Почетна / Мале приче Великог рата / Михаило Маџаревић: У рату остати у животу само је срећа

Михаило Маџаревић: У рату остати у животу само је срећа

Заборављени интервју са заборављеним херојом, мајором Михаилом Маџаревићем од 17. децембра 1932. године листу „Правда“ који је урадио новинар Д. Марковић.

Освануло је јутро на Булевару Ослобођења. Ја седим у кући бр. 49 до сванућа. Свиће постепено и улази светлост јутра кроз окрајак окна који није покрила завеса.
— Госпођа је на путу?
— Да, отишла је у Босну код родбине, одгавара ми мајор,

Мајор Михаило Маџаревић

Деца се буде. Мала Душанка каже:
— Тата. молим те за цртачку!
— Ево ти, дете моје. Мајор јој пружа десетицу. Плава је Да ли што сам новинар или човек који се бави литературом долази ми на памет:
Можда му је ова десетица била у џепу када га је Регент унапредио у чин капетана.
Свиће јутро и певају перифериски петлови. Пекарски момци носе воде.
Сирене аутомобилске се чују носе оне који имају новаца за разврат.
Сељанка гази блато. Да прода своје производе и купи соли за стоку. Зима је. Мајор Маџаревнћ се опрашта са мном. То ја хоћу.
— Добро, где ћемо се сутра састати!…
— !?…
Реците ми где?… Где навраћате?
— Код „Москве“ идем празником.
Тамо сутра нећу бити. Код „Империјала“ такође не, иако тамо навраћам. Код „Балкана“ вас не могу чекати, тамо су народни посланити и знам да ће нам сви прићи.
— ?••.
— Јесте, ви сте легендарни јунак и нема Србина који вас не воли!…
— Пуно нас има, каже црвени мајор, јер не трпи хвалу.
— Добро, на њих још нисам наишао, одговарам му, иако знам да је
један Маџаревић.
— Читам оно што сте писали Запрепашћује ме познавање војничких израза.
— Био сам и ја војник.
— Какав ли сте као редов изгледали? Сигурно понос чете!…
— Командовао сам четом, господине мајоре.
Мајор ме гледа и ишчуђава се.
И друго се дете мајорово пробудило. Девојчица, Љубица јој име.
Гледа у мене и смешка се. Надланицом прелази по сањивим очима.
У заказано време био сам код „Румунског краља“.
— Причајте ми оно што је у вашсм ратничком живогу било најкритичније.
— Јесте, хоћу, одговорио ми је.
Мишићи ка његовом лицу опет су почели да се грче. У „Румунском краљу“ је било тихо. Газда кафане, један Немац, коме је Југославија друга отаџбина, гледао је у нас:
— То је господин о коме у „Правди“ читамо?
— То је он.
Пружио је мајору руку:
— Мени је мило. Ја вас обожавам!
мајор се смешкао.
— Рат!.. рекао му је.
— Мајор Маџаревић!.. — Како славно име!.. дивио се Немац.
— Сви смо ми имали подједнаке заслуге!
— Али ви нарочито!..
— Срећа, господине.
— Јесте, срећа. У рату срећа игра главну улогу.
Мајор је почео када смо остали на само:
Вод Бугара. Са левог бока. Ноћ на фронту.- Ракета. Горе бруји аероплан са Тевтонским крстом. Да ли је пилот у њему као онај кадет са Смедерева. Јесте. Они су јунаци. Импонује ми.
Пре напада, када је изгинуло десет хиљада наших за ноћ и дан, и
када је Булатовић. јунак, побио нашу заставу на врх Кајмакчалана, дође код мене војник са осматрачнице: Његовог се имена сећам: Нестор Мркоњић.
— Бугари се, г. капетане, спремају за напад… Комешају се. Имају ранчеве на леђима. Спремни су за напад.
Готово. МркоњиЋ оде. Није био ни двадесет корака одмакао, топот
осталих осматрача. Треба да чујете тај топот!.. „Ле кроа де боа“
Јесте, „Ле кроа де боа“… Ратни дрвени крстови су поравњати недалеко од нас. Гробови су свежи.
Осматрачи уђоше у наше ровове. Нису имали времена пушку да опале.
— Пали! наредио сам. Очи су „ми биле крваве. — Припремите бомбе!..
— Брум- брум… брум- певали су у ноћи плотуни.
Мишићи на слабим образима мајора Маџаревића грче се. Један сељак из Смедерева прилази му.
— Ви сте јунак Маџаревић.
— Ја сам мајор Маџаревић.
— Али јунак!..
— Не, сви смо били јунаци.
Сељак седа за наш сто. Ћути. Маџаревић прича.
…Бугари кроз саобраћајницу. Побише све. Нису неки наши могли ни
пушку да узму у руке. Светлост једне ракете нестаде. Брујање аеропланског мотора умукну. Појави се с левог бока: бугарски вод развијен у стрељачки строј. Морао сам ла се повлачим у други стрељачки заклон.
Упадоше код нас четири бугарска војника. Побисмо их камама.
По предњем нагибу грудобрана полегаше војници бугарског вода. Ашовима и камама их ударамо по глави. Мирис ракије их је одао. А помрчина. Напили су их пре поласка у напад. Батинама су их нагнали у напад. Како да гађам. Леже Бугари на грудобран нашег рова. Потргнем револвер. Убијам једног по једног. Када сам потрошио меткове, извукао
сам каму. Пењући се од места до места, почео сам да бодем. Једна ме
наша бомба рани. Баци је неко од наших на сам грудобран. Војницима
не рекох да сам рањен. Позвах наредника Стевана Недића.
Јунака каквом није било равна.
— Преузми команду над првим водом!.. Ја идем десно код друга два.
Бутина и кажипрст и палац десне руке били су пребијени. Кажипрст!
Њиме сам окидао. Да ли је то била Божја казна!.. Кренух, онако рањен, ледином да их подухватим.
Пређох једну нашу саобраћајницу. Нисам се усудио рањеном бутином
да је прескочим. Ускочих у саобраћајницу. Предамном силуета. Не човека, ножа… Натакао бих се да се Бугарин није померио.
— Кои си бе?.. приђе ми један Бугарин.
Зграбих му крвавим рукама цев од пушке. Нож на њој и уста цеви
били су иза мојих леђа. Држао сам усадник десном, а здравом левом руком ојачани део пушке. Лактовима сам се одупро о странама саобраћајнице. Срећа је моја била што је овај Бугарнн био слабо развијен и прилично малог раста… Привукао сам га као јачи ближе. Почео је да се трза:
— Јала, дружина при мен! Загинах!.. викао је.
Моји војници нису ово чули, иако су били неколико корака далеко од
мене. Момент је био страшан. Из моје рањене бутине и подомљених
прстију, сливала се крв. Нисам смео да вичем. Требало је да га убијем и
то што пре, али како…
– На расположењу сам имао само каму. Претходно принесох прст на обарач да се уверим да ли је пушка коју сам заробио пуна. Пушка груну. Богарин поче да је вуче и да запомаже, узалуд му је било све. Он се умири. Хитро дохватих пушку за усадник и пренесох је с десне на леву страну. Из десне камашне истргох каму и ударих га неколико пута у груди. „Ах“, оте му се уздах и испусти пушку. Онако рањен, окрете се на десно да би побегао својима али се сруши и његов леш заглави саобраћаницу.
Отимање око пушке трајало је можда пет минута. То кратко време било је за мене читава вечност. Стао сам на Бугаринов леш и изашао из саобраћанице. Наши ровови су били празни. Повукли су се војници из прве борбене линије. Заобилазним путем упитих се командату одсека.
– Шта је то тамо код вас, Маџаревићу? Дочека ме командант. – Ко је први напао.
– Горе је кланица. Бугари су први напали.
Један вод под командом потпоручника Вишеслава Зотовића упути се као појачање нама у првој борбеној линији.
Приметих да је кренуо опасним правцем.
– Не тим правцем! Не тим правцем! Викао сам, Зотовић није чуо моју опомену. Јурио је са људима убрзаним кретањем. Бугари у заседи дочекали су га. После неколико минута донели су потпоручника Зотовића у шаторском крилу, тешко рањеног. Остатак вода је такође страдао.
Исте ноћи погинули су мој командир капетан Станимир Пешић и наредник Светозар Бошковић. Наредник Станиша Глишић био је тешко рањен у груди. Настарјији после мене у чети остао је Стеван Недић држећи се на положају до сванућа. У свитање оба вода моје чете повукоше се из првих редова. У повлачењу наредник са седамнаест људи најаши на Бугаре у пасивном заклону дотадашње наше резерве. Бугара је било знатно више. Сви су наши заробљени . Изгледа да су их Бугари побили јер се до данас ниједан од њих није јавио, нити смо их мртве нашли.
Четири дана доцније, у болници, сазнао сам да је врх Кајмакчалана заузет од наших трупа. Ова ми је вест у исто време, поново пробудила бол за изгубљеним друговима и војницима са којима сам се био сродио као са браћом.
Нисам даље хтео да га замарам питањима. Мајор Михаило Маџаревић је један редак живи ратни филм, можда ништа мање емотивнији него сви до данас фабриковани ратни филмови.
Оставили смо ресторан „Румунски краљ“ и пели се стрмом Балканском улицом. Сигурно, он се подсећао на дане младости, када је као питомац – каплар, у строју или сам, корачао њеним стародревном калдрмом, не слутећи каква га ратничка слава очекује.
– Шта мислите, господине мајоре, колико сте лично људи отприлике убили за шест активних година у рату.
– Сигурно преко три стотине, одговорио ми је.
Поздравили смо се. Мајор г. Маџаревић је ушао у травај и пошао ка Славији.
Човек, поред кога је сео, по изгледу становник удаљеног престоничког предграђа, ни појма није имао да поред њега седи мајор Михаило Маџаревић који је у својој 27 години добио мајорски чин за ретке ратне заслуге.

Аутор Милан Богојевић

Милан Богојевић (Земун, 1981) писац и публициста. Објавио је књиге: "Атентат 1934.", "Милунка Савић - ордење и ожиљци", "Мале приче Великог рата", "Краљ Александар - жртва завере" и "Заборављене приче Великог рата". Аутор и сценариста неколико телевизијских документарних филмова

Можда вам се свиди

Исповест Михаила Маџаревића, најмлађег српског мајора у историји

Михаило Маџаревић није командовао у ратовима ни батаљоном, ни пуком, ни бригадом. Био је обичан …

Упишите се за нове постове.

Сазнајте увек први!