučemo…“

Pukovnik Bacić za trenutak zastaje, okreće se oko sebe i gleda veliki broj njegovih izginulih vojnika, zatim odgovori:

„Vi ste se poneli kao heroji! Možete se tući u povlačenju. Ja, ja ostajem! I to je moja naredba.“

Pukovnik Živojin Bacić ostao je sa dva vojnika pored njega: njegovi ordonansi koji su ga nosili i koji su odbili da ga napuste i pored njegovog insistiranja.

Neprijatelj konačno zauzima srpske položaje i zatiče pukovnika Bacića koji je uspeo i pored svojih rana da se uspravi, oslonjen na ordonanse.

– Gde je vaš puk? – viče mu jedan neprijateljski vojnik

– To sam ja!

– Predajte se! – dodaje vojnik

Ovog puta, umesto odgovora, pukovnik Bacić se naginje prema svojim vojnicima i izdaje poslednju komandu:

– Vatra!!

Ovi odmah pripucaju i istovremeno salva hitaca sa neprijateljske strane upućuje se na trojicu Srba.

Pukovnik Bacić još diše u trenutku kada ga dižu neprijateljski vojnici. Austrijski general Von Apel koji komanduje neprijateljskim trupama izdaje naređenje da se pokuša sve što je moguće kako bi se hrabrom Srbinu spasao život.

– Ovaj čovek se poneo sjajno. Zbog čega niste hteli da se predate pukovniče?

– Jer se jedan srpski pukovnik nikada ne predaje! Odgovorio je Bacić.

Pukovnik Bacić podlegao je ranama. Neprijateljska vojska ga je sahranila uz sve počasti i na grobu su postavili krst sa njegovim imenom.

Dugo se pevala pesma u narodu:

„Nek je Austrijanaca hiljade i hiljade, pukovniče Baciću. Ti si sam, ali ti si Srbija“.

Vremenom su pesmu, zamenile reči, reči šaputanje i onda je nastala tišina.

Tišina na sramotu celog srpstva

Autor Milan Bogojević

Milan Bogojević (Zemun, 1981) pisac i publicista. Objavio je knjige: "Atentat 1934.", "Milunka Savić - ordenje i ožiljci", "Male priče Velikog rata", "Kralj Aleksandar - žrtva zavere" i "Zaboravljene priče Velikog rata". Autor i scenarista nekoliko televizijskih dokumentarnih filmova

Možda vam se svidi

Zabranjena reportaža o Milunki Savić

Na ispucalim zidovima jedine sobe ima samo nekoliko fotografija. Na jednoj Milunka Savić kao mladi …

Упишите се за нове постове.

Сазнајте увек први!