B(l)ogovanje
Povezani članci
Da život piše romane, već je svima odavno poznata fraza. Turbulentna istorija našeg naroda činila je da ti „životni romani“ ponekada dobiju čudne zaplete u koje je danas teško poverovati. Jedan takav život imao je i Mihailo Madžarević iz Valjeva. Zaplet u njegovom životu počinje oktobra 1912. godine, tj. sa početkom Prvog balkanskog rata. Mihailo je u tom trenutku upravo izašao iz podoficirske škole. Bio je više dečak nego čovek sa svojih tek napunjenih devetnaest godina.
Golobradi narednik sa nešto malo znanja, bez imalo iskustva ali sa ogromnom hrabrošću stupio je u Balkanski rat. Već u tom ratu ispostaviće se da je „dečak“ rođeni ratnik, uspeo je da zarobi jednu tursku bateriju, a sve to bez i jedne jedine ogrebotine. Vrlo brzo ređaju se novi ratovi za Srbiju i nova herojstva za Mihaila Madžarevića.
U Drugom balkanskom ratu Mihailo učestvuje u čuvenoj Bregalničkoj bici. Pisao je kasnije kako se u ovoj čuvenoj bici najviše ratovalo na bajonet, prsa u prsa sa neprijateljem. Ispostavilo se da će bolest biti ta koja će ga samo za trenutak izbaciti iz stroja a ne surovi neprijatelj iz tog rata. Od kolere se oporavio novembra 1913. godine kada se vratio u rodno Valjevo i to sa činom potporučnika.
Kada je Austrougarska napala Srbiju 28.jula 1914 godine, Mihailo se nalazio sa službom u Skoplju, odmah je prekomandovan u okolinu Loznice. I upravo tu se desila situacija koja se danas može videti samo u akcionim filmovima uz komentar gledaoca: „Ma nema šanse…“. Sudbina je uredila da Mihailo sa grupom vojnika drži odstupnicu svom odredu, osmatrajući tako okolinu uočio je jednog austrougarskog vojnika koji je preko livade išao gurajući ispred sebe srpsku seljanku. Namestio je pušku i opalio, ubio je neprijateljskog vojnika na daljini od četiri stotine metara. Ispostaviće se kasnije da je u pitanju bio oficir, oberlajtnant (stariji poručnik) Fric Majer a da je tu seljanku držao kao živi štit prilikom svog pokušaja osmatranja srpskih položaja.
Posle borbi koje su se vodile na Gučevu i posledičnog povlačenja srpske vojske, Mihailo je ranjen u Kamenici kod Valjeva. Ipak, nastavio je dalje sa svojim odeljenjem i uspeo da zaustavi napad neprijatelja. Kada je srpska vojska izvršila protivnapad sa Rudnika i poterala preko Drine nespremne Austrougare, Mihailo i njegova jedinica naleteli su tokom gonjenja neprijatelja na kuću u kojoj su se, kako su im seljaci dojavili, krili austrougarski vojnici. Mihailo je sa dvojicom svojih podoficira uleteo u kuću koristeći se faktorom iznenađenja. U prvoj prostoriji naleteli su na stražara Mađara koji je na ražnju vrteo ćurana i koji nije ni primetio kada su mu sklonili sve puške. Kasnije su lako zarobili ostatak vojnika u drugoj prostoriji. Ispostavilo se da su gotovo svi bili oficiri. Zbog ovog herojstva Mihailo Madžarević je dobio zlatnu medalju za hrabrost. Početkom maja bio je na reci Savi. Svaka četa imala je zadatak da komandu obavesti o neprijatelju koji se nalazio na drugoj strani reke, ali pošto je preko puta njih bio i gustiš i ništa nisu videli Madžarević odlučuje da bez dozvole pređe reku sa petnaestak dobrovoljaca. Na drugoj strani u cik zore zatiče zbunjene i bunovne austrougarske vojnike kako se briju. Bez ispaljenog metka sve ih uz pomoć voda dobrovoljaca koje je poveo sa sobom zarobljava i prebacuje na srpsku stranu. Na taj način obezbeđuje Vrhovnoj komandi dvadesetak “živih jezika”, kako su zvali zarobljenike koji su mogli odati neke informacije o neprijatelju.
Posebno je interesantan događaj koji se zbio nakon ovog herojskog čina potporučnika Madžarevića, naime nakon izvršenog zadatka on odlazi da se odmori. Bude ga, i kažu mu da ga neko traži na telefon. Uzima slušalicu.
Ko je?
Sa druge strane stiže odgovor: Petar.
Koji Petar, viče Madžarević, traži prezime.
Kralj Petar Karađorđević
Kralj ga obaveštava da ga je unapredio u čin poručnika. Takođe biva odlikovan Karađorđevom zvezdom, koju dobijaju i ostali učesnici ovog poduhvata.
13. juna 1915. godine kreće da preotme Mišarsku adu kod Šapca, gde neprijatelji drže i nekoliko zarobljenih srpskih vojnika. Dobija dozvolu da sam smisli taktiku. Odlučuje se za lažni napad na donji špic, a da on sa glavninom zađe neprijatelju iza leđa i iskrca se na gornjem.Napad je uspeo. Tom prilikom uspeo je da zarobi više od sto neprijateljskih vojnika. Nakon ovog poduhvata uspeo je da sazna da su neprijatelji ucenili njegovu glavu na 50.000 kruna. Sledio je slom srpske vojske koja više nije mogla da drži silnog i premoćnog neprijatelja, posebno ne nakon što je na bojno polje došao feldmaršal August fon Makenzen.Poručnik Madžarević sa srpskom vojskom povlači se preko Albanije do Krf, nakon oporavka, učestvuje u akcijama na Solunskom frontu. Na Solunskom frontu 1916. godine Madžarević se sreo sa regentom Aleksandrom. Susret se desio na položaju, dok je regent obilazio jedinice. Aleksandar je od ranije čuo za Madžarevića. Nakon kraćeg razgovora, regent ga upita.
Kog čina bejaste?
Poručnik, Vaše kraljevsko visočanstvo.
Vi ste kapetan – reče mu regent.
Nisam, poručnik sam – ispravi ga Madžarević brzo.
Znam, znam, ali ste od ovog trenutka kapetan. Najsrdačnije vam čestitam čin – osmehnuo se regent Aleksandar.
Saznanje da neko ceni i poštuje njegovu hrabrost, kao da su dodatno osnažili sada kapetana Mihaila
Madžarevića. Upravo na Solunskom frontu zbio se njegov najblistaviji momenat u vojničkoj karijeri.
Naime, Bugari su se dobro bili ušančili na Kajmakčalanu i slamali svaki juriš nas i naših saveznika, a između tog mesta i Dobrog Polja stajao je neosvojivi Kučkov kamen, najviša tačka sa svojih 2525 metara, gde je neprijatelj postavio mitraljez kojim je kosio sve što se mrda. Svi pokušaji da se neutrališe su propadali jedan za drugim. Jednoga dana na bojnom polju pojavljuju se vojvoda Živojin Mišić, francuski general Moris Saraj i regent Aleksandar. Pritrčava im kapetan Madžarević i traži dozvolu da on pokuša da zauzme Kučkov kamen. Vojvoda Mišić odbija predlog. Poručnik Madžarević insistira. Saraj pita o čemu se radi. Objašnjavaju mu. Saraj se verovatno misli, kad ludi Srbin hoće da gine ko sam ja da ga u tome sprečim. Daje dozvolu. Kapetan Madžarević i njegov narednik uzimaju bombe i kreću da se, usred bela dana, penju kao mitraljeskom gnezdu, prvo preko potoka, pa preko čistine puzeći, pa uzbrdo. Mitraljez, koji je do tada zveketao kao blesav, sada se nije oglašavao. Najednom: nekoliko eksplozija, i kotrljanje Madžarevića i njegovog saborca niz padinu. Kučkov kamen prestaje da bude prepreka. Dotrčavaju do zapovedničke trojke, raportiraju. Regent Aleksandar, budući kralj, sa svojih grudi skida Karađorđevu zvezdu i kači je na grudi poručnika Madžarevića. General Saraj, koji je ostao bez teksta i koji je sada u mislima razmišljao zbog čega on u svojoj vojsci nema ovakve „lude Srbe“, sa svojih grudi skida orden Legije časti i on odlikuje Madžarevića. A slavni Vojvoda Živojin Mišić ga je momentalno unapredio u čin majora. Tako je Mihailo Madžarević u 24. godini postao najmlađi major srpske vojske i jedini oficir kojeg su vanredno unapredili Kralj Petar, Regent Aleksandar i Vojvoda Mišić. Onda je Madžarević odao svoju tajnu kako je uspeo u sred bela dana da uništi to čvrsto uporište Bugara. Madžarević je danima osmatrao gnezdo i shvatio da Bugarima u podne, kad je najveća vrućina i gori kamen a ne glava ispod šlema, ne pada na pamet da sede unutra, nego se povlače u obližnju hladovinu. Tog dana je Madžarević procenio da je vreme za napad i bio u pravu.
Predložilio su mu tom prilikom i da ga malo odmore, što je Madžarević odbio. Hteo je front, po svaku cenu. A cena je bila još jedno ranjavanje i to baš tog dana. Majora Madžarevića šalju u Bizertu na oporavak. Oporavak je kratko trajao, Madžarević se vraća u stroj i učestvuje u proboju Solunskog fronta. U dnevniku jednog bugarskog oficira koga su ubili u borbi pročitali su da je nekoliko dana ranije taj oficir spasio život bugarskom princu prestolonasledniku Borisu. Mihailo Madžarević se setio tog događaja.Naime, bio je u rovu na straži. S druge strane je video neko komešanje, pojavili su se neki ljudi u belim uniformama. Na nesreću, puška mu nije bila pri ruci i poslao je posilnog po nju. Kad je dobio, nanišanio je na jednog Bugarina u belom. Taman kad je hteo da opali, na ovog se neko bacio i povukao ga u rov. U onom zarobljenom dnevniku pisalo je da je to bio princ Boris, a taj koji ga je povukao bio je onaj bugarski oficir. Po proboju fronta Madžarevićev vod nastupao je kao prethodnica. Stuštili su se ka Srbiji. Kod Rekovca su vodili poslednju borbu u Prvom svetskom ratu.
Na kraju ratu, dok je naša vojska pobedonosno jezdila kroz oslobođene predele, u Bijeljini će upoznati popovsku kći i zaljubiti se. Sa njom će roditi troje dece. 1920. godine biće demobilisan. 1933. će objaviti knjigu sećanja, “Kroz sjaj i senke rata”. Upravo ta knjiga je i izvog ovih informacija koje ste čitali o heroju Mihailu Madžareviću.
A zašto se o ovom neverovatnom heroju i čoveku tako malo ljudi zna?
Jer je do groba ostao veran „Kralju i otadžbini“.
Kada je izbio Drugi svetski rat, nakon poraza naše vojske, odbija da pristupi formacijama Nedićeve policije.
Odvode ga u zarobljeništvo na Banjicu, a potom i u Nemačku.
Po završetku rata odbija da se vrati u komunističku Jugoslaviju, i odlazi u Ameriku. Umire 1965. godine u Libertvilu, gde je i sahranjen u porti manastira.
