Početna / Male priče Velikog rata / Bitka za „Kotu smrti“

Bitka za „Kotu smrti“

Tokom 1914. godine najveće borbe i najveća stradanja odvijala su se na Drinskom frontu preko kog je prešla prva invazija neprijatelja. Drinski front je pokazao čitavom svetu neverovatnu vojničku hrabrost, disciplinu i požrtvovanje srpskog vojnika. 
U velikoj bici na Drini, koja je vođena puna dva meseca, Gučevu je bila dodeljena jedna od glavnih uloga a srpski vojnici potrudili su se da ta uloga bude „odigrana“ veličanstveno.
„Gučevo je dragi kamen u herojskim podvizima naše vojske“ – govorio je kasnije general Pavle Jurišić – Šturm.
A šta se desilo ranije na Gučevu…
Dva dana posle prelaska Prve srpske armije u Srem, kada je naša Vrhovna komanda hrabro prenela borbu na teritoriju Austrougarske, komandant balkanske vojske general Oskar Poćorek naredio je hitnu ofanzivu na zapadnu Srbiju.
Ovo je bio taktički potez i ofanziva je trebala da zaustavi naše dalje napredovanje u Sremu.
Dva meseca su se pet srpskih oslabljenih divizija borile protiv dve austrijske armije. Austrijanci su bili brojčano daleko nadmoćniji, svaka njihova Armija bila je brojčano nadmoćnija od svih srpskih snaga stacioniranih na Drini.
Borbe su vođene „prsa u prsa“ bez artiljerijske podrške. U takvim uslovima nije bilo moguće snažno prodiranje neprijatelja, Austrijanci su bili zaustavljeni u predelu Gučeva. Tada je otpočeo, prvi put na našoj teritoriji, rovovski rat koji je trajao punih 46 dana.
U plitkim rovovima na stotine ljudi je svakodnevno umiralo ali srpska vojska nije odstupala ni pedalj, borili su se van svih očekivanja i svojim herojstvom nadenuli strašan nadimak Gučevu, „Kota smrti“.
Među hiljadama ratnika koji su pali prilikom borbi na Gučevu pala je jedna žena čije se ime ne sme zaboraviti: dobrovoljna bolničarka Darja Aleksandrovna, Ruskinja, razneta granatom na Eminovim vodama kada je pošla da previja ranjenike koji su neprekidno stizali sa prvih linija.
Sudbina Gučeva odlučivala se na „Koti 708“ koju je branio 5. puk drugog poziva i na kojoj je u presudnom momentu bilo svega 1284 vojnik, od toga 1278 naoružani puškama i samo 3 posluge sa mitraljezima.
Za svoj poslednji napad na ovu kotu, čiji je pad uslovio i pad Gučeva, Austrijanci su dopremili tešku artiljeriju. Svakodnevno se iznad Gučeva prolamalo nebo od artiljerijske grmljavine, svaki dan su dovozili sve više i više artiljerijskog oruđa i svaki dan je bilo sve jače i strašnije granatiranje srpskih položaja.
Jedno od vojnih svedočanstava kaže da je ta vatra 30. oktobra bila tako snažna da se stekao utisak kako je Gučevo zapaljeno i gori.
Austrijanci su konačno stekli uslove i doneli odluku da 6. novembra krenu u juriš na „Kotu smrti“. Artiljerijska priprema počela je rano ujutru 5 novembra i trajala je gotovo 24 časa.
Ovo granatiranje napravilo je pakao na Gučevu. Na „Koti 708“ više nije bilo ni jednog rova, ni jedne saobraćajnice. Iz ruševina, ispod oborenih hrastova, virili su delovi vojničkih tela, polomljene puške i rasturena vojna oprema.
Osokoljeni Austrijanci kreću u siloviti juriš ka desetkovanim srpskim položajima.
Jedna srpska četa i jedan mitraljez branili su očajnički svoje položaje.
U jednom trenutku pokušali su čak i juriš na bajonet, Austrijanci su sa centra bili bačeni unazad ali je baš u tom trenutku krenuo njihov napad ka levog krila. Četa koja je izvršila herojski kontra napad bila je opkoljena. Bajonetom su se vojnici probijali kroz guste redove Austrijanaca na čelu sa komandantom potpukovnikom Dragišom Kostićem koji je nosio revolver u ruci i pucao, deo čete je uspeo da se izvuče iz obruča.
U 7 časova ujutru, 6 novembra, „Kota 708“ je pala, a sa njom palo je i Gučevo.
Od 1284 branioca kote, poginulo je, ranjeno i zarobljeno 14 oficira i 779 podoficira i vojnika.
Komandant 5. puka 2. poziva potpukovnik Dragiša Kostić poslao je komandantu divizije nakon izgubljenog položaja ovakav izveštaj:
„Moj puk od deset četa, koji je sa dvema četama 4. puka 2. poziva držao i branio kotu 708 posle 46 dana neprekidnog danonoćnog posedanja i vođenja borbe na njoj, jučerašnjom i noćašnjom kanonadom, a zatim i neprijateljskim pešadijskim napadom jutros u 4:35 časova satrven je i uništen. Ja sada na ovoj kosi imam prikupljeno ljudstvo formacije u tri čete, koje ukupno broje 250 pušaka, bezu ono malo na Ceriku i Kadinoj Glavi. Pa i ti vojnici po celom svom držanju i po onom što su preživeli i dali, sad nisu sposobni ni za šta, jer su im nervi do kraja iscrpeni. Oni su deprimirani toliko, da se na njih ne može računati ni jednog momenta, oni do juče junaci sada idu po položaju kao izbezumljeni.“
U znak sećanja na hiljade srpskih žrtava koji su stradali na Gučevu, 19 avgusta 1930. godine otkriven je spomenik sa kosturnicom, u kojoj leže posmrtni ostaci ratnika palih na padinama i samom grebenu ove planine. 
Interesantan je podatak da su kosturnicu , najpre, podigli Austrijanci, 1917. godine.
Po završetku rata ona je pretvorena u spomenik srpskim ratnicima u obliku piramide, visok 15, postament je visok 6 metara. Na vrhu piramide nalazi se beli dvoglavi orao u poletu ka Bosni. Na ulazu piramide nalaze se dva giganta naslonjena na oborenu Mačvu. Iznad ovih divova stoje reči iz „Gorskog venca“: Blago onom ko dovjeka živi, imao se rašta i roditi, a iznad ovogo teksta stoji reljef iznad koga stoji natpis: „Gučevski heroji u borbi 1914. godine“. Na južnoj strani spomenika stoji napisano: Gučevskim herojima Udruženje rezervnih oficira i ratnika 1920 – 1929. godine.
U podnožju piramide je kosturnica, u koju su sakupljene kosti 3200 vojnika iz svih ratničkih grobova na Gučevu. Pored kostiju srpskih vojnika, tu su smeštene i kosti str9adalih vojnika bivše austrijske Varaždinske divizije (sve Hrvati) i 53. zagrebačke regimente „Trenkovi panduri“, koji su prvobitno bili sahranjeni u parku Banje Koviljače.
Iako je preko leta Banja Koviljača puna sveta, samo mali broj posećuje spomenik izginulim ratnicima koji se nalaziu na Gučevu, nedaleko od banje.
Spomenik je podignut u nadi da će vremenom postati nezaobilazno sabiralište srpskih patriota, koji će okupljeni pored njega crpeti snagu iz prošlosti i tražiti pouke za budućnost.
Međutim neko je pogrešio, da li naši preci ili njihovi potomci.
(Pr)osudite sami…

 

Autor Milan Bogojević

Milan Bogojević (Zemun, 1981) pisac i publicista. Objavio je knjige: "Atentat 1934.", "Milunka Savić - ordenje i ožiljci", "Male priče Velikog rata", "Kralj Aleksandar - žrtva zavere" i "Zaboravljene priče Velikog rata". Autor i scenarista nekoliko televizijskih dokumentarnih filmova

Možda vam se svidi

Zabranjena reportaža o Milunki Savić

Na ispucalim zidovima jedine sobe ima samo nekoliko fotografija. Na jednoj Milunka Savić kao mladi …

Упишите се за нове постове.

Сазнајте увек први!