Početna / Vesti / Kako se slavio Vaskrs na Krfu i Solunskom frontu

Kako se slavio Vaskrs na Krfu i Solunskom frontu

Naši preci su i u ratu slavili velike verske praznike (Božić i Uskrs) kao i krsne slave, svakako u drugačijim okolnostima. Same proslave su bile mnogo skromnije i siromašnije, ali su se praznici ipak obeležavali. Obeležavanje verskih praznika nije prestalo ni kada je naša vojska bila izgnana iz zemlje, oni su „Tamo daleko…“ više nego ikada insistirali na obeležavanju svojih verskih praznika jer su na taj način držali nit sa svojom porodicom, svojom zemljom…

Gotovo na svim kontinentima Srbi su obeležavali svoje verske praznike, ostala su danas svedočanstva tih proslava u vidu fotografija, pisama i dnevničkih zapisa. Tako iz pisma jednog anonimnog vojnika koje je objavljeno u „Srpskim novinama“ 12. jula 1917 a koje je napisano za Uskrs 1917 godine, možemo videti nadu i patnju srpske vojske: „…Budi nam zdrava i lepa zemljo, i mučeni narode, a nadaj se svom Vaskrsenju. Tvoja istorija je povesnica jada, tvoja polja to su grobnice tvoje dece, sinova muke i žrtava dužnosti. Ako ima pravde i Boga, ti ćeš biti slobodna jednog dana i tvoji sinovi vratiće ti se kažnjeni i namučeni, ali sa još više ljubavi prema tebi… “

Veoma je interesantno i dragoceno svedočanstvo kanadskog sveštenika doktora Bojda o proslavi Uskrsa 1916. godine na Krfu: “Bila je sva vojska postrojena u paradi pored mora. U tom dojaha u kasu regent Aleksandar, stade pred vojsku i uzvikne: – Hristos Voskrese, braćo! I sva vojska gromoglasno odgovori: – Vaistinu voskrese! Jedinstven prizor kakav u svetu nisam video, da jedan vladar kao neki apostol objavljuje svojoj vojsci da je Hristos vaskrsao, i da sva vojska potvrđuje reči svog vladara”.

Verovatno je tog trenutka reč “vaskrs” u kolektivnoj svesti srpskog naroda dobila dvostruko značenje, sa jedne strane najveći hrišćanski praznik vaskrsenja Hristovog, a sa druge vaskrs srpske države i vojske na ostrvu Krfu. U svojoj knjizi „Srpska trilogija“ Stevan Jakovljević je ostavio jedno svedočanstvo o Uskrsu na Solunskom frontu od kog zastaje dah i koje je sigurno jedno od najneverovatnijih događaja u modernoj istoriji:

„Nalazimo se na pragu svoje zemlje. Oni vrhovi planina koje gledamo već toliko, pružaju se u našoj otadžbini. Druga je ovo godina kako uzalud priželjkujemo da jednom već krenemo. Ali ko će probiti one bedeme i čitavu šumu bodljikavih žica. (…) Slušali smo drhtavi jek zvona, koji je dopirao iz ravnice. – Pa danas je Vaskrs! – pljesnu se Luka rukama. Kako je prijatan taj zvuk zvona. Umirivao je prosto nerve. Navikli smo bili na topovske pucnje, prasak eksplozije, a ovi nežni i drhtavi tonovi bili su odista neobični. Dugo godina čestitali smo jedan drugom Uskrs, sa željom da sledeći dočekamo u miru. Naše su želje ostajale puste. I sada se snebivamo jer nas ovo čestitanje podseća kao na neku izjavu saučešća. Pa ipak, običaje treba održavati. Potpukovnik Petar naredi da se iznesu biskviti iz njegovog sanduka, Luka je dao vermut, Vojin je priložio kavu, ja šećer. Odjednom je na celom frontu kod pešadije zavladalo zatišje, kao da su vojnici prećutno uglavili primirje. (…) Stražari na objavnicama nalaze se udaljeni oko trideset metara. Ostalih dana, oni se dovikuju i uzajamno grde. Ali danas niko nos da pomoli. Bugari obično dobacuju kako naši treba da se predaju. U Srbiji se lepo živi i – vazdan koješta. Umesto odgovora ovi naši nabiju veliki hleb na bajonet, pa ga izdignu iznad rova, kao da time hoće da kažu kako je njima i ovde dobro. Međutim, jutros vikne Bugarin: – Bratko, dneska je Velik Den. Ne dej da pucaš! Obeća mu ovaj naš da neće gađati. Onda počne razgovor među njima. – Bratko… Neka je časno Voskresenije! – Vaistinu voskrese! – Frlaj malko leba, ako imaš!? Uzme ovaj naš pola hleba i zavrljači preko bedema. Ali hleb ne dospe do bugarskih zaklona, već padne na ledinu. Onda Bugarin zapita, sme li da ga uzme. Ovaj naš mu dozvoli, ali pod uslovom da iziđe bez oružja. Oni jedan drugome dadu reč. Bugarin iziđe, a i naš se pojavi izvan rova. U znak zahvalnosti što je primio hleb, Bugarin ponudi našeg vojnika cigaretama. Sada i onaj naš prekorači preko rova, takođe bez oružja. Priđu jedan drugome. Gledali to ostali stražari. Oslobode se i oni, te iziđu. Ovu scenu gledaju vojnici iz glavnih rovova te se i oni pojave bez oružja. Kao po nekom dogovoru. I ljudi ti tako lepo razmaknu krstila od žica i sastanu se na poljani. Divota… Hteli zajedno i da ručaju. (…) Dvojica se zagrlili. Sad se izmešali. Potpukovnik Petar pogleda mračno preda se. Između njegovih očiju pojaviše se duboke bore. On klimnu glavom i tiho progovori: – Ozbiljna opomena i nama i njima. Treba se jednom zamisliti. Nije šala. Četiri godine traje. Ona duhovna spona, nazvana vojničkim jezikom disciplina, rasteže se i osipa kao konac. – Ovo je rasulo! – zavapi Luka. Telefoni su zvrjali. Brigada naređuje da se smesta otvori artiljerijska vatra na onu gomilu vojnika, i naših i bugarskih. Potpukovnik Petar dohvati slušalicu i pozva komandire. – Otvorite vatru sa visoko rasprskavajućim šrapnelima. Zastrašite ih, ali ne ubijajte! Baterije pripucaše i šrapneli prsnuše visoko nad poljanom. Masa se uskomeša. Pripucala je i neprijateljska artiljerija. Pešaci kao zastrašeno stado rasturiše se na suprotne strane. Poljana osta pusta…“

Ovi i mnogi drugi događaji iz naše istorije ostali su nažalost nepoznati široj srpskoj javnosti, zato danas sto godine kasnije Uskrs obeležavamo u nadi i očekivanju nekog novog Vaskrsa Srbije. Mnogo toga što su nam podarili naši preci i ostavili u amanet olako smo proćardali. Slavu, čast, ponos ali i ono važnije, narod i teritoriju. Nek je slava i hvala našim slavnim precima. A nama Bog da podari mudrost i snagu da Srbija ponovo vaskrsne. Hristos Voskrese – Vaistinu Voskerese

Autor Milan Bogojević

Milan Bogojević (Zemun, 1981) pisac i publicista. Objavio je knjige: "Atentat 1934.", "Milunka Savić - ordenje i ožiljci", "Male priče Velikog rata", "Kralj Aleksandar - žrtva zavere" i "Zaboravljene priče Velikog rata". Autor i scenarista nekoliko televizijskih dokumentarnih filmova

Možda vam se svidi

Zabranjena reportaža o Milunki Savić

Na ispucalim zidovima jedine sobe ima samo nekoliko fotografija. Na jednoj Milunka Savić kao mladi …

Упишите се за нове постове.

Сазнајте увек први!