Početna / Male priče Velikog rata / Mihailo Madžarević: U ratu ostati u životu samo je sreća

Mihailo Madžarević: U ratu ostati u životu samo je sreća

Zaboravljeni intervju sa zaboravljenim herojom, majorom Mihailom Madžarevićem od 17. decembra 1932. godine listu „Pravda“ koji je uradio novinar D. Marković.

Osvanulo je jutro na Bulevaru Oslobođenja. Ja sedim u kući br. 49 do svanuća. Sviće postepeno i ulazi svetlost jutra kroz okrajak okna koji nije pokrila zavesa.
— Gospođa je na putu?
— Da, otišla je u Bosnu kod rodbine, odgavara mi major,

Major Mihailo Madžarević

Deca se bude. Mala Dušanka kaže:
— Tata. molim te za crtačku!
— Evo ti, dete moje. Major joj pruža deseticu. Plava je Da li što sam novinar ili čovek koji se bavi literaturom dolazi mi na pamet:
Možda mu je ova desetica bila u džepu kada ga je Regent unapredio u čin kapetana.
Sviće jutro i pevaju periferiski petlovi. Pekarski momci nose vode.
Sirene automobilske se čuju nose one koji imaju novaca za razvrat.
Seljanka gazi blato. Da proda svoje proizvode i kupi soli za stoku. Zima je. Major Madžarevnć se oprašta sa mnom. To ja hoću.
— Dobro, gde ćemo se sutra sastati!…
— !?…
Recite mi gde?… Gde navraćate?
— Kod „Moskve“ idem praznikom.
Tamo sutra neću biti. Kod „Imperijala“ takođe ne, iako tamo navraćam. Kod „Balkana“ vas ne mogu čekati, tamo su narodni poslaniti i znam da će nam svi prići.
— ?••.
— Jeste, vi ste legendarni junak i nema Srbina koji vas ne voli!…
— Puno nas ima, kaže crveni major, jer ne trpi hvalu.
— Dobro, na njih još nisam naišao, odgovaram mu, iako znam da je
jedan Madžarević.
— Čitam ono što ste pisali Zaprepašćuje me poznavanje vojničkih izraza.
— Bio sam i ja vojnik.
— Kakav li ste kao redov izgledali? Sigurno ponos čete!…
— Komandovao sam četom, gospodine majore.
Major me gleda i iščuđava se.
I drugo se dete majorovo probudilo. Devojčica, Ljubica joj ime.
Gleda u mene i smeška se. Nadlanicom prelazi po sanjivim očima.
U zakazano vreme bio sam kod „Rumunskog kralja“.
— Pričajte mi ono što je u vašsm ratničkom živogu bilo najkritičnije.
— Jeste, hoću, odgovorio mi je.
Mišići ka njegovom licu opet su počeli da se grče. U „Rumunskom kralju“ je bilo tiho. Gazda kafane, jedan Nemac, kome je Jugoslavija druga otadžbina, gledao je u nas:
— To je gospodin o kome u „Pravdi“ čitamo?
— To je on.
Pružio je majoru ruku:
— Meni je milo. Ja vas obožavam!
major se smeškao.
— Rat!.. rekao mu je.
— Major Madžarević!.. — Kako slavno ime!.. divio se Nemac.
— Svi smo mi imali podjednake zasluge!
— Ali vi naročito!..
— Sreća, gospodine.
— Jeste, sreća. U ratu sreća igra glavnu ulogu.
Major je počeo kada smo ostali na samo:
Vod Bugara. Sa levog boka. Noć na frontu.- Raketa. Gore bruji aeroplan sa Tevtonskim krstom. Da li je pilot u njemu kao onaj kadet sa Smedereva. Jeste. Oni su junaci. Imponuje mi.
Pre napada, kada je izginulo deset hiljada naših za noć i dan, i
kada je Bulatović. junak, pobio našu zastavu na vrh Kajmakčalana, dođe kod mene vojnik sa osmatračnice: Njegovog se imena sećam: Nestor Mrkonjić.
— Bugari se, g. kapetane, spremaju za napad… Komešaju se. Imaju rančeve na leđima. Spremni su za napad.
Gotovo. MrkonjiĆ ode. Nije bio ni dvadeset koraka odmakao, topot
ostalih osmatrača. Treba da čujete taj topot!.. „Le kroa de boa“
Jeste, „Le kroa de boa“… Ratni drveni krstovi su poravnjati nedaleko od nas. Grobovi su sveži.
Osmatrači uđoše u naše rovove. Nisu imali vremena pušku da opale.
— Pali! naredio sam. Oči su „mi bile krvave. — Pripremite bombe!..
— Brum- brum… brum- pevali su u noći plotuni.
Mišići na slabim obrazima majora Madžarevića grče se. Jedan seljak iz Smedereva prilazi mu.
— Vi ste junak Madžarević.
— Ja sam major Madžarević.
— Ali junak!..
— Ne, svi smo bili junaci.
Seljak seda za naš sto. Ćuti. Madžarević priča.
…Bugari kroz saobraćajnicu. Pobiše sve. Nisu neki naši mogli ni
pušku da uzmu u ruke. Svetlost jedne rakete nestade. Brujanje aeroplanskog motora umuknu. Pojavi se s levog boka: bugarski vod razvijen u streljački stroj. Morao sam la se povlačim u drugi streljački zaklon.
Upadoše kod nas četiri bugarska vojnika. Pobismo ih kamama.
Po prednjem nagibu grudobrana polegaše vojnici bugarskog voda. Ašovima i kamama ih udaramo po glavi. Miris rakije ih je odao. A pomrčina. Napili su ih pre polaska u napad. Batinama su ih nagnali u napad. Kako da gađam. Leže Bugari na grudobran našeg rova. Potrgnem revolver. Ubijam jednog po jednog. Kada sam potrošio metkove, izvukao
sam kamu. Penjući se od mesta do mesta, počeo sam da bodem. Jedna me
naša bomba rani. Baci je neko od naših na sam grudobran. Vojnicima
ne rekoh da sam ranjen. Pozvah narednika Stevana Nedića.
Junaka kakvom nije bilo ravna.
— Preuzmi komandu nad prvim vodom!.. Ja idem desno kod druga dva.
Butina i kažiprst i palac desne ruke bili su prebijeni. Kažiprst!
Njime sam okidao. Da li je to bila Božja kazna!.. Krenuh, onako ranjen, ledinom da ih poduhvatim.
Pređoh jednu našu saobraćajnicu. Nisam se usudio ranjenom butinom
da je preskočim. Uskočih u saobraćajnicu. Predamnom silueta. Ne čoveka, noža… Natakao bih se da se Bugarin nije pomerio.
— Koi si be?.. priđe mi jedan Bugarin.
Zgrabih mu krvavim rukama cev od puške. Nož na njoj i usta cevi
bili su iza mojih leđa. Držao sam usadnik desnom, a zdravom levom rukom ojačani deo puške. Laktovima sam se odupro o stranama saobraćajnice. Sreća je moja bila što je ovaj Bugarnn bio slabo razvijen i prilično malog rasta… Privukao sam ga kao jači bliže. Počeo je da se trza:
— Jala, družina pri men! Zaginah!.. vikao je.
Moji vojnici nisu ovo čuli, iako su bili nekoliko koraka daleko od
mene. Moment je bio strašan. Iz moje ranjene butine i podomljenih
prstiju, slivala se krv. Nisam smeo da vičem. Trebalo je da ga ubijem i
to što pre, ali kako…
– Na raspoloženju sam imao samo kamu. Prethodno prinesoh prst na obarač da se uverim da li je puška koju sam zarobio puna. Puška grunu. Bogarin poče da je vuče i da zapomaže, uzalud mu je bilo sve. On se umiri. Hitro dohvatih pušku za usadnik i prenesoh je s desne na levu stranu. Iz desne kamašne istrgoh kamu i udarih ga nekoliko puta u grudi. „Ah“, ote mu se uzdah i ispusti pušku. Onako ranjen, okrete se na desno da bi pobegao svojima ali se sruši i njegov leš zaglavi saobraćanicu.
Otimanje oko puške trajalo je možda pet minuta. To kratko vreme bilo je za mene čitava večnost. Stao sam na Bugarinov leš i izašao iz saobraćanice. Naši rovovi su bili prazni. Povukli su se vojnici iz prve borbene linije. Zaobilaznim putem upitih se komandatu odseka.
– Šta je to tamo kod vas, Madžareviću? Dočeka me komandant. – Ko je prvi napao.
– Gore je klanica. Bugari su prvi napali.
Jedan vod pod komandom potporučnika Višeslava Zotovića uputi se kao pojačanje nama u prvoj borbenoj liniji.
Primetih da je krenuo opasnim pravcem.
– Ne tim pravcem! Ne tim pravcem! Vikao sam, Zotović nije čuo moju opomenu. Jurio je sa ljudima ubrzanim kretanjem. Bugari u zasedi dočekali su ga. Posle nekoliko minuta doneli su potporučnika Zotovića u šatorskom krilu, teško ranjenog. Ostatak voda je takođe stradao.
Iste noći poginuli su moj komandir kapetan Stanimir Pešić i narednik Svetozar Bošković. Narednik Staniša Glišić bio je teško ranjen u grudi. Nastarjiji posle mene u četi ostao je Stevan Nedić držeći se na položaju do svanuća. U svitanje oba voda moje čete povukoše se iz prvih redova. U povlačenju narednik sa sedamnaest ljudi najaši na Bugare u pasivnom zaklonu dotadašnje naše rezerve. Bugara je bilo znatno više. Svi su naši zarobljeni . Izgleda da su ih Bugari pobili jer se do danas nijedan od njih nije javio, niti smo ih mrtve našli.
Četiri dana docnije, u bolnici, saznao sam da je vrh Kajmakčalana zauzet od naših trupa. Ova mi je vest u isto vreme, ponovo probudila bol za izgubljenim drugovima i vojnicima sa kojima sam se bio srodio kao sa braćom.
Nisam dalje hteo da ga zamaram pitanjima. Major Mihailo Madžarević je jedan redak živi ratni film, možda ništa manje emotivniji nego svi do danas fabrikovani ratni filmovi.
Ostavili smo restoran „Rumunski kralj“ i peli se strmom Balkanskom ulicom. Sigurno, on se podsećao na dane mladosti, kada je kao pitomac – kaplar, u stroju ili sam, koračao njenim starodrevnom kaldrmom, ne sluteći kakva ga ratnička slava očekuje.
– Šta mislite, gospodine majore, koliko ste lično ljudi otprilike ubili za šest aktivnih godina u ratu.
– Sigurno preko tri stotine, odgovorio mi je.
Pozdravili smo se. Major g. Madžarević je ušao u travaj i pošao ka Slaviji.
Čovek, pored koga je seo, po izgledu stanovnik udaljenog prestoničkog predgrađa, ni pojma nije imao da pored njega sedi major Mihailo Madžarević koji je u svojoj 27 godini dobio majorski čin za retke ratne zasluge.

Autor Milan Bogojević

Milan Bogojević (Zemun, 1981) pisac i publicista. Objavio je knjige: "Atentat 1934.", "Milunka Savić - ordenje i ožiljci", "Male priče Velikog rata", "Kralj Aleksandar - žrtva zavere" i "Zaboravljene priče Velikog rata". Autor i scenarista nekoliko televizijskih dokumentarnih filmova

Možda vam se svidi

Mihailo Madžarević: najmlađi srpski major kome su se divili vladari

Da život piše romane, već je svima odavno poznata fraza. Turbulentna istorija našeg naroda činila …

Упишите се за нове постове.

Сазнајте увек први!