B(l)ogovanje
Povezani članci
Stara izreka kaže: vojska maršira stomakom. Srpska vojska tokom Prvog svetskog rata mogla se uveriti u istinitost ove izreke, i to u oba moguća slučaja, kada ima hrane i kada je nema. Početkom rata, iako je austrougarska vojska imala bogatije obroke, srpski vojnici su se hranili zdravije i za potrebe ratovanja daleko kvalitetnije.
Najveći razlog zdavije ishrane leži u posebnom hlebu koji su mesili srpski pekari, njegovo ime je tain.
Tain je specifična mešavina raženog i belog brašna koja je mogla da traje dugo i da daje snagu i gipkost u borbi.
Interesantno je da je reč „tain“ turskog porekla i u prevodi znači „sledovanje“.
Naša vojska je odmah posle tursko-srpskih ratova – počela da proizvodi tain, vojni hleb. On je bio zdrav i hranjiv. Njegovi sastojci su: 70 odsto raženog brašna, 30 odsto belog brašna i sve se to zamesi, ne sa kvascem već starim i očvrslim, suvim – već kvasnim testom, koje se zove komin.
Na početku rata Srbija je mogla da prehrani i civile i vojsku, koja je imala određeno sledovanje.
Sledovanje vojnika je bilo 800 grama hleba. Nesporno je da je taj hleb, koji je konzumirao vojnik u Prvom svetskom ratu, obezbeđivao dovoljnu energetsku vrednost da vojnik može izvršavati osnovne borbene zadatke.
Primera radi, vojnici susedne, moćne Austrougarske monarhije dobijali su hleb od raži ili mešavine ražanog i pšeničnog brašna koji je bio „crn, tvrdo pečen i neslan”. Osim po kvalitetu, vojnička porcija hleba je u Srbiji bila veća nego u SAD, Britaniji, Italiji, Francuskoj i Austrougarskoj.
Priča se da je uspehu srpske vojske u Cerskoj bici doprinela i specifična ishrana: tain u kombinaciji sa jačim, slanijim sirom, uz luk, papriku i nezaobilazni vojnički pasulj.
Izvori, međutim, ukazuju na jednu razliku: vojnička hrana je bila vrelija, masnija i začinjenija od domaće, što je kod nenaviknutih regruta stvaralo čak i zdravstvene probleme, najčešće dijareju.
Muzej Ponišavlja u Pirotu čuva jedan od najstarijih komada hleba na Balkanu, odnosno vojnički hleb tain umešen pre više od sto godina. Taj komad hleba bio je prvo vojničko sledovanje Piroćancu Aleksi Zdravkoviću, tadašnjem prvopozivcu mobilisanom za odlazak u Prvi balkanski rat.
Komad ovog hleba prati vrlo zanimljiva priča.
Naime, prema majčinom zavetu, vojnik Aleksa Zdravković, nije pojeo hleb – svoje prvo sledovanje – već ga je čitavih šest godina nosio sa sobom, verujući da je amajlija koja će ga zaštititi od turskih, bugarskih i, kasnije, austrougarskih kuršuma.
Ratovi su ga vodili od Pirota do Bitolja i Prilepa, u balkanskim ratovima, i od Mačve do Soluna, u Prvom svetskom ratu.
Zdravkovićevi potomci očevu amajliju i mnogobrojna odlikovanja ljubomorno su čuvali sve do šezdesetih godina prošlog veka. Tada su ipak pristali da sve ustupe Muzeju kada im je ponuđen besplatan priključak za električnu energiju.
Zdravković je najpre vojevao u sastavu Trećeg pešadijskog puka Moravske divizije. Pre nego što će se pojaviti na mobilizacijskom mestu, majka ga je zavetovala da svoje prvo sledovanje taina ne pojede, već da ga čuva dok god može, a najbolje do kraja „razmirice“(rata). Za tajnu o komadu taina u vojničkoj torbici znalo je svega nekoliko Aleksinih drugova.
Kada je u bici na Oblakovskom visu metak pogodio Aleksinu čuturu a ne njega poverovao je da je buđav komad hleba amajlija. Usledio je rat sa Bugarima, a već sledeće, 1914, i sa Austrougarima. Srbija ni dve godine nije bila u miru, a Zdravković koji se nije vraćao kući i dalje se nije odvajao od komada hleba – amajlije.
Treći pešadijski puk i, sada već podnarednik, Zdravković, ovoga puta našli su se u ravnici Mačve. Prilikom jednog povlačenja na rezervni položaj desilo se da izgubi torbicu. Vratio se po svoju amajliju i našao je iako su se njegovi saborci protivili.
U bici na Kolubari je odlikovan, i tada je celim pukom počela da kruži priča o hlebu s početka balkanskih ratova. Tain je postao znamenje puka i svi su počeli da veruju da donosi sreću. Usledilo je mukotrpno povlačenje preko Albanije, zatim odlazak na Krf i Solun. I saveznici Francuzi počeli su da pričaju o komadu buđavog hleba u torbici srpskog vojnika.
Posle rata, Zdravkovićevi saborci iz Pirota pričali su da su mu Francuzi nudili ogroman novac za ovo parče hleba, međutim, Aleksa nije hteo da izneveri majčin zavet.
Posle proboja Solunskog fronta, Zdravković se 13. oktobra 1918. sa Trećim pukom pobedonosno vratio u Pirot. Posle rata, vlasnik taina se bavio terzijskim poslom, a izdahnuo je naprasno, 1941. godine, kada je bugarska okupaciona vojska ušla u Pirot
