B(l)ogovanje
Povezani članci
Kajmakčalan je krvava kapija kroz koju je prošla sloboda i vratila se u vlasništvo celom srpskom narodu.
Ovako sam pre neki dan odgovorio sinu koji ima deset godina, i koji me je pitao „Šta je to Kajmakčalan?“ dok je u rukama vrteo svetlucavi kamen sa Kajmakčalana, koji sam doneo prošle godine sa ovog svetog mesta.
Kako sam mu u dahu odgovorio, već u sledećem shvatio sam da je previše teško objašnjenje i za mnoge starije ljude, a kamoli za dete njegovog uzrasta.
Počeo sam ponovo, od samog početka jer drugačije ne može da se priča o Kajmakčalanu. Krenuli smo od Vidovdana 1914. i Gavrilovog hica, preko sramnog ultimatuma i još sramnije objave rata Srbiji, slavnih bojeva na Ceru i Kolubari, pa najstrašnije golgote u srpskoj istoriji o povlačenju preko Albanije, Vaskrsa na Krfu, otvaranja Solunskog fronta i slavne pobede na Kajmakčalanu kojom je srpski vojnik, posle samo šest meseci od napuštanja zemlje u povlačenju, ponovo zadivio čitav svet.
Prekidao me je često i tražio pojašnjenja, često sam i sam dodatno obrazlagao i pojašnjavao jer sam video u dečijem pogledu nerazumevanje.
Isto tako tokom razgovora video sam i osmeh na rubu usana, neverovatnu zabrinutost i tugu kada sam mu govorio o stradanju prilikom povlačenja preko Albanije i stradanja na ostrvu Vido.
Kada smo konačno, ponovo stigli do Kajmakčalana video sam u njegovim očima nevericu. Nije bilo druge nego da upalimo računar i da mu pokažem kako danas izgleda ovaj nepristupačni vrh planine Nidže.
Onda sam mu objašnjavao kako je taj vrh izgledao pre sto godina. Objašnjavao da su Bugari postavili čak četiri reda rovova koje su bili povezani saobraćajnicama sa mogućnošću stalne dopune hranom, municijom i ljudstvom. A rovovi su bili opasani bodljikavom žicom.
Zbog svega toga Bugari su Kajmakčalan nazivali „Borisovim gradom“ jer su bili sigurni da taj strateški položaj nikada neće biti osvojen. Čuvši da po njemu nazivaju Kajmakčalan sam bugarski prestolonaslednik Boris je poslao telegram pred početak borbi u kome je rekao:
„Pozdravljam heroje i čuvare Kajmakčalana, nadajući se da će na njemu svojstvenom upornošću i čvrstinom sačuvati za navek tu tako važnu tačku.“
Pa kako smo tata onda osvojili taj Borisov grad? – prekide me sin sa širom otvorenim očima i glavom nagnutom značajno u jednu stranu.
Toliko teškom borbom koja se ne može opisati ni dočarati. Borbe su trajale neprekidno skoro dvadeset dana, dnevno se nekad napredovalo po desetinu metara, ali nije bilo odstupanja ni za milimetar.
Vojnike je održavao neverovatan zanos, jer na vrhu Kajmakčalana nalazila se granica.
Znaš sada kako su Bugari zvali Kajmakčalan.
– Borisov grad!
A znaš li kako smo mi zvali Kajmakčalan?
Mi smo ga zvali „Kapija slobode“ a svaki je vojnik toliko dugo čeznuo da dođe do vrha, da pređe ponovo u svoju Srbiju… čeznuli su za slobodom.
Ne postoji sine moj ništa bitnije čoveku od slobode.
Klimao je glavom sa razumevanjem.
Znao sam da je još mali da bi shvatio puno značenje slobode, ima vremena.
Učite decu ceni slobode koju su plaćali naši preci, možda će je više ceniti i poštovati nego što to čine današnje generacije.
