B(l)ogovanje
Povezani članci
Francuski maršal i počasni srpski vojvoda, Franše d Epere izjavio je jednom prilikom: „Okupljeni oko svog kralja i zastave za slobodu zemlje; ti seljaci, bez napora, pretvorili su se u vojnike najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih.“
I zaista u ratovima za oslobođenje od 1912. do 1918. neverovatan je broj primera da su prosti i nepismeni seljaci često zadivili svet svojom izvanrednom bistrinom uma, vojničkim rezonovanjem i nesebičnim požrtvovanjem.
Životna priča Svetomira Jovanovića iz sela Botunje kod Kragujevca, jedan je od primera te neverovatne transformacije seljaka u vojnika o kojoj je govorio Franše d Epere.
Svetomira Jovanovića je Prvi balkanski rat, koji je počeo 1912. godine, zatekao na odsluženju vojnog roka. U toku rata unapređen je u čin kaplara. Učestvovao je u borbama oko Novog Pazara, Kosovske Mitrovice i Skadra.
Tokom Drugog balkanskog rata Svetomir se borio na frontu kod Vlasine i Surdulice.
Objava Prvog svetskog rata zatekla ga je u Kragujevcu, odmah se prijavio u kasarnu. Borio se Svetomir Jovanović na Ceru i Kolubari, Mačkovom kamenu, Guči i Drini, a posle toga, kad je Bugarska ušla u rat, i sa Bugarima kod Zaječara.
Pri povlačenju prema Albaniji, ponosno je nosio zastavu Petog prekobrojnog od Niša do Drača, gde je zbog bolesti morao predati drugome.
Kada je počela velika solunska ofanziva, Svetomir je bio ordonans konjanik kod generala Uzun – Mirkovića. Javio se dobrovoljno u 24. pešadijski puk, učestvovao je u borbama za Vodenu, Lerinu i Bitolju. Posle ponovnog osvajanja Bitolja borbe su bile sve ogorčenije, naročito na koti 1050 i Sokolcu. Rovovi su bili udaljeni na jedva tridesetak metara.
„Na koti 1050 bio sam na objavnici sa šest vojnika, jedna nemačka baterija sa šest topova bila nas je opazila i počela da tuče. Odstojanje nije bilo veliko. Mi smo zgodno podišli, tako, da nas neprijatelj nije mogao više tući. Svojom vatrom iz puškomitraljeza naterali smo neprijatelja u bekstvo tako da je na poprištu ostavio dva brdska topa. Tom prilikom zarobili smo i tri nemačka vojnika. Jedan neprijateljski odred dojurio je da povrati izgubljeni položaj, ali je i nama došao u pomoć jedan naš vod, te smo uspeli da osujetimo taj kontranapad.“ – pričao je kasnije Svetomir novinarima.[1]
Ipak, Nemci i Bugari nisu odustajali, pa su posle desetak dana izvršili novi napad na srpske položaje. Svetomir je i tog dana bio na pukovskoj izvidnici sa deset vojnika. Primetivši da se neprijatelj uskomešao, on je izvestio svog komandira da se verovatno sprema napad jer se neprijatelj čudno ponaša. Komandir ne želeći da rizikuje, podigao je borbenu gotovost i naredio vojsci da se spreme za „doček“ neprijatelja.
Dogodilo se upravo ono što je Svetomir predosetio, neprijateljska konjica pojurila je u besomučnom trku ka srpskim rovovima. Čitava brda neprijateljskih vojnika i konja valjala se u svojoj krvi. Srpska mitraljeska odeljenja pripremila su po naređenju vatreni doček za neprijatelja koji je bio zaustavljen u jurišu. Nastao je krvav okršaj. Obe artiljerije nisu mogle da dejstvuju, jer su vojnici bili izmešani. Otpočela je borba prsa u prsa. Neprijatelj je bio potpuno potučen.
Posle ovog podviga, kao i onog na koti 1050, Svetomira Jovanovića predložili su za Karađorđevu zvezdu.
Kad su naše trupe povratile Bitolj, posle jednog žestokog okršaja, neprijatelj se povukao takvom brzinom, da se nije znalo gde se zaustavio. Mnoge patrole vratile su se bez rezultata.
Sa još dva vojnika, Svetomir se dobrovoljno javio da izvrši izviđanje: „Išli smo oprezno napred – sećao se Svetomir kasnije svog podviga – posle šest, sedam kilometara stigli smo do nekih vinograda. Nemci su tu imali svoje maskirane rovove, u kojima su se bili pritajili. Kad su primetili mioju patrolu, odlučili su da nas sačekaju da priđemo što bliže, pa da nas onda zarobe. Mi smo blagovremeno opazili da nam se sprema klopka, te smo se naglo povukli natrag. Nemci su opalili iz pušaka, a mi smo se sručili u jednu jarugu, gde smo bili zaklonjeni od neprijateljske vatre. Pri povlačenju, naišli smo u jednoj jaruzi na napuštenu neprijateljsku komoru, gde smo zaplenili čitave sanduke sa poslasticama i cigaretama. Natovareni tim svakovrsnim đakonijama počeli smo oprezno da se povlačimo prema svojoj jedinici. Kad smo izašli na čistinu, Nemci su počeli da nas tuku iz mitraljeza i dva topa. Videlo se da im je mnogo stalo do toga da unište našu, patrolu, te da nas tako spreče da donesemo našoj vojsci potrebna obaveštenja. Posle uspešno obavljenog zadatka, srećno smo se vratili u Bitolj, gde su nas starešine i drugovi rado dočekali. Svi komandanti pratili su kroz dvoglede kretanje patrole i lično su nas pohvalili zbog ovog uspeha. „
Pored ličnih pohvala od strane oficira, stiglo je i zvanično odlikovanje, kao i unapređenje u čin podnarednika.
Nakon ovih herojskih dela, očigledno svesni mogućnosti podnarednika Svetomira Jovanovića, oficiri su ga prekomandovali u Ohridski komitski odred. Komandant odreda bio je pukovnik Vojin Blažarić.
Glavni cilj ovog odreda bilo je izviđanje neprijatelja i vođenja borbi u njegovoj pozadini, Ohridski odred izvršavao je zadatke u okolini Tirane, Debra, Gostivara, Tetova, Kosovske Mitrovice i Novog Pazara.
Jednom prilikom odred se sukobio sa Austrijancima kod Tirane. Desetina u kojoj se nalazio Svetomir uskočila je u jedan neprijateljski rov i uspešno bacila bombe, iako je neprijatelj dejstvovao iz mitraljeza.
Teško je izdvojiti sva herojska dela i akcije u kojima je učestvovao podnarednik Jovanović. Ipak, može se reći da se proslavio u srpskoj vojsci kada je preobučen u bugarsku uniformu, ušao neopaženo u jedan bugarski rov i saznao da će neprijatelj te iste noći izvršiti napad. Iskrao se zatim iz rova i javio našoj vojsci za planirani neprijateljski napad. Srpska vojska je spremno dočekala i lako odbila napad Bugara. Često će do kraja rata podnarednik Jovanović ponavljati ovakve slučajeve sa ubacivanjem u neprijateljske redove, zbog čega će biti odlikovan i medaljom za hrabrost Miloša Obilića.
Nakon ratova Svetomir Jovanović vratio se u svoje selo gde je živeo povučenim životom sa ženom i troje dece. Delio je sudbinu sa svojim meštanima i živeo u teškim uslovima, obrađivajući svoja dva hektara zemlje.
Do kraja života se ovaj vitez Karađorđeve zvezde borio kao u ratovima – hrabro i bez povlačenja.
[1] Intervju za Pravdu, 10.01.1939, novinar Milan Jovanović.
