Почетна / Вести / Злоупотреба историје и имена војводе Живојина Мишића
Краљ Александар и војвода Мишић

Злоупотреба историје и имена војводе Живојина Мишића

Проф. др Ђорђе Станковић
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ БЕОГРАД
ВОЈВОДА ЖИВОЈИН МИШИЋ У ЗАГРЕБАЧКОЈ КАТЕДРАЛИ

… Серафим нам је дао копију Крпине белешке „Војвода Мишић o Хрватима“ као и десетак копија других Крпиних бележака. Затим смо идентичну копију добили и од једног новинара „Политике“, који је желео да остане анониман. Обојица нисмо на њу обраћали пажњу јер нам се она учинила сувише „фантастичном и непоузданом“. Оригинал никада нисмо пронашли – неко га чува као националну реликвију! У свим републикама историчари Југославије грубо су и бахато гурнути у страну када се расправљало о Југославији! Поготово они који нису схватали историју Југославије као збир националних или републичких историја.

Милорад Павловић Крпа

Најпоузданији и најтемељитији истраживач историјских извора о војводи Живојину Мишићу – Велибор Берко Савић, објавио је у Ваљеву 1989. године обимну збирку докумената и сећања, извода из пригодних брошура и књига, домаће и стране штампе, која је и данас, са становишта критичке историјске науке, непревазиђена (730 страна!). Аутор је објавио само једну фотографију, у вези са темом о којој пишемо, са легендом „У посети Загребу 30. априла 1919. год.“ (стр. 432). У тој обимној збирци докумената увршћено је и десетак Крпиних бележака, сећања и извода из његових брошура, али белешке „Војвода Мишић о Хрватима“ – нема!

Милутин Данка Поповића већ је овладао историјском свешћу „напаћеног национа“, снажно подупртог општенационалном јавном полемиком око изградње споменика војводи у Мионици и Ваљеву. Упркос чињеници да је до тада изашло пет издања Мишићевих мемоара и поменута књига докумената Велибора Берка Савића. Били су поражени и Мишић и Савић! Међутим, заговорници рата и разни други мрзитељи свега што је било југословенско, које се обавезно потенцирало са репресивним комунистичким, упорно су трагали за и најмањим доказима који сусе супротстављали овде изнетим разлозима. Границе више нису биле никакве препреке. Такво мишљење усвојила је и нова политичка елита у српском корпусу ван Србије. Миле Дакић то потврђује у „Српском гласу“ (Топуско, 1990) „Никола Пашић је 1923. године увидео грешку стварања заједничке државе са Словенцима и Хрватима, а много раније Војвода Мишић“. Економска и политичка емиграција, бројна и у свом деловању агресивна, тај политички програм усвојила је одмах после рата, а била је то основна идеја квислинга Недића. У том трагању почела је да циркулише она иста белешка Милорада Па-вловића Крпе под насловом „Војвода Мишић o Хрватима“, коју смо поседовали. Без датума када је написана и места! Први пут се белешка појавила у јавности 29. септембра 1991. године у листу „Политика“ где је новинар и публициста Богосав Марјановић на целој 13. страни у рубрици „Путујући Србијом“ написао чланак „Сузе и руже Немице Лујзе“. У том чланку на једном месту аутор каже: „Недавно су пронађене белешке војводиног секретара Милорада Павловића, које поготово за ове наше прилике, боље рећи неприлике, у којима смо се нашли говоре и о Мишићевој политичкој мудрости и далековидости“.

О чему се ради? Наводно, регент Александар је у марту 1919. године послао Мишића да „обиђе Загреб,

Војвода Живојин Мишић

Карловац, Госпић, Глину, Сисак, Осијек, Вараждин, Сушак и Огулин и види какво је стварно расположење“. Мишић је наводно разговарао са „две хиљаде људи из свих слојева“ и реферисао регенту да није требало да се Србија бори за „братску заједницу“, да је „то тамо најодвратнија фукара на свету, која се не може зајазити ничим што би јој се понудило“, те Србија треба да окупи све Србе у границама које би она повукла. После подуже расправе, Мишић је наводно рекао да ће се регент „љуто кајати“ и „потом цео разговор испричао свом секретару Милораду Павловићу, а овај, како каже, одмах забележио.“

Серафим и ми погледали смо у наше копије и установили да је новинар верно пренео белешку. Остали смо уз анегдоту о Мишићевој космичкој брзини да у тим поратним данима обиђе све те градове и да обави темељите разговоре са две хиљаде људи! Међутим, 18. октобра 1992. године јавио се „Политици“ дописом публициста Душан М. Војновић, рођеном у Чачку, који је у својој књизи „Када дуго живиш међу вуковима“ записао да их је на Божић 1923. године, као одрасле ђаке, примио војвода Степа Степановић и испричао им како су он и војвода Мишић готово спонтано отишли код регента и изнели му већ наведене ставове. Регент им је после краћег, али оштрог разговора рекао: „Ви сте одлични војници, али слаби политичари“. Колико су војводе биле у праву, наводи Војновић, видело се по „усташком злочину геноцида“ а ово се није смело причати јер су „Велики Демијург Тито и његови сатрапи забрањивали у вучјим временима“.

Одавно смо наслућивали куда све ово води и знали смо да ће се и даље наставити и ширити у јавности. Већ 15. септембра 1993. године Радивоје Л. Живановић поткрепљује ову тезу „далековидим Рејмоном Поенкареом који је био енергично против уједињења“, при том тешко оптужујући Николу Пашића и самог регента. Страначке новине су се напросто утркивале у непрекидном понављању већ изреченог, телевизије су се утркивале са својим „експертима“ за то питање да је то, понекад, превазилазило свако разумно расуђивање и укус. Да не говоримо о томе да свето није имало никаквих додирних тачака са критичком историјском науком. Међутим, имало је значајно померање ставова код неких познатих историографа, као што су др Бранислав Глигоријевић у својој вишетомној биографији краља Александра, или војног историчара др Петра Опачића у поновљеном издању његове књиге „Солунски фронт и стварање Југославије“, па затим у предговору монографије „Војвода Живојин Мишић“. Са поменутим војним историчарем отворили смо јавну расправу у листу „Борба“. Последњи покушај нашли смо у књизи Ђорђа Станића „Верници српства и отаџбине“ (2004) и медијској полемици о књизи др Драгољуба Живојиновића, дописног члана САНУ, „Невољни ратници“. Не треба посебно наглашавати да су САНУ, Удружење књижевника Србије, Синод и уопште Српска православна црква били „на линији“. Тој линији је„српски месија“ Добрица Ћосић додавао лекције попут оне да је „највећа српска грешка била што није потписала Лондонски уговор, јер би тако стекла излаз на море од Сплита до Боке“!? Млађа група историчара ревизиониста и средња генерација пучиста из „Лиге амбасадора америчких, енглеских и француских благодејанаца“ желе да на ово питање ставе тачку тако што ће просто механички да одстране из текућег развоја историографије старију генерацију, „која је своје рекла“ у једном времену за њих политички неподобном. Тек од почетка ове деценије новог миленијума, када је „круцијално питање опстанка српског бића ухватило дубоке корене у историографији“ јавност је већ била освојена прионули смо на темељито истраживање у Београду и Загребу. Међутим, и у Загребу није било ништа боље и да није било оних млађих који су поштовали и данас поштују наше научно стваралаштво, не бисмо много постигли. Као илустрацију, одмах су нам послали књигу „Emilij Laszowski Szeliga 1868–1949“ (Загреб, 2000) обновљене „Дружбе Браћа Хрватског Змаја“ у којој је аутор Милован Петковић био у равни Данка Поповића. Уместо мученика Милутина били су ту „вековима непризнати хрватски мученици Зрински и Франкопани“. Да би читаоци имали потпуни увид у „круцијални документ“ Милорада Павловића Крпе, ми ћемо га донети у целини. Запис, без места и датума, под насловом „Војвода Мишић о Хрватима“ гласи:

„Београд је у време повратка војске са ратишта пружао необично живу слику, иако је очајно изгледао: у блату, снежном глибу и рушевинама. Али је ипак дух веселости и расположења захватао све слојеве друштва, мада је много женскога света носило црне шамије у знакжалости за онима који су своје кости оставили на бојном пољу. Листови су забележили неколико значајних догађаја из тога времена: повратак Врховне команде, дочек престолонаследника, заробљење нем. Генерала Макензена, покушаји у Загребу да се прогласи независна Хрватска, јер група Радићевих једномишљеника покушавала је да од Енглеске и Совјетске Русије издејствује сељачку републику. Чак су касније то се после сазнало Зиновјев и Смирнов потписали са Радићем и Кошутићем некакав уговор, којим им се признаје независна Хрватска. Чудно је да на том уговору не стоји датум када је потписан. Престолонаследник који је већ био регент саветовао се са војним лицима и политичарима шта у први мах да се ради, како да сепоступи. Карактеристично је да су готово сва војна лица,

Краљ Александар и војвода Мишић

са војводом Мишићем на челу, као начелником штаба врховне команде, готово једнодушно износили потребу да се цела земља, у прво време, стави под војну управу, док се у свима покрајинама не заведе мир и ред. Стање је свуда ровито и неодређено, свакога часа могу искрснути нарочито припремљени нереди и за сваки случај ваља држати пукове у приправности. Међутим, политички људи били су нестрпељиви и горели су од жеље да они прихвате управу у земљи.  ,Војска’ је, говорило се, свршила своје велико дело, сад она треба да уступи место политичкој управи’. Престолонаследник као регент саветујући се са многим људима наговести Мишићу да би ипак најбоље било да он пропутује све нове ослобођене крајеве,  нарочито Хрватску и Словенију и са свима се саветује и разговара. Мишић је прихватио захтев врховног команданта и у пратњи ађутанта и посилног наредника Ал. Бакића oтпутовао је у Загреб. Одатле је путовао на све стране: у Карловац и Госпић, у Глину и Сисак, у Осијек и Вараждин, на Сушак и Огулин. За време свога бављења у Загребу сваке вечери се састајао са по неким истакнутим јавним радником или књижевником, са политичарем или новинарем. Није војвода гледао на политичко опредељење, на партиску боју, са сваким је искрено и отворено разговарао за дваестак дана сталног разговора са људима од науке и пера, са политичарима и књижевницима, новинарима и учитељима, са свештеницима и сељацима Мишић је учинио нешто невероватно: разговарао се и обавештавао са двe хиљаде људи и свачије мишљење он је нотирао. Из свега тога oн je стекао убеђење да Југословенство није народност него идеологија, да оно не може да послужи као темељ за израду једне реалне државне целине, него фиктивне идеје, за коју ваља припремати терен и нараштаје, који су далеко од схватања једне целине. Код свих људи са којима је разговарао, наилазио је на једно одређено схватање: наступио је час да Хрватска добије своју самосталност и независност. И Мишић се после месец дана бављења и разговора вратио у Београд са изграђеним мишљењем о будућој држави. Регент га је са великим нестрпљењем чекао. Али изгледа није био ни најмање задовољан Мишићевим излагањима. Томе су највише допринели сви они који су се налазили у непосредној близини младих Карађорђевића утичући на њихово духовно изграђивање и схватање једне државе у пространим размерама. Регент је дочекао војводу Мишића са отвореним нестрпљењем. Он је много полагао на његово мишљење иако се у често прилика није с њим слагао. Војвода се није устручавао да своме мишљењу да одређену форму. И већ код првих речи запажало се да су подаци и искуства што их је овај човек са свога путовања и разговора донео у свему негативне. Војвода је причао шта је све и са ким је разговарао: он је сва мишљења сабрао. Чуо је он шта мисле и франковци и напредњаци и коалиционаши и Радићевци, па и они који се досада нигде нису политички определили. После дугога излагања које је трајало више од два сата, Мишић је сводећи сва мишљења у један општи закључак доста грубо казао: – Из свега што сам видео и чуо ја сам дубоко зажалио што смо се ми насилу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице… сви они једнако мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом се појавите … ствар је пропала. – Па сад? Запита регент. – Ништа се неће моћи учинити. То нису људи на чију се реч може ослонити. То је најодвратнија фукара на свету, која се не може зајазити ничим што би јој се понудило. Регент је мало незадовољан Мишићевим излагањем и саопштењима најзад запитао: – Шта ви мислите? Војвода се подиже са свога места. – Ја сам са њима начисто. О целом предмету дуго сам премишљао и дошао до закључка. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се оцепити од њих, дати им државу независну, самосталну, па нека ломе главу како знају, а друго је, управо прво је, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може онда се оцепити, дати им њихову државу. Тада се регент унесе: – Како? Државу? А границе? А где су границе тој њиховој држави и ко ће их повући? Мишић се мало насмеја: – Границе ће тамо бити где их ми повучемо, а ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину, него ондe где историја и етнографија кажу, где кажу језик и обичаји, традиције и најзад где се сам народ по слободној вољи определи па ће то бити право и Богу драго. Ово излагање немало је залудило регента. – То би Италијани оберучке дочекали! Примети он. Ми би тада Хрвате просто гурнули у наручје Италијана. – Нека им је са срећом. Нек се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко убеђен да се ми њима нећемо усрећити. Регенту Александру није било право што се Мишић, као начелник штаба врховне команде овако оштро изражава о Хрватима и покушавао је да из Мишића извуче неко опортуније мишљење са којим би се он могао измирити. Али Мишић је и овом приликом показао сву своју упорност и остао је у свом излагању и захтевима непоколебив. На завршетку се окренуо регенту: – Височанство, обратите се за мишљење и другима. Али моје мишљење је одређено. Ти су људи, сви од реда прозирни као чаша: незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи. Растајући се Мишић је крај самих врата стојећи регенту добацио:– Не заборавите, височанство, моје речи. Ако овако не поступите сигуран сам да ћете се љуто кајати. И замаче у ходник. (О овоме ми је сам Мишић причао).“

У настојању да будемо што савеснији у поступку критике овог историјског извора прегледали смо обимну преписку и фондове Милорада Павловића Крпе у Народној библиотеци и Архиву Србије. Ни оригинал ни копије ове белешке Милорада Павловића Крпе нисмо нашли. Такође, ни у Дворској архиви у Архиву Југославије, као ни у бројним брошурама, пригодним споменицама и чланцима поводом Мишићеве смрти или годишњицама. О овом тако значајном догађају ни сам војвода Мишић није оставио било какав траг, иако су његове „нотације“ морале бити изузетно обимне. Копија се појавила готово заверенички у одређеном времену и оставила значајне и трајне последице не само у историографији већ и у српској јавности у целини. Рукопис копије упоредили смо са бројним Крпиним забелешкама и писмима и што се тога тиче његово ауторство се не може довести у питање. Сасвим друго питање је веродостојност овог историјског извора. На основу анализе садржаја и данашњих знања о том времену можемо претпоставити да је ова белешка настала у раздобљу после 1924. године, будући да Крпа говори о доласку Врховне команде у Београд (1. новембра 1918) и о склапању споразума Стјепана Радића са Совјетском Русијом (1924).

Милорад Павловић Крпа није могао бити сведок уласка српских трупа у Београд јер је у то време још био у Француској. У Архиву Србије пронашли смо документ Комесара за српске избеглице конзулата у Марсеју у којем га 16. децембра 1918. године обавештава да му је француско Министарство јавних радова одобрило, као српском војном службенику и избеглици, да може напустити Француску из ратне луке Тулон са највише 100 кг пртљага. Милорад Павловић Крпа, путујући морским путем до Дубровника а затим железницом, могао је стићи у Београд тек у фебруару 1919. године. Немамо никаквих подата када је био у Београду примљен, било на двору или од стране војводе Живојина Мишића, до његове смрти, у јануару 1921. године. Остала је сачувана само једна разгледница којом му се Мишић јавио из Париза 2. октобра 1919. године са лечења у Паризу. Ту већ почињу прве озбиљније сумње у веродостојност Крпине белешке. Датум њеног настанка може бити свако време после 1924. године па до његове смрти после Другог светског рата.

Друга сумња у веродостојност документа јесте навођење времена Мишићевог боравка у наведеним областима Хрватске март 1919. године. Увидом у „Дневник ађутанта краља“, током марта и све до 28. априла

Војвода Живојин Мишић

1919. године војвода Мишић и регент Александар виђали су се скоро сваки дан, службено или у часовима одмора. После тог датума видели су се 3. маја 1919. године и после тога поново скоро свакодневно. Ађутант краља записао је 28. априла: „12–13 часова – Шетња аутомобилом до града са Војводом“, а затим је регент у друштву војводе Мишића доручковао са генералом Милутиновићем и Живојином Балугџићем. Трећег маја само кратка белешка: „Војвода Мишић и шетња пешке (15–16 ч.)“. Први и једини пут, за Мишићевог живота, регент је примио Милорада Павловића Крпу у незваничну аудијенцију 28. марта 1920. године. У „Дневнику ађутанта краља“ стоји забележено да су разговарали пуних 45 минута! И годинама после ниједном. Војвода Мишић није био у Хрватској у марту 1919. године!

Трећу нашу сумњу у веродостојност Павловићеве белешке налазимо у тврђењу да је војвода Мишић, пошто је одсео у Загребу, обишао све оне градове и разговарао са две хиљаде људи! Увидом у стање и сигурност саобраћаја, брзину тадашњих железница и време које је потребно да се разговара са две хиљаде људи и све то пажљиво нотира, обичном математичком рачуницом то би било „заиста нешто фантастично“.

И последња сумња која потпуно ову белешку чини фалсификатом из познијег времена и без сваке вредности, поготово веродостојности, јесте чињеница да је војвода Мишић био у Загребу, али од 29. априла – 2. маја 1919. године! Научник ће се упитати за разлоге, поготово што се у јавности појавила једна фотографија војводе Живојина Мишића у Загребу на дан 30. априла1919. године у пратњи хрватског бана др Ивана Палачека, загребачког градоначелника др Стјепана Сркуља и команданта 4. армијске области генерала Боже Јанковића. Са стране се види маса грађана, испред „величанствено декорисана мртвачка кола“, а иза њих два коња прекривени црним плаштом. И ту почиње сасвим једна друга прича која потпуно обесмишљава целу белешку Милорада Павловића Крпе, али и читаву структуру националистичког и мрзитељског погледа на стварање и развој југословенске државе. Да ли ће се бар неко, због тога, бар извинити српском народу и војводи Живојину Мишићу и увидети заблуде, које су плаћене крвљу невиних.

О чему се стварно радило?

II

„Југословенска демократска омладинска лига позвала је сва друштва и организације на хрватском свеучилишту у Загребу, да заједнички са позваним факторима проведу акцију, да се у домовину пренесу кости наших народних мученика Зрињских и Франкопана“.

Позив је упућен 10. априла 1919. године и објављен у листу „Обзор“. Већ следећег дана, 11. Априла, упућена је молба Привременом народном представништву у Београд „да позове владу, да ова предузме службено све мјере за свечани пријенос костију народних мученика“ и да „овласти нашег посланика у Бечу, да посредује код опћине Винер Нојштата за дозволу ексхумације и да службено посредује за несметани пријевоз“.

Захтев су поднели у име Академске омладине хрватског свеучилишта: Хрватско академско потпорно друштво, Српско академско потпорно друштво, Становска звеза словенских академиков, Југословенска демократска омладинска лига, Југословенска демократско радикална омладина, Домагој’ и, АБЦ клуб’. У следећих неколико дана њима су се придружили хрватски и српски соколи, „Браћа хрватског змаја“, који су први још 1907. године покушали ову акције али им је Беч забранио, затим „Коло сестара Краљевине СХС“, словеначки соколи, те „разне корпорације и друштва из Загреба“. Основан је централни одбор за пренос: др Стјепан Сркуљ, председник (градоначелник Загреба), Емилиј Лазовски, др Велимир Дежелић и др Дане Ризнер (Браћа хрватског змаја), Злата Ковачић-Лопашић (Коло сестара Краљевине СХС) и „свеучилиштарци Душан Бајић, Иво Франић, Франце Месешнел и Мато Светина“. Југословенска влада Стојана Протића издејствовала је преко посланика у Бечу Погачника све дозволе и посебан воз до границе. Генерал Анте Пливелић допутовао је у Београд и регенту уручио 27. априла позив да лично увелича „ову југословенску манифестацију“. Регент се извинио због „великих државничких послова и именовао војводу Мишића начелника штаба Врховне команде као свог заступника“. Влада је именовала своју званичну делегацију у саставу: Павле Маринковић, Тугомир Алауповић и др Алберт Крамер. Београдска општина изабрала је такође своју делегацију у саставу: Добра Митровић, Велимир Карић, Грујица Ацемовић, Милан Савчић и Драгутин Караулић. Делегација је имала задатак да на дан сахране, 30. априла, буде у свечаној поворци и да „на гроб народних мученика положи венац с натписом: ,Општина београдска – Поборницима народне мисли’“. Студенти Београдског универзитета такође су изабрали своју делегацију, а Београдска општина и Српска православна црква заказале су парастос истог дана у Саборној цркви, тј. „свечани помен мученицима за народно уједињење Петру Зрињском и Фрањи Крсти Франкопану“ који ће служити митрополит Димитрије. Културно и просветно друштво Срба из Босне и Херцеговине „Просвјета“ одредило је за свог изасланика др Драгу Перовића, професора Медицинског факултета у Загребу. Београдска општина, том приликом, издала је посебан проглас „Београђани“ у коjем се, поред осталог, каже: „Сви сте ви пуни поносне туге за неизбројним жртвама нашег народа у овом рату, сви сте ви прожети свечаним осећањем општег народног ослобођења и уједињења сва три племена нашег народа, сви сте ви увек били пуни најдубљег поштовања и најискреније захвалности свима светим жртвама, које су још из најдавнијих времена стварале велики и слободан дом народног и државног јединства“, са позивом да одају и дужну пошту првим борцима против „мрским Хабзбурзима“ Зрињским и Франкопанима, не заборављајући бесмртног Матију Гупца. Градоначелник Загреба и председник Одбора за пренос остатака др Стјепан Сркуљ лично се захвалио команданту 4. армијске области генералу Божи Јанковићу за све што је предузео „код српске војске да се земни остаци народних мученика на онако величанствен начин пренесу у домовину после 248 година“. Министар просвете др Тугомир Алауповић издао је наредбу свим школама у Југославији да се 30. априла први час посвети предавањима о Зрињским и Франкопанима, а онда да се ученици пусте кући и „тај дан сматра школским празником“.

Међутим, много је важније да детаљно реконструишемо, из бројних извора, како се ова манифестација одвијала од дана када су 24. априла ексхуминарани остаци Петра Зринског и Фране Крсте Франкопана у Винер Нојштату. Посмртни остаци „народних мученика“ стављени су у посебан воз који је обезбедила савезничка мисија. Пре поласка одржали су говоре „велики мештар“ „Браће хрватског змаја“ Емилиј Лазовски и југословенски посланик Јосип Погачник. Лазовски се захвалио посланику Погачнику, а овај је рекао: „Цијела наша хисторија су гробови и као што ми данас стојимо пред гробом наших великана, тако је цијели наш народ стајао дуго и дуго пред својом раком, бојећи се, да ће га његови непријатељи срушити у гроб. Али се то није испунило, јер је дошао дуго жељковани час нашег ослобођења и уједињења“. Пошто су још једном градски физикус Карло Розентал и „вјештак судске медицине др Дане Ризнер“ утврдили да се ради о земним остацима Зринског и Франкопана, одржан је кратак верски обред и „благослов лијеса“ који је изговорио др Велимир Дежелић. Завршио је речима: „А данас са тиморних врлетних балканских гора и шумовитих валова Јадранског мора устао је народ див слободан и уједињен! Народ Срба, Хрвата и Словенаца од Соче до Вардара, данас не плаче, већ краљевским сјајем хоће да дочека свете кости наодних мученика објеручке јер вјерује, да су то првоборци наше народне слободе“. Долазак воза у Шпиље, на демаркационој линији, где је ковчег био укрцан на посебан окићен, „цвијећем и југословенским заставама“, југословенски воз, одата је почаст плотунима из „српског топништва и почасне чете“. Иста почаст „југословенским великанима“ приређена је у Марибору у присуству око 25.000 грађана! „На брдима грувају топови а над градом круже аероплани“! На испраћају 28. априла ујутро, генерал Рудолф Мајстер „одржао је патриотични говор југословенским мученицима“, одсвиране су све три химне и испраћени су од стране челника Марибора професора др Медведа и др Брадашке. Генерал Мајстер пратио је воз до Цеља а представник Народног света из Љубљане др Верстовшек до Загреба. Све станице кроз Словенију биле су свечано украшене а у Цељу, где се окупило око 10.000 људи, „одржао је свечани говор градоначелник Андрејка“. Тако је било и на успутним станицама, посебно у Запрешићу, све до Загреба, „који је био украшен зеленилом и народним заставама“, а куће „у главним улицама цвијећем“. На „загребачком колодвору били су представници хрватских пјевачких друштава, Коло’, ,Слобода’, ,Лисински’, ,Југ’ и, Балкан’, затим ЈАЗУ, Матице хрватске, Друштва хрватских књижевника, Друштва св. Јеронима, Хрватског новинарског друштва, Браће хрватског змаја и других хуманитарних друштава, Вараждина, Винковаца, Плашког, Ђакова и Загреба, те шпалир морнарске чете“. Ковчег изнет испред колодвора поздравило је више од 20.000 људи, поздравни говор одржао је градоначелник Загреба др Стјепан Сркуљ, а Пјевачко друштво „Слобода“ отпеловало је „на то химну хрватску, српску и словенску“. Затим је у почасном шпалиру, који су са сваке стране улице направили „соколски пешаци и коњаници Хрвата и Срба“, ковчег био изложен у згради ЈАЗУ. Пред зградом ЈАЗУ на Зрињевцу, где је ковчег био изложен „за пучанство“, био је поздрављен „у строго војничком реду“ од стране команде 4. армијске области са генералом Божом Јанковићем на челу. Говор је одржао председник ЈАЗУ Владимир Мажуранић, који је рекао да су Зрински и Франкопан „доиста претече неодвисности хрватској, заметнутој у новоме овоме вијеку слободе у јединству с једнородном браћом Србима и Хрватима“. Тада се већ на Зрињевцу било окупило око 50.000 људи. Следећег дана, 29. априла, одар је обишло „више тисућа Загрепчана“.

III

Војвода Живојин Мишић, како је писала „Правда“, заједно са делегацијом југословенске владе отпутовао је у Загреб 29. априла 1919. године ујутро. Увече су га дочекали од градоначелник Загреба др Стјепана Сркуља и хрватски бан др Иван Палачек. Војводи и делегацији југословенске владе приређена је свечана вечера у хотелу „Палас“. Сутрадан, 30. априла, пре подне у 9.00 часова почеле су свечаности „укопа народних мученика“. Војвода Живојин Мишић дошао је пред зграду ЈАЗУ у свечаној униформи, без шињела, у пратњи штаба 4. армијске области и његовог команданта генерала Боже Јанковића и бана др Ивана Палачека. Лијес је дигнут са одра и изнет пред зграду ЈАЗУ. Први се од „народних мученика“ опростио члан делегације југословенске владе Павле Маринковић. У краћем говору Маринковић је посебно потенцирао њихову борбу против злотвора словенских народа  Хабзбуршке монархије. „Па сад рекао је Маринковић – када је тај велики народни злотвор срушен и када је велико дело ослобођења и уједињења завршено, зар није право, и лепо, што је прва мисао наше омладине, те праве наследнице наше дуге и славне прошлости, била, да мошти великих народних мученика пренесе из Аустрије, где им је земља била тешка, у слободну дедину нашега народа, за чије ослобођење они на данашњи дан положише своје главе“. Затим су, у истом духу, говорили „предсједник државног вијеча чехословачке републике Јарослав Томашек“, хрватски бан др Иван Палачек и „народни заступник Иван Першић“ у име „Старчевићанаца“. Све то време са једне стране ковчега стајале су девојке у хрватским ношњама а са друге у српским, а крај њих млади соколи са вјенцима. Затим су сва певачка друштва, којима су се у међувремену придружила и певачка друштва „Требевић“ из Сарајева, „Славец“ из Љубљане и „Нада“ из Бањалуке, отпевала „Зринско-Франкопанку – „Појмо пјесму“. У међувремену формирало се и неколико делова свечане поворке хрватски и српски соколи на коњима са стране улице, а из-међу њих „соколи из читаве Југославије“, „туропољски племениташи у својим свечаним старинским одорама на коњима“, свеучилишна омладина, представници загребачких корпорација, представници „југословенских окупираних крајева“ са транспарентима на којима је писало – Ријека, Задар, Шибеник, Книн, Трст, Идрија, Пула, Раб, Паг, Крк, Црес, Мотовун, Опатија, Постојна, Лошињ, Пазин, По-реч, Хвар, Корчула, Брач итд., после њих „вјенцоноше међу којима се истицао ловор вијенац регента Александра“, представници Старчевићеве странке права, свештенство, „а над Загребом кружила су сад више, а сад посве ниско, три аероплана“.

„Трећи дио поворке сачињавала је пратња лијеса … академичари у гали, носећи кнежевска инсигнија…Сјајни саркофаг, који је био покривен хрватским, српским и словенским врпцама, носили су свеучилиштарци, а крај њих је ступала трострука почасна стража Сокола и морнара на води се у „Споменици“ – Пред самим саркофагом ступао је одбор Браће Хрватског Змаја носећи прекрасан вијенац“. Иза саркофага „вођена су два вранца у црнини, као витешки коњи Зринског и Франкопана.

По том су ишли војвода Мишић, министри Маринковић, Алауповић и др Пољак, армијски командант генерал Божа Јанковић са цјелокупним генералите-том и вишим часништвом… свечану поворку закључило је топништво“. Поворку која се кретала према Каптолу и Катедрали испратило је око 100.000 грађана Загреба и околине. Пред катедралом поворка је стала и од „народних мученика“ опростио се председник Друштва хрватских књижевника др Никола Андрић, словеначких књижевника др Фран Илешич, у име „бјегунаца из по Талијанима запосједнутих крајева“ за-дарски адвокат др Хуго Верк и на крају генерал Анте Пливелић „у име часништва и војске“. Кад је лијес био дигнут ради одношења у цркву, „ступила је преда њ једна госпођица Србијанка те положила на њ велики сребрени ловор вијенац у име београдске омладине“. Катедрала је била окићена сва у цвећу. С десне стране „стале су цивилне хонорације“ а са леве војничке.

Војводи Мишићу направљено је посебно свечано клецало, на коме је био „током свечане црне мисе са реквијем, коју је служио загребачки надбискуп др Антун Бауер и бискупи“. У току спуштања саркофага у гробницу „са Зеленог бријега грували су топови, а на каптолу чете палиле су салве“. Свечаност је завршена у 2 сата после подне свечаним дефилеом српске војске испред катедрале. Напред је ступао „у војничком кораку војвода Мишић са поздравом“, а иза њега штаб 4. армијске области поздрављени „бројним пучанством“. Увече је градоначелник Загреба др Стјепан Сркуљ приредио банкет у хотелу „Палас“ коме су присуствовали и војвода Живојин Мишић, генерал Божа Јанковић и представници савезничких војних мисија (француске, енглеске и америчке) као и представници чехословачке и пољске републике. На крају свог поздравног говора др Стјепан Сркуљ је рекао: „Ја дижем ову чашу уздравље Његовог Височанства и молим господина војводу, да буде тумачем оданости и љубави наше“. Потом је прочитао поздравни телеграм упућен регенту Александру, а затим је „заступник Крешић“ поздравио представнике савезничких војних мисија „на француском језику“, а отпоздравио француски генерал Деов. После говора др Анте Павелића говорио је „чешки делегат Јарослав Квапил, а онда Пољак пуковник Копецни“ и новинар француског листа „Журнал де Дебат“ („Journal de Debats) конт Бегуан. Истог дана, 30. апри-ла, свечаности су одржане у Прагу, у Београду на Београдском универзитету, у градовима који су некада припадали Зринским и Франкопанима и већини „средишта жупанијских и окружних места“.

Невероватно је и готово несхватљиво да је ова југословенска манифестација, тако масовна и са тако угледним званичницима двора, југословенске владе и покрајинских влада за Словенију и Хрватску, за последњих 90 година остала потпуно заборављена, не само од политичке и интелектуалне елите у Хрватској и Србији већ, што је посебно забрињавајуће остала је непримећена од историјске науке. Од демаркационе југословенско-аустријске линије, дуж пруге, у већим местима, па све до сахране у Катедрали ову југословенску манифестацију одушевљено је у Словенији и Хрватској поздравило око 300.000 људи! Колико је људи било на манифестацијама у осталим деловима земље, посебно у Београду, нисмо могли ни приближно утврдити. Већ у маја 1919. године „Графичко-умјетнички и накладни завод, Југославија’ “ у Загребу објавио је „Споменицу Зринско-Франкопанску пригодом свечаног преноса њихових костију у домовину“ са више од 20 фотографија, лист „Обзор“ објавио је 23 различита написа, београдска „Правда“ и „Политика“ 11, француски лист „Журналде Деба“ 2, часопис „La Yougoslavie“ у Париз исте године чланак др Ферде Шишића, конта Бегуана, Отона Моравеца из Љубљане и три песме посвећене „народним мученицима“ – Милосава Јелића, Милу-тина Јовановића и Божидара Пурића, затим је исте године часопис„Даница“ објавио чланак Стјепана Широле („Југослованска тискара Љубљана“) – овај „Коледар“ се водио за годину 1920. „Коледар и Љетопис Друштва свеојеронимског за пријеступну годину 1920“,који је био часопис „Хрватског књижевног друштва Св. Јеронима“ у Загребу, објавио је чланак Јосипа Шафрана „жупника чаглићког у миру“. Оба часописа била су илустрована са по десетак фотографија. Следеће године, 1921, у Осијеку је у „Књижници за младеж“ била објављена брошура Милутина Мајера „Зрински и Франкопани“ са опширним „извадком из књиге, Урота’ од Евгенија Кумичића“ и „На Озљу граду“ Аугуста Шеное. Следеће године, поводом ове манифестације, објављена је у истој „Књижници“ брошура „Књига народног ослобођења и уједињења“ и „Јека од Осијека“ – „изабрани радови хрватских, српских и словеначких приповиједача“. „Загребачки илу-стровани лист“ објавио је у мају 1925. године фотографије чета и пукова који су били смештени у касарнама на бившим поседима Зринских и Франкопана. Том приликом „Загребачки илустровани лист“ је писао: „Тридесети травањ постаје из године у годину све значајнији народни благдан, па тога дана готово и нема у овим крајевима културног, просвјетног и хуманог друштва, а да не би уприличило било какву приредбу у спомен трагедије, што се на тај дан године 1671. одиграла у Бечком Новом Мјесту. Тим славама придружила се наша храбра и јуначка војска, па је тако прослава Зринског и Франкопана попримила опћи народни полуслужбени карактер. Од војничких пукова нарочито славе 30. Травањ 35. Пук у Загребу, који носи поносно и дично име хрватског великана бана Петра Зринског и 37. Пук смјештен у старом франкопанском граду у лијепој Краљевици“.

И управо фотографију прославе у Краљевици „Загребачки илустровани лист“ је донео на целој првој страни, са видном легендом „Капетан г. Бранко Пуђа говори војницима о животу и раду патрона пука Франа Крсте Франкопана“. А тачно три године раније министар унутрашњих дела Светозар Прибићевић, на основу аустроугарског закона из 1873, жандарима је насрнуо на прославу коју је организовало „Хрватско женско друштво Катарина Зринска“! Том приликом на Плитвицама проливена је и крв тешко повређених… и тако све до „открића“ белешке Милорада Павловића Крпе, једног од најмрачнијих фалсификата у српској историографији, и због великог утицаја на јавно мњење, публицистику, медије и књижевност, а, исто тако, и на интелектуалну, научну и политичку елиту.

Уколико желимо нешто да научимо, треба да молимо историју да нам опрости. Само тако можемо да добијемо алиби. Како је рекла Елизабет Чедвик, „лакше је држати се бистрог плићака него гурати нос у непрозирне дубине“, поготово ако су замућене разним идеолошким, националистичким и верским матрицама и још при том засноване на фалсификатима и незнању.

Аутор Милан Богојевић

Милан Богојевић (Земун, 1981) писац и публициста. Објавио је књиге: "Атентат 1934.", "Милунка Савић - ордење и ожиљци", "Мале приче Великог рата", "Краљ Александар - жртва завере" и "Заборављене приче Великог рата". Аутор и сценариста неколико телевизијских документарних филмова

Можда вам се свиди

Краљ Александар је радо oдлазио у Чачак

Ових дана нема медија у Србији који није објавио текст у коме се наводи да …

Упишите се за нове постове.

Сазнајте увек први!