Početna / Male priče Velikog rata / Srpski vojnik je hrabar kao lav, izdržljiv kao čelik …

Srpski vojnik je hrabar kao lav, izdržljiv kao čelik …

Istraživajući arhivsku građu vezanu za učešće srpske vojske u balkanskim ratovima, pronašao sam jedno dragoceno pismo koje me nije ostavilo ravnodušnim i pravo je čudo da ga do sada nisam pročitao.

Očigledno „zatureno“ u časopisu „Balkanski rat – u slici i reči“ od 24. marta 1913. godine čekalo je čitav vek da ponovo ugleda svetlost dana.

Ovo je pismo kapetana srpske vojske koji se potpisuje kao „Joca“ a upućeno je njegovoj sestri Vukosavi, 22 decembra 1912. godine.

Pismo je napisano nakon okončanja sigurno tri najveće bitke u kojima je pobedu odnela srpska vojska tokom Prvog balkanskog rata: Kumanovske, bitka kod Prilepa i Bitolja.

Sadržaj pisma je toliko emotivan i interesantan da vam ga prenosim u celini:

Draga moja sestro,

Tvoje milo pismo primio sam 12. T. M. Tako si me raznežila! Zbilja rat grdno promeni čoveka! Ja, koji sam pazio na mrava i svaku drugu životinju, ubijao sam ljude i gledao kako ga zrno iz puške iz mojih ruku obaljuje; ja koji sam vodio ljude bez sažaljenja u smrt, preteći im revolverom ko ne pođe zamnom, ja sam se tvojim pismom raznežio.

Hvala ti, sestro!

Primio sam ranije tvoje 2 karte, ja sam ti pisao desetak puta, ali ko zna, da li si ih primila.

Ne možeš da pojmiš, Vukosava, kako me je rat izmenio. Od onog nežnog Joce postao je jedan snažan čovek, sada se tek gojim. Spavao sam na Krstacu, pred Prilepom, 3 dana na snegu, bez pokrivača i vatre; temperatura beše 12 ispod , led nam se sa brkova, dok nismo sišli sa Kozjaka, nije skidao. Za sva tri dana pojeo sam samo parče peksimita, jer visina je bila 1534 m. Dokle ni konji ne mogu izaći. Bio sam u vodi kod Bitolja 2 dana; gazio sam reku do grudi i, tako mokar, pošto potukosmo Turke, ostao sam cele noći sa mojim junacima na predstraži. Beše kiša kao iz kabla. Zaklona nigde. Visina brda 1120 m. Položaj pokriven leševima. Svakog sata obilazio sam položaj sa patrolom da me Turci ne iznenade. Ali Turaka više ne beše… Kad iđah u obilaženje, saplićah se, jer beše noć, na mrtve i ranjene, grozno, kažem ti sestro grozno, čuješ jaukanje, priđem i osvetlim električnom lamopm: ranjeni Turčin zapomaže. Išao sam napred, da ne čujem njihov poslednji jauk i da ne vidim bes naših izmučenih ali hrabrih vojnika, jer bejasmo mokri do kože, gladni i dve noći ni oka u vodi ne sklopismo, a to nam beše treća noć. Ostali iz mog puka imađahu vatru, jer bejahu pozadi mene na 1500 m.

Vukosava, ne možeš da pojmiš našeg vojnika!

Hrabar je kao lav, izdržljiv kao čelik. Na Kumanovu otstupiše 2 čete iz mog bataljona. Ja sam bio kao bataljona rezerva. Čim sa video da 2 čete otstupaju, razvijem moju četu, prihvatim vojnike koji begahu, revolverom ih zaustavim i viknem: „Ko vole svog komandira, napred za njim!“ okrenem se trubaču i viknem: „Sviraj juriš!“ I, gled čuda: oni isti vojnici koji bejahu, moji vojnici koji od kiše kuršuma ne smedoše dići glavu iz zaklona, digoše se i kao lesa pođoše napred, sa onim strašnim gromoglasnim „Ura!“ Turci behu na 80 metara daleko od nas, ali kad spaziše lesu pred njima, kako pravo, uzdignuta tela, ide napred, dadoše se u bekstvo.

Vukosava, izgledaće da se hvalim, ali veruj mi, nisam bio kukavica. Ni sam nisam znao da ću biti ovakav. Uz to imao sam neko predubeđenje, da ću ostati živ. Bio sam u stroju sa vojnicima i ako mi mesto beše nazad. Često sam stajao dok su oni ležali. Kuršumi su fijukali sa sviju strana. Granate, koje su padale oko mene, izrivale su zemlju i odbacivale je po 2 metra daleko. U vremenu od 20 minuta ostade mi 47 vojnika na mestu mrtvih. Ja stojim i osmatram durbinom kretanje neprijatelja. Smrt me je poštedela. Samo mi jedan metak probušio kapu, a jedan probušio peš od šinjela. Kad Bog hoće i čuva, čovek je siguran.

Ali, zar bi mi, oficiri, mogli biti kukavice, kad je naš svaki vojnik junak? Njega je trebalo videti kod Bitolja, kako, u najvećoj kiši artiljerijske i pešačke vatre, gazi reku, razlivenu, brzu 5 metara u sekundi, duboku do guše, i ide napred, držeći se ruku za ruku, puštajući svog druga, koji pada pogođen neprijateljskim tanetom, i hvatajući sledećeg, lišen mogućnosti da u vodi do guše upotrebi svoju silnu i sigurnu pušku, i ne pomišlja da ide nazad.

Silni su, Vulka! To samo onaj zna, koji im je komandovao.

Jedan moj vojnik bude ranjen baš kada se dokopao zemlje. Ja ga brzo previh, pa mu rekoh:

– Idi na previjalište

On mi odgovori: „G-kapetane, zašto da se vraćam nazad, kad Turci mojrau odstupiti?!“ Odmah sam ga unapredio za podnarednika.

Zar nisu silni? Ko ima ovakvu vojsku, pobediće ceo svet.

Želim ti da sa zetom i našima prijatno provedeš praznik.

Voli te mnogo i pozdravlja tvoj brat Joca

22 – XII – 1912 g. Bitolj.

Autor Milan Bogojević

Milan Bogojević (Zemun, 1981) pisac i publicista. Objavio je knjige: "Atentat 1934.", "Milunka Savić - ordenje i ožiljci", "Male priče Velikog rata", "Kralj Aleksandar - žrtva zavere" i "Zaboravljene priče Velikog rata". Autor i scenarista nekoliko televizijskih dokumentarnih filmova

Možda vam se svidi

Austrougarska zverstva u Velikom ratu

Uznemirujući sadržaj (i nakon sto godina) Kada je srpska vlada proglasila opštu mobilizaciju i pristupila …

Упишите се за нове постове.

Сазнајте увек први!