Početna / Male priče Velikog rata / Toplički krvavi ustanak
Vojvoda Kosta Vojinović i vojvoda Kosta Pećanac

Toplički krvavi ustanak

„Čovek postaje slobodan svojom odlukom, otporom i nepristajanjem“
Meša Selimović.

Dok su se hrabri Topličani, vojnici u Drugom pešadijskom puku „Knjaz Mihailo“ – poznatijem kao „Gvozdeni puk“, borili na Solunskom frontu i sejali svoje kosti na padinama Kajmakčalana, stekavši glas jednih od najhrabrijih vojnika, dotle je u Toplici besneo vihor smrti.
Narod je bio nezadovoljan bugarskom vladavinom, pošto su neprijateljski vojnici činili najgnusnija nedela: maltretirali, ubijali, pljačkali, silovali…
Na svaki način, Bugari su hteli da unište srpski nacionalni osećaj, da asimiluju i potlače stanovništvo Topličkog kraja. U osnovnim školama se predavalo na bugarskom jeziku a postojalo je naređenje bugarske vlade da se sve knjige pisane na srpskom jeziku spaljuju, zabranjeno je nositi srpsku narodnu nošnju i šajkače. Bugarski sveštenici vršili su bogosluženja u crkvama i držali propeovede na svom jeziku. Naši sveštenici bili su internirani i mučeni, a oni što su ostali morali su da se odmetnu u goru.
Kap koja je prelila čašu i ubrzala ustanak bila je bugarska odluka da mlade i još nejake Topličane regrutuju za svoje vojnike sa namerom da ih pošalju na bugarski front, izbila je pobuna jer ko bi se mogao boriti protiv svoje rođene braće i očeva – i to za interese Bugarske.
I u srpskoj Vrhovnoj komandi u Solunu, razmišljali su o planiranoj ofanzivi armija Antante na jesen. Doneta je odluka da se na okupiranu teritoriju ubaci jedan oficir koji bi pripremio četničke odrede za akcije na terenu. Odabran je Kosta Milovanović Pećanac, rezervni pešadijski poručnik i raniji četnički vojvoda. Pećanac je od pukovnika Danila Kalafatovića, šefa Operativnog odeljenja Vrhovne komande, dobio zadatak da na području Toplice pronađe vojno sposobne muškarce i organizuje ih u čete, tako da jedna za drugu ne znaju, i sačeka sa akcijom dok srpska vojska ne probije front i približi se Skoplju. Pećanac je u Toplicu prebačen francuskim avionom.  
Jedina oružana pobuna na teritorijama koje su bile okupirane trupama Centralnih sila u Evropi započela je zborom koji je održan 9. i 10. februara 1917. godine u selu Obilić.
Sem vojvoda na zboru je prisustvovao narod u velikom broju.
Na zboru su se sukobile dve struje i dve ideje u vezi sa podizanjem oružanog ustanka.
Vojvoda Kosta Pećanac, zastupajući stavove Vrhovne komande, nije se slagao sa vojvodom Kostom Vojinovićem i popom Mitom Dimitrijevićem, koji su hteli da se odmah oružano ustane protiv neprijatelja. Većina je bila na njihovoj strani.
Vojvoda Pećanac je uzalud dokazivao da ne bi trebali odmah podići narodni ustanak, jer nije za to vreme. On je predlagao da se još malo pričeka, pa kad bude zgodan momenat da se narod pozove na oružje protiv neprijatelja i da se organizuju četnički odredi.
Drugog dana zbora vojvoda Pećanac je ipak prihvatio da se odmah obrazuju čete, jer je to bila volja većine.
Iako je Kosta Pećanac formalno prihvaćen i proglašen za vođu ustanika, stvarni vođa bio je Kosta Vojinović – Kosovac, temperamentan i hrabar čovek, koji je u vreme podizanja ustanka imao samo 26. godina.
Pošto je dao svoj pristanak za podizanje narodnog ustanka vojvoda Pećanac je rekao da treba prvo izvršiti sve pripreme, da se ne bi samo upuštalo u avanturu.
Narod je sa odušnjvljenjem pozdravio odluku glavnih vojvoda da se podigne ustanak, jer su se i pre toga mnogi već bili odmetnuli u šumu.      
Oko 20. februara došlo je do prvih oružanih sukoba između izbeglih srpskih vojnih obveznika i bugarskih potera. Jablanički odred je kod Bojnika u rano jutro 24. februara naleteo na bugarsku četu koja je krenula u poteru i uništio je. Dva dana kasnije, u selu Mačkovcu kod Kuršumlije započela je bitka koja je prerasla u ustanak. Kuršumlija je oslobođena 28. februara, Lebane 1. marta, Prokuplje 3. a Blace 5. marta.
Vojvoda Kosta Vojinović je premestio svoj štab u Prokuplje i počeo da radi na organizaciji vlasti i života u gradu. Za komandanta grada postavio je Marka Pavlovića, formirao je sud i napisao zakone po kojima će se suditi. Za razliku od inertnog Pećanca, Vojinović je pokrenuo niz akcija u Prokuplju. U crkvi Svetog Prokopija priredio je svečanu veliku službu, a da bi podigao moral stanovništva, organizovao zabavu u kafani Jug Bogdan. Kosta Vojinović, iako nije bio školovao za vojnički poziv, bio je snalažljiv u datoj situaciji, na čemu su mu mogli pozavideti mnogi ratni stratezi i vojskovođe.
Međutim, kada su Bugari videli da je ustanak uzeo veće razmere i da je narod listom ustao protiv njih, osnažili su dodatno svoju vojsku i prvog marta uspeli su da vrate pod svoju komandu Prokuplje, a zatim da posle mesec dana ponovo ovladaju ponovo celom teritorijom Toplice, Jablanice i Rasine.
Da su četnici bili bolje naoružani i da je bila bolja komunikacija između vojvode Pećanca i vojvode Vojinovića verovatno ustanak ne bi bio tako lako ugušen.
Gerila je doživela težak poraz pogibijom Koste Vojinovića 23. decembra 1917. godine, ali nije bila uništena. I tada je preživeo deo njenog vođstva, koji je sledećih godinu dana proveo bez borbenih aktivnosti, da bi, po proboju Solunskog fronta, u septembru 1918. godine preživeli ustanici ponovo krenuli u borbu i u znatnoj meri pomogli nastupu srpske vojske ka severu države.
Posle ugušenog ustanka u Toplici su nastali strašni dani. Četnici su se povukli u planine, a narod je masovno mučen i ubijan. Neprijatelji su ubijali nevinu decu, naročito mušku, da bi na taj način kaznili ustanike. Leševi su ležali na sve strane. Streljani su svi oni na koje je pala sumnja da su bili u vezi sa četnicima. Mnoga sela su potpuno uništena. Od lepih seoskih kuća ostala su samo zgarišta, nad kojima su letele gladne ptice.
Toplica je ogrezla u krv. Na svakom raskršću podignuta su vešala, o koja su Bugari vešali i starce i žene i decu, a zverstva koja su bugarske vlasti, bugarske regularne i neregularne trupe činile nemaju sličnih primera u istoriji najmračnijih epoha čovečanstva. Ni anali srednjovekovnih inkvizicija nisu zabeležili ni približne grozote. Ljudi su vešani za jezike, kuvani u kazanima, spaljivani živi, ženama su parane utrobe, sečene dojke i drana koža. Deca su nabijana na vojničke bajonete.
Topličani su skupo platili svoju slobodu od nekoliko dana, ali su ipak svojom nadčovečanskom borbom zadivili ceo kulturni svet i pokazali da sloboda za srpski narod nema alternativu.

Autor Milan Bogojević

Milan Bogojević (Zemun, 1981) pisac i publicista. Objavio je knjige: "Atentat 1934.", "Milunka Savić - ordenje i ožiljci", "Male priče Velikog rata", "Kralj Aleksandar - žrtva zavere" i "Zaboravljene priče Velikog rata". Autor i scenarista nekoliko televizijskih dokumentarnih filmova

Možda vam se svidi

Zabranjena reportaža o Milunki Savić

Na ispucalim zidovima jedine sobe ima samo nekoliko fotografija. Na jednoj Milunka Savić kao mladi …

Упишите се за нове постове.

Сазнајте увек први!