Почетна / Мале приче Великог рата / Зашто смо пропали 1915. године и како смо се вратили кући
Интересовање српских војника из новина на македонском фронту о стању у Србији

Зашто смо пропали 1915. године и како смо се вратили кући

– Војничка прича са солунског фронта –
1.чин

Легао Бог после ручка да се одмори. Скинуо једну чарапу и почео скидати другу, кад чује некакву ларму на земљи.
– Дежурни! Позове Бог. Уђе Свети Петар.
– Каква је то ларма доле на земљи?
– Рат, Господе.
– А ко ратује?
– Срби и Турци. Узели им Турци неке земље пре пет стотина година, па сад хоће да их поврате.

На разгледници је репродукција слике непознатог аутора на којој немачки и аустријски цареви бајонетом нападају српског војника, коме с леђа са исуканим мачем прилази Бугарин, а са стране Грк, који једном ногом гази Балкански споразум.

– Знам. Добро. Сиђи, па им помогни да победе Турке, те да се смире, и ја одспавам после ручка.
Сиђе Свети Петер, помогне нам, и ми брзо победимо Турке.
Таман Бог свео очи, кад опет наста ларма.
– Дежурни! Уђе Свети Петар.
– Каква је то опет ларма доле?
– Опет рат Господе.
– Ко сад ратује?
– Срби и Бугари.
– Па зар нису били савезници, а сад ратују?
– Били су, али се посвађали око поделе плена и потукли. Али је правда на српској страни (Свети Петар држи нама страну)
– Хм. Помози им да победе Бугаре, те да се једном смире.
Помогне нам Свети Петар, и ми победимо Бугаре.
Наста мир, али за кратко, па опет лом и урнебес, још јачи, него раније.
– Шта је то сад?
– Ратују Срби и Аустријанци.
– Па докле ће они ратовати … им њиховог!
– Ниси они криви, брани нас Свети Петар, већ Аустријанци упали у њихову земљу, па се они бране…
– Слушај! Сиђи и помози им да избаце Аустријанце преко границе али више ни једну реч нећу да чујем. Разумеш?
Сиђе Свети Петар, помогне нам да избацимо Аустријанце преко Саве и Дрине али се ларма још више појача. Бог већ изгубио стрпљење.
– Шта је сад опет? Зар још неко ратује?
– Ратују опет Срби.
– Па с киме сад?
– Ратују са Немцима, Аустријанцима, Бугарима и Турцима.
– Е, то се више не може трпети!
– Али је правда на њиховој страни… покушава да нас брани Свети Петар.
– Како може бити правда на њиховој страни, кад су толики народи устали против њих. Уосталом, немам кад да о томе мислим, хоћу да спавам. Него сиђи ти доле, па удри ногом у леђа и пребаци их на некакво острво, да се смире, па кад устанем од спавања, видећу на чијој је страни правда.
Тако и буде. Сиђе Свети Петар, удари ногом ниско у леђа и пребаци нас на Крф. Смирисмо се ми, смири се Бог и заспа.

2.чин
(Завера са Светим Николом)

Окрећу се Срби по Крфу, који им се не свиди ни мало: ни пшенице, ни кукуруза, ни свиња, ни шљива. Сачувај Боже. Нема нигде наше Шумадије! Уздишу Срби и тужно гледају преко мора у плаве врхове планина. Хтели би кући али како? Бог спава, море свуда около.
Најзад се досете. Позову Светог Николу. (Он је водени светац а пола Србије слави Светог Николу те им неће одбити молбу). Аман, Свети Никола, помагај! Превези нас у Солун, а одатле и само знамо пут.
– Хоћу, ако ми нареди Бог.
– Ама Бог спава и ко зна колико ће година спавати! Већ ти нас превези кришом – да направимо заверу.
– Шта је то завера?
– То је: да ти нас превезеш, па нити ћемо ми говорити Богу, нити ти смеш. Главно је, да се дохватимо Солуна, па ћемо ми даље сами. Знамо пут.
Мисли се Свети Никола, мисли… Нити би хтео да што учини без Божијег знања а не би хтео да изгуби милионе свечара (не баца се толики број гласова).
– Лепо, да вас превезем преко мора, али ако се сазна за нашу заверу?
– Ако успемо – ништа! Само се оне завере кажњавају, које не успеју знамо ми то из искуства!
– О људи, људи! Вајка се Свети Никола где ћете ме навести на грех!
Али Срби свечари навалили, па моле и преклињу: „Превези нас, превези!“, те најзад пристане и он, превезе нас преко мора и искрца у Солуну без губитака. Одатле Срби крену кући. Ударе на Битољ, узму ту варош и једно двадесет села, изгину као нико њихов и стану. Бог спава, а без његове воље ништа не бива.

3.чин
(Како нас је Бог пронашао)

Кад се Бог пробуди, сети се Срба и позове Светог Петра.
– Шта учини са оним Србима?
– Пребаци их на Крф.
– Иди, нађи их, па да их вратимо кући. Доста су изгинули и напатили се, те ће им бити за памет.
Сиђе Свети Петар на Крф, али не нађе Србе. (Остали само напуштени логори.)
Распита се код Грка и чује да смо у Солуну. Крене и он тамо, па обиђе цео фронт од мора до мора, али не нађе Србе. Врати се Богу и рапортира:
– Нема нигде Срба.
– Како их нема? – вели Бог. Ено их на солунском фронту.
– Обишао сам Господе, цео фронт и видео: Французе, Енглезе, Русе, Италијане, Грке… само Срба нема.
– Ама, како их нема! Ту су и они, само носе енглеске шињеле и француске пушке и шлемове. Јеси ли чуо кога да говори српски?
– Јесам, присетио се Свети Петар. Када сам ишао уз Кајмакчалан, сретох једног коморџију у енглеском шињелу и француском шлему, тера мазгу и псује јој Божију мајку на српском језику.
– Е, то су Срби! Они ми једини псују мајку.
И тако нас Бог пронађе.

4.чин
(Божије огледало)

Кад нас је Бог пронашао, реши, да нас врати кући, али се деси нешто што одложи повратак. Погине мајор Пурић, па после неколико дана и његов посилни (код кога се нађе мајоров сат.. али то нема важности за причу). Дакле, погине посили и његова душа оде на небо на распоред.
– Шта си ти био на земљи? Пита га Свети Петар?
– Био сам Србин, сељак, али већ седам година сам војник и посилни.
– Тако! Врло добро! Иначе је Бог остао без посилног, те ћеш ти наступити на ту дужност. Пођи са мном. Ајд, ајд, па код Бога.
– Господе, довео сам новог посилног. Србин је, а седам година већ био посилни.
– Добро. Кад је тако, онда ти је позната дужност, немам ти шта говорити. Имаш да успремаш ову собу, а у ону другу не смеш улазити (Бог има само две собе)
– Разумем.
Оде Бог на осматрачницу, а посилни успреми прву собу, па (посилни, као посилни) отвори и другу собу. Кад тамо: само један сто, столица и на столу огледало. Погледа посилни у огледало, сли се не може огледати, већ кроз огледало види земљу.
Гле, земља. Погледа лево, десно – нађе Србију… Ајд низ Мораву, нађе и своје село… Виде и своју кућу – пуши се оџак – значи: живи су укућани. Гледа по дворишту, али не види никог од својих. Мора , да су где на њиви… Погледа једну њиву – нема никога: у другу – опет никога: кад погледа у забран – виде своју Миљу, где иде са једним Бугарином… Смрче му се! Скиде цокулу с ноге, па потеже да удари Миљу, – и разби Божје огледало.
Шта сад? Да сачека Бога, не сме, те пребегне и преда се Божијем непријатељу. Дође Бог и виде штету.
– Ето, вели он Светом Петру, таман да превезем Срвбе кући, кад ми њихов човек разби огледало, те не видим куда да их поведем. Него, кад је већ таква ствар, пошаљи кога у најближу варош, да купи једно огледало, па ћу га благословити да буде као ово прво.
Најближа варош је Солун. Кога да пошаље? Ћирила и Методија (они су иначе солунци, те познају чаршију)
Дакле, пошаље Свети Петар Ћирила. Сиђе Ћирило у Солун и пође чаршијом. Загледа у један, у други дућан – тражи огледало. Примети га патрола команде места.
– Имаш објаву?
– Каква објава!
– Ајде у команду места!
– Сум Маћедонац, Ћирило.
– Хм, хм. Води га пред комисију! Прегледа га комисија и нађе, да је способан за борца. Као Маћедонца упуте га у Вардарску дивизију.
Окреће се Ћирило по рову и крсти се. Није он дошао да ратује, већ да купи огледало, а ови луди Срби стрпали га у ров! Да се човек прекрсти и левом и десном! Мисли, мисли – па пребегне Бугарима.
– Маћедонац? Онда у једанаесту маћедонску дивизију! И тако Ћирило остаде у бугарском рову, да се окреће и крсти.
Пошаље Свети Петар Методија. Са њим то исто: патрола, команда места, комисија, способан за борца… и упуте га у вардарску дивизију да води мазгу.
Види све то Бог и смеје се:
– Сад су задовољни и Срби и Бугари (Ћирила и Методија славимо и ми и Бугари као државни празник).
Шта ће сад? Јави се Милош Обилић:
– Господе, пусти мене да купим огледало.
– Иди, само нека ти Свети Петар напише објаву на српском и француском јер ће те иначе српска команда с места ухапсити.
– Шта ће мени објава, Господе? Мене зна свако српско дете: носе моје медаље за храброст: један коњички пук носи моје име; зар ја убио цара Мурата на Косуву, па мене Срби да ухапсе?
– Море измениле се прилике, Милоше!
– А, не! Не треба мени никаква објава. И сиђе у Солун.
Седне пред „Олимпос“ и посматра ону тишину. Али и њега посматра агент команде места. Посматра га неко време, па приђе Милошевом столу.
– Је ли слободно? Пита, колико да чује са којим језиком говори непознати.
– Сједи, јуначе, одговара Милош задовољан, што је наишао на Србина. Па како сте? Можете л се одржати?
– Са киме имам част? Пита сладуњаво агент.
– Ја сам, брате, Милош Обилић.
– Милош Обилић? Е, мило ми је, мило и Бог зна како! Шта ми рекосте? Милош Обилић! О, брате, Милошу! Па откуд ви у Солуну?
– Дошао сам да купим огледало.
– Огледало? О, господине Обилићу, што би се ви мучили! Послаћемо посилног за огледало а ви извоилте са мном у команду места, јер ће команданту бити јако мило да се упозна са вама.
И тако оду у команду места.
Ту, Бога ми, повуци – потегни! Пао на белај командант. Прво мислио да има посла са неким лудаком, па ка се уверио да је пред њим прави Милош Обилић, онда тек не зна шта ће са њим.
– Слушајте, господине Обилићу, вели му сав очајан. Ми вас славимо и поштујемо; знамо да сте велики Србин и патриота – али брате, ви сте атентатор! А ми водимо овај рат због једног атентата. Не знам да ли вам је познат тај случај. Па, брате, немојте да нас уваљујете у још већу беду и да нам и савезници и непријатељи пребацују да прикупљамо атентаторе. Него, изволите мало да се прошетамо аутомобилом.
Седну у аутомобил, па у Микру. Из Микре у лађу, па у Африку. Интернирају га.
Види то све Бог, па посла Светог Петра у Америку за огледало, благослови га и врати Србе кући.
Кад их доведе до Саве и Дунава, окрене се на другу страну да уреди границе осталим народима. Док се он око других замајао, Срби на своју руку пређу реки, па уђу у Суботицу и Љубљану. Кад се окрене Бог и види докле ови догурали, пошаље брзо Светог Петра с наредбом, да станемо.
– Па и ту су њихова браћа, брани нас Свети Петар.
– Ама не знаш ти њих, вели му Бог. Веруј ми, да нење проћи десет година а они ће тражити и Корзику. (И ту они имају својих гробља).

Текст објављен у часопису „Правда“ 12. марта 1927. године. Новинар Милан Јелић

Аутор Милан Богојевић

Милан Богојевић (Земун, 1981) писац и публициста. Објавио је књиге: "Атентат 1934.", "Милунка Савић - ордење и ожиљци", "Мале приче Великог рата", "Краљ Александар - жртва завере" и "Заборављене приче Великог рата". Аутор и сценариста неколико телевизијских документарних филмова

Можда вам се свиди

Краљ Александар Карађорђевић (ни)је миропомазан

Још једна у низу заборављених прича овај пут везана је за интересантан догађај везан за …

Упишите се за нове постове.

Сазнајте увек први!