Početna / Male priče Velikog rata / Zašto smo propali 1915. godine i kako smo se vratili kući
Interesovanje srpskih vojnika iz novina na makedonskom frontu o stanju u Srbiji

Zašto smo propali 1915. godine i kako smo se vratili kući

– Vojnička priča sa solunskog fronta –
1.čin

Legao Bog posle ručka da se odmori. Skinuo jednu čarapu i počeo skidati drugu, kad čuje nekakvu larmu na zemlji.
– Dežurni! Pozove Bog. Uđe Sveti Petar.
– Kakva je to larma dole na zemlji?
– Rat, Gospode.
– A ko ratuje?
– Srbi i Turci. Uzeli im Turci neke zemlje pre pet stotina godina, pa sad hoće da ih povrate.

Na razglednici je reprodukcija slike nepoznatog autora na kojoj nemački i austrijski carevi bajonetom napadaju srpskog vojnika, kome s leđa sa isukanim mačem prilazi Bugarin, a sa strane Grk, koji jednom nogom gazi Balkanski sporazum.

– Znam. Dobro. Siđi, pa im pomogni da pobede Turke, te da se smire, i ja odspavam posle ručka.
Siđe Sveti Peter, pomogne nam, i mi brzo pobedimo Turke.
Taman Bog sveo oči, kad opet nasta larma.
– Dežurni! Uđe Sveti Petar.
– Kakva je to opet larma dole?
– Opet rat Gospode.
– Ko sad ratuje?
– Srbi i Bugari.
– Pa zar nisu bili saveznici, a sad ratuju?
– Bili su, ali se posvađali oko podele plena i potukli. Ali je pravda na srpskoj strani (Sveti Petar drži nama stranu)
– Hm. Pomozi im da pobede Bugare, te da se jednom smire.
Pomogne nam Sveti Petar, i mi pobedimo Bugare.
Nasta mir, ali za kratko, pa opet lom i urnebes, još jači, nego ranije.
– Šta je to sad?
– Ratuju Srbi i Austrijanci.
– Pa dokle će oni ratovati … im njihovog!
– Nisi oni krivi, brani nas Sveti Petar, već Austrijanci upali u njihovu zemlju, pa se oni brane…
– Slušaj! Siđi i pomozi im da izbace Austrijance preko granice ali više ni jednu reč neću da čujem. Razumeš?
Siđe Sveti Petar, pomogne nam da izbacimo Austrijance preko Save i Drine ali se larma još više pojača. Bog već izgubio strpljenje.
– Šta je sad opet? Zar još neko ratuje?
– Ratuju opet Srbi.
– Pa s kime sad?
– Ratuju sa Nemcima, Austrijancima, Bugarima i Turcima.
– E, to se više ne može trpeti!
– Ali je pravda na njihovoj strani… pokušava da nas brani Sveti Petar.
– Kako može biti pravda na njihovoj strani, kad su toliki narodi ustali protiv njih. Uostalom, nemam kad da o tome mislim, hoću da spavam. Nego siđi ti dole, pa udri nogom u leđa i prebaci ih na nekakvo ostrvo, da se smire, pa kad ustanem od spavanja, videću na čijoj je strani pravda.
Tako i bude. Siđe Sveti Petar, udari nogom nisko u leđa i prebaci nas na Krf. Smirismo se mi, smiri se Bog i zaspa.

2.čin
(Zavera sa Svetim Nikolom)

Okreću se Srbi po Krfu, koji im se ne svidi ni malo: ni pšenice, ni kukuruza, ni svinja, ni šljiva. Sačuvaj Bože. Nema nigde naše Šumadije! Uzdišu Srbi i tužno gledaju preko mora u plave vrhove planina. Hteli bi kući ali kako? Bog spava, more svuda okolo.
Najzad se dosete. Pozovu Svetog Nikolu. (On je vodeni svetac a pola Srbije slavi Svetog Nikolu te im neće odbiti molbu). Aman, Sveti Nikola, pomagaj! Prevezi nas u Solun, a odatle i samo znamo put.
– Hoću, ako mi naredi Bog.
– Ama Bog spava i ko zna koliko će godina spavati! Već ti nas prevezi krišom – da napravimo zaveru.
– Šta je to zavera?
– To je: da ti nas prevezeš, pa niti ćemo mi govoriti Bogu, niti ti smeš. Glavno je, da se dohvatimo Soluna, pa ćemo mi dalje sami. Znamo put.
Misli se Sveti Nikola, misli… Niti bi hteo da što učini bez Božijeg znanja a ne bi hteo da izgubi milione svečara (ne baca se toliki broj glasova).
– Lepo, da vas prevezem preko mora, ali ako se sazna za našu zaveru?
– Ako uspemo – ništa! Samo se one zavere kažnjavaju, koje ne uspeju znamo mi to iz iskustva!
– O ljudi, ljudi! Vajka se Sveti Nikola gde ćete me navesti na greh!
Ali Srbi svečari navalili, pa mole i preklinju: „Prevezi nas, prevezi!“, te najzad pristane i on, preveze nas preko mora i iskrca u Solunu bez gubitaka. Odatle Srbi krenu kući. Udare na Bitolj, uzmu tu varoš i jedno dvadeset sela, izginu kao niko njihov i stanu. Bog spava, a bez njegove volje ništa ne biva.

3.čin
(Kako nas je Bog pronašao)

Kad se Bog probudi, seti se Srba i pozove Svetog Petra.
– Šta učini sa onim Srbima?
– Prebaci ih na Krf.
– Idi, nađi ih, pa da ih vratimo kući. Dosta su izginuli i napatili se, te će im biti za pamet.
Siđe Sveti Petar na Krf, ali ne nađe Srbe. (Ostali samo napušteni logori.)
Raspita se kod Grka i čuje da smo u Solunu. Krene i on tamo, pa obiđe ceo front od mora do mora, ali ne nađe Srbe. Vrati se Bogu i raportira:
– Nema nigde Srba.
– Kako ih nema? – veli Bog. Eno ih na solunskom frontu.
– Obišao sam Gospode, ceo front i video: Francuze, Engleze, Ruse, Italijane, Grke… samo Srba nema.
– Ama, kako ih nema! Tu su i oni, samo nose engleske šinjele i francuske puške i šlemove. Jesi li čuo koga da govori srpski?
– Jesam, prisetio se Sveti Petar. Kada sam išao uz Kajmakčalan, sretoh jednog komordžiju u engleskom šinjelu i francuskom šlemu, tera mazgu i psuje joj Božiju majku na srpskom jeziku.
– E, to su Srbi! Oni mi jedini psuju majku.
I tako nas Bog pronađe.

4.čin
(Božije ogledalo)

Kad nas je Bog pronašao, reši, da nas vrati kući, ali se desi nešto što odloži povratak. Pogine major Purić, pa posle nekoliko dana i njegov posilni (kod koga se nađe majorov sat.. ali to nema važnosti za priču). Dakle, pogine posili i njegova duša ode na nebo na raspored.
– Šta si ti bio na zemlji? Pita ga Sveti Petar?
– Bio sam Srbin, seljak, ali već sedam godina sam vojnik i posilni.
– Tako! Vrlo dobro! Inače je Bog ostao bez posilnog, te ćeš ti nastupiti na tu dužnost. Pođi sa mnom. Ajd, ajd, pa kod Boga.
– Gospode, doveo sam novog posilnog. Srbin je, a sedam godina već bio posilni.
– Dobro. Kad je tako, onda ti je poznata dužnost, nemam ti šta govoriti. Imaš da uspremaš ovu sobu, a u onu drugu ne smeš ulaziti (Bog ima samo dve sobe)
– Razumem.
Ode Bog na osmatračnicu, a posilni uspremi prvu sobu, pa (posilni, kao posilni) otvori i drugu sobu. Kad tamo: samo jedan sto, stolica i na stolu ogledalo. Pogleda posilni u ogledalo, sli se ne može ogledati, već kroz ogledalo vidi zemlju.
Gle, zemlja. Pogleda levo, desno – nađe Srbiju… Ajd niz Moravu, nađe i svoje selo… Vide i svoju kuću – puši se odžak – znači: živi su ukućani. Gleda po dvorištu, ali ne vidi nikog od svojih. Mora , da su gde na njivi… Pogleda jednu njivu – nema nikoga: u drugu – opet nikoga: kad pogleda u zabran – vide svoju Milju, gde ide sa jednim Bugarinom… Smrče mu se! Skide cokulu s noge, pa poteže da udari Milju, – i razbi Božje ogledalo.
Šta sad? Da sačeka Boga, ne sme, te prebegne i preda se Božijem neprijatelju. Dođe Bog i vide štetu.
– Eto, veli on Svetom Petru, taman da prevezem Srvbe kući, kad mi njihov čovek razbi ogledalo, te ne vidim kuda da ih povedem. Nego, kad je već takva stvar, pošalji koga u najbližu varoš, da kupi jedno ogledalo, pa ću ga blagosloviti da bude kao ovo prvo.
Najbliža varoš je Solun. Koga da pošalje? Ćirila i Metodija (oni su inače solunci, te poznaju čaršiju)
Dakle, pošalje Sveti Petar Ćirila. Siđe Ćirilo u Solun i pođe čaršijom. Zagleda u jedan, u drugi dućan – traži ogledalo. Primeti ga patrola komande mesta.
– Imaš objavu?
– Kakva objava!
– Ajde u komandu mesta!
– Sum Maćedonac, Ćirilo.
– Hm, hm. Vodi ga pred komisiju! Pregleda ga komisija i nađe, da je sposoban za borca. Kao Maćedonca upute ga u Vardarsku diviziju.
Okreće se Ćirilo po rovu i krsti se. Nije on došao da ratuje, već da kupi ogledalo, a ovi ludi Srbi strpali ga u rov! Da se čovek prekrsti i levom i desnom! Misli, misli – pa prebegne Bugarima.
– Maćedonac? Onda u jedanaestu maćedonsku diviziju! I tako Ćirilo ostade u bugarskom rovu, da se okreće i krsti.
Pošalje Sveti Petar Metodija. Sa njim to isto: patrola, komanda mesta, komisija, sposoban za borca… i upute ga u vardarsku diviziju da vodi mazgu.
Vidi sve to Bog i smeje se:
– Sad su zadovoljni i Srbi i Bugari (Ćirila i Metodija slavimo i mi i Bugari kao državni praznik).
Šta će sad? Javi se Miloš Obilić:
– Gospode, pusti mene da kupim ogledalo.
– Idi, samo neka ti Sveti Petar napiše objavu na srpskom i francuskom jer će te inače srpska komanda s mesta uhapsiti.
– Šta će meni objava, Gospode? Mene zna svako srpsko dete: nose moje medalje za hrabrost: jedan konjički puk nosi moje ime; zar ja ubio cara Murata na Kosuvu, pa mene Srbi da uhapse?
– More izmenile se prilike, Miloše!
– A, ne! Ne treba meni nikakva objava. I siđe u Solun.
Sedne pred „Olimpos“ i posmatra onu tišinu. Ali i njega posmatra agent komande mesta. Posmatra ga neko vreme, pa priđe Miloševom stolu.
– Je li slobodno? Pita, koliko da čuje sa kojim jezikom govori nepoznati.
– Sjedi, junače, odgovara Miloš zadovoljan, što je naišao na Srbina. Pa kako ste? Možete l se održati?
– Sa kime imam čast? Pita sladunjavo agent.
– Ja sam, brate, Miloš Obilić.
– Miloš Obilić? E, milo mi je, milo i Bog zna kako! Šta mi rekoste? Miloš Obilić! O, brate, Milošu! Pa otkud vi u Solunu?
– Došao sam da kupim ogledalo.
– Ogledalo? O, gospodine Obiliću, što bi se vi mučili! Poslaćemo posilnog za ogledalo a vi izvoilte sa mnom u komandu mesta, jer će komandantu biti jako milo da se upozna sa vama.
I tako odu u komandu mesta.
Tu, Boga mi, povuci – potegni! Pao na belaj komandant. Prvo mislio da ima posla sa nekim ludakom, pa ka se uverio da je pred njim pravi Miloš Obilić, onda tek ne zna šta će sa njim.
– Slušajte, gospodine Obiliću, veli mu sav očajan. Mi vas slavimo i poštujemo; znamo da ste veliki Srbin i patriota – ali brate, vi ste atentator! A mi vodimo ovaj rat zbog jednog atentata. Ne znam da li vam je poznat taj slučaj. Pa, brate, nemojte da nas uvaljujete u još veću bedu i da nam i saveznici i neprijatelji prebacuju da prikupljamo atentatore. Nego, izvolite malo da se prošetamo automobilom.
Sednu u automobil, pa u Mikru. Iz Mikre u lađu, pa u Afriku. Interniraju ga.
Vidi to sve Bog, pa posla Svetog Petra u Ameriku za ogledalo, blagoslovi ga i vrati Srbe kući.
Kad ih dovede do Save i Dunava, okrene se na drugu stranu da uredi granice ostalim narodima. Dok se on oko drugih zamajao, Srbi na svoju ruku pređu reki, pa uđu u Suboticu i Ljubljanu. Kad se okrene Bog i vidi dokle ovi dogurali, pošalje brzo Svetog Petra s naredbom, da stanemo.
– Pa i tu su njihova braća, brani nas Sveti Petar.
– Ama ne znaš ti njih, veli mu Bog. Veruj mi, da nenje proći deset godina a oni će tražiti i Korziku. (I tu oni imaju svojih groblja).

Tekst objavljen u časopisu „Pravda“ 12. marta 1927. godine. Novinar Milan Jelić

Autor Milan Bogojević

Milan Bogojević (Zemun, 1981) pisac i publicista. Objavio je knjige: "Atentat 1934.", "Milunka Savić - ordenje i ožiljci", "Male priče Velikog rata", "Kralj Aleksandar - žrtva zavere" i "Zaboravljene priče Velikog rata". Autor i scenarista nekoliko televizijskih dokumentarnih filmova

Možda vam se svidi

Kralj Aleksandar i pitanje Albanije

Spoljna politika kralja Aleksandra Karađorđevića u odnosu na Albaniju, početkom tridesetih godina prošlog veka možda …

Упишите се за нове постове.

Сазнајте увек први!