Početna / Vesti / Austrougarska zverstva u Velikom ratu
Srpski vojnik na grobu svog saborca

Austrougarska zverstva u Velikom ratu

Uznemirujući sadržaj (i nakon sto godina)

Kada je srpska vlada proglasila opštu mobilizaciju i pristupila ubrzanim pripremama za rat protiv Austrougarske, suočila se sa izuzetno lošim stanjem u vojsci. Kao jedan od najvećih problema izdvajao se ozbiljan nedostatak u naoružanju i municiji, posebno kada je artiljerija bila u pitanju.

Srpski vojnik na grobu svog saborca

Uniforme i vojna oprema su bili dotrajali nakon dva balkanska rata tako da ni prvi poziv nije imao da zaduži kompletnu uniformu. Drugi poziv je uglavnom imao samo šinjele i šajkače, a treći baš ništa od uniforme i vojne opreme.

Moral vojske nije bio poljuljan, naprotiv! O visokom moralu možda najbolje govori primer ispraćaja pukova iz Kragujevca u rat, četvrti vodovi u četama nisu imali puške, već su nosili ašove, lopate, pijuke…

Ipak su u rat odlazili sa pesmom na usnama, zbijali su pošalice i viceve na račun neprijatelja: „Mi smo tu da s ovim alatkama samo zakopavamo mrtve Švabe“

Austrougarska koja je bila u svakom pogledu daleko nadmoćnija sila, služila se i prljavim – nečasnim radnjama. Tako je tokom Prvog svetskog rata uspela da izigra mnoge odredbe međunarodnog prava. Jedna od najstrašnijih naredbi svakako se odnosila na streljanje svih srpskih vojnika koji nisu imali potpunu uniformu.

U dodatku tog naređenja je bilo još niz odredbi koja su kršila ljudska prava kao ona da se verska služba može vršiti samo na otvorenom uz prisustvo austrougarskih vojnika, pa do toga da će svi civili koji se budu zatekli u šumi smatrati za bandite i biti streljani na licu mesta.

Austrougarska naredba o streljanju

Civilizovana Evropa je u Prvi svetski rat ušla tako da bi se sve za nju sve moglo reći ali nikako i da je civilizovana.

Bombardovali su gradove (Beograd, Šabac, Loznicu…) ne vodeći računa uopšte o ciljevima niti o civilnim žrtvama. Vođeni idejom „Srbija mora da crkne“ – „Serbien muss starben“ njihov jedini cilj je bio ubiti što više Srba i izazvati što veću paniku i strah.

Po izveštajima dr Arčibalda Rajsa do kraja jula 1915. godine u Beogradu je pogođeno tačno 718 zgrada. Među tim zgradama su i Srpski narodni muzej, zgrada Univerziteta, Vojnu Akademiju, Stari dvor, železničku stanicu i td.

Austrougarski vojnici koristili su u napadu na Kraljevinu Srbiju municiju sa eksplozivnim zrnima koja je bila zabranjena ratnim konvencijama. Ova municija se pre Prvog svetskog rata koristila u lovu na debelokošce. Udovi koji bi bili pogođeni ovim zrnom gotovo po pravilu bi se morali amputirati a pogodak u glavu značio bi sigurnu smrt.

Oni Srbi koji bi pali u ruke austrougara bili bi zverski masakrirani i na kraju ubijeni bez razlike da li se radi o vojnicima ili civilima. Ostala su brojna svedočanstva o tim zverstvima u kojima su prednjačili vojnici „Vražije divizije“ koja je većim delom bila sačinjena od hrvatskih vojnika.

U nekim selima su silovali sve žene bile one starice ili deca, starce su vezivali za krevete a ispod njih palili vatru, osmislili su sistem grupnog vešanja, sekli ljude na komade, vadili oči i sekli uši…

Ovo je definitivno bio genocid nad srpskim narodom jer kako drugačije objasniti ubistva i pokolj žene, dece i staraca.

  Nezapamćeni zločini nad civilima

Evropa nikada nije priznala genocid nad Srbima u Prvom svetskom ratu. Srbija nije mnogo ni insistirala, delom i zbog mira u kući.

Možda se upravo zbog toga istorija za Srbe ponovila u Drugom svetskom ratu kada smo opet bili žrtve. Ovaj put su žrtve bile još veće i još monstruoznije.

Opet bez priznanja genocida od strane Evrope. Srbija nije mnogo ni insistirala, delom i zbog mira u kući.

Kada se kuća konačno srušila – raspala, glavni krivci su postali Srbi. Oni na čijoj je krvi i kostima počivala ta kuća zvana Jugoslavija.

Danas smo verovatno jedini narod na svetu koji je doživeo toliko progona, masakra, ubijanja u dvadesetom veku i koji je umesto žrtve nazvan zločincom.

„ Leđa svoja podmetah onima koji me bijahu i obraze svoje onima koji me čupahu; ne zaklonih lice svoje od ruga ni od zapljuvanja. Jer mi Gospod Gospod pomaže, zato se ne osramotih, zato stavih čelo svoje kao kremen, i znam da se neću postideti. Blizu je Onaj koji me pravda; ko će se preti sa mnom? Stanimo zajedno; ko je suparnik moj? Neka pristupi k meni. Gle, Gospod Gospod pomagaće mi: ko će me osuditi? Gle, svi će oni kao haljina ovetšati, moljac će ih izjesti.“

Isaija 50

Autor Milan Bogojević

Milan Bogojević (Zemun, 1981) pisac i publicista. Objavio je knjige: "Atentat 1934.", "Milunka Savić - ordenje i ožiljci", "Male priče Velikog rata", "Kralj Aleksandar - žrtva zavere" i "Zaboravljene priče Velikog rata". Autor i scenarista nekoliko televizijskih dokumentarnih filmova

Možda vam se svidi

Hleb kao amajlija

Srbija je na prelazu između 19. i 20. veka počela da izlazi iz turskog srednjovekovnog …

Упишите се за нове постове.

Сазнајте увек први!