Početna / Male priče Velikog rata / Ispovest Mihaila Madžarevića, najmlađeg srpskog majora u istoriji

Ispovest Mihaila Madžarevića, najmlađeg srpskog majora u istoriji

Mihailo Madžarević nije komandovao u ratovima ni bataljonom, ni pukom, ni brigadom. Bio je običan vodnik i komandir pešačke čete. Posle rata su mnogi opisali svoje bravure sami ili preko novinara. To je, donekle, bilo dobro. Treba potomstvu ostaviti primere požrtvovanja za otadžbinu. Neka se oni koji dolaze zapajaju tim junaštvom. Samo je major Mihailo Madžarević ćutao. Ni reči se o njemu nigde nije napisalo, nigde se njegovo ime nije pomenulo, niko izgleda, od mlađih generacija za njega i ne zna. Ali, skromnost je vrlina prave zasluge. Povučenost je vrlina velikih junaka. Mihailo Madžarević je ćutao. Ali ono što je Mihailo Madžarević učinio za vreme rata, može se, zaista nazvati „ratnom srećom“ i besprimernom hrabrošću.

         Major Mihailo Madžarević

Bulevar oslobođenja br. 49
– Molim Vas, da li ovde stanuje g. Mihailo Madžarević?
– Ovde stanujemo. To je moj tata, odgovorila mi je mala devojčica, skromno obučena.
– Da li je kod kuće?
– Bolestan je. Leži.
Nema služavke da me prijavi, nema raskoši u stanu. Skroman stan od sobe i kujne, skroman kao i ovehtali zimski kaput boje vojničkog ćebeta pred vratima. To je kaput junaka Mihaila Madžarevića. Pre bih taj ovehtali kaput zagrlio i poljubio nego što bih se dotakao rukom onih crnih kaputa sa astrahanom, koji pokrivaju gojazna ramena zabušanata kojima je rat doneo milione.
Prijatno je zadovoljstvo biti pod krovom čoveka koji je svojim junaštvom postao major u svojoj dvadeset sedmoj godini i za koga je neprijatelj davao 50 000 kruna, onome ko ga zarobi ili ubije.
Ušao sam. Nikad ne bi rekao da je taj čovek nekada mogao činiti čuda od junaštva, da su pukovi neprijateljski strepeli pri pomenu njegovog imena, da je preko reda, bez obzira na čin i rang, kao veliki junak unapređivan u oficirske činove.
Dočekao me je srdačno. Rekao sam mu zašto sam došao.
– Ne, ja vas molim ni reči
– Ali vi vašite kao jedan od najhrabrijih?
– Molim vas, ne. Svi smo bili hrabri, samo je neko bio veće sreće
– Onda još bolje! Ispričajte mi samo nešto iz svog vojničkog života u ratu.
– Ne znam šta bih mogao da vam pričam. Ono što i drugi, ono što je već hiljadu puta napisano. Rat kao rat…
Vidim da mu je nezgodno da o sebi govori. Kada bi govorio mnogo, imao bi možda komotniji stan i udobniji život.
Još kao dete voleo sam vojsku
– Recite mi, g. Majore kako ste došli u vojsku?
– Još kao dete voleo sam mnogo vojsku, odgovorio mi je.
Gotovo je bilo. Počeo je major da odgovara, a dalje će lako ići. Samo dok počne.
– Roditelji su mi bili siromašni. Iako sam bio jedinac, nisu mogli da me školuju. Kada mi je bilo nepunih sedamnaest godina, stupio sam sa dvadesetprvom klasom u Podoficirsku školu. Bolje mi je bilo u školi nego u trgovini u kojoj me je otac zaposlio kao pomoćnika. Prvog aprila 1912. godine završio sam školu kao prvi u rangu od 93 drugova. Kao Valjevac, raspoređen sam po želji u 17 puk u Valjevu, gde me je i rat zatekao.
– Nisam znao da ste i u našem ratu sa Turcima učestvovali?
– Jesam kao vojnik i to ne samo sa Turcima već i sa Bugarima 1913. godine.
Za uspešno vođenje voda i za hrabrost unapređen sam 23 decembra 1912. u čin narednika. 31. oktobra 1913. opet za ličnu hrabrost, dobio sam čin potporučnika.
– A u svetskom?
– To je dugačko. Kakva me je sreća služila u ratu sa Turcima i Bugarima, ista me je sreća pratila i u ratu sa Autro -Mađarima, Nemcima, pa opet Bugarima.
Major Madžarević hoće da priča. Njemu izgleda kao da to samo meni priča. I, verujem, on je potpuno izgubio iz vida da priča ne samo meni nego mnogobrojnim čitaocima „Pravde“. Retki su junaci kao što je bio major Mihailo Madžarević. On je važio kao najhrabriji oficir, i to ne samo u našoj vojsci. Bilo ih je još nekoliko kao on, ali su oni izginuli. Možda ima još koga na selu ili u nekoj palančici možda i na periferiji Beograda.
Premešten sam iz 17 puka u 5 puk
Mobilizacija za rat sa Austrijancima zatekla me je kao vodnika 1 čete3 bataljona 17 puka u Skoplju. Puk je radi izvršnjea mobilizacije krenuo za Valjevo. Mene rasporediše za vodnike 2 čete 1 pataljona petog puka prvog poziva. Pošto je 5 puk imao manje brojno stanje oficira od 17 puka. Moja nova jedinica bila je kod Loznice. Na putu iz Valjeva za Loznicu već sam sretao prve ranjenike sa granice prema Austrougarskoj, naročito žena i dece koja su kod svojih kuća ranjeni od neprijateljske artiljerije.
Pisak i jauk ranjenih žena i dece još više me gonio da požurim za svoju komandu, jer mi je izgledalo nečasno što nisam i ja već tamo gde je neprijatelj u svojoj prvoj najezdi sve poklao i popalio. Došavši u četu, uzeo sam pušku i bombu. Uvek sam voleo prednje odeljenje pri otstupanju. Kada sam primio 4 četu 3 bataljona 5 puka 30 novembra 19*14. godine, izvršio sam sa svojim ljudima prvi juriš i proboj neprijateljskog fronta ispred svog puka. Ovaj je uspeh doprineo da naš puk zarobi na položaju „Mramor“ veliki broj neprijateljakih oficira, podoficira i redova sa jednim zavojištem i brdskom baterijom haubica. Tada sam prvi put ranjen u desnu mišicu sa povredom mišićne kosti i morao sam da ostavim četu radi lečenja. Odlikovali su me ratnom medaljom za hrabrost.
Prvi prelaz preko Save
Maj mesec 1915 godine zatekao me je na Savi. Po isceljenju rane vratio sam se u puk. Određen sam da zastupam komandira 1 čete 3 bataljona 5 puak. Bili smo izvesno vreme u kantonamanu u selu Slatini kod Valjeva. Posle očajne epidemije tifusa, puk krenu na predstražu. Bataljon, u kome sam komandovao četom, zadrža se u selu Zvezd. Reon osiguranja moje čete bio je pored Save od Novog Sela do Ušća.
Jednog dana u maju pošao sam sa komandantom bataljona majorem g. Stevanom Vilotićem da obiđemo pred stražarski položaj koji drži moja četa. Komandant bataljona obavesti me da je došlo do naređenja da svaka četa sa predstraže podnese što tačniji pismeni izveštaj o rasproedu i jačini neprijatelja pred sobom.
Ispred moje čete je neprijatelj bio na pošumljenom zemljištu na suprotnoj strani Save. Predložio sam komandantu bataljonan da lično noću sa nekoliko vojnika pređem na napreijateljsku obalu. Namera mi je bila da zarobimo po mogućstvu, neprijateljsko stražarsko odeljenje radi pribavljanja tačnijih podataka. Komandant mi nije dozvolio. Ubeđen u uspeh, ostvario sam svoju zamisao.
Pošto sam izabrao 16 ljudi iz svoje čete, koji su se sami prijavili, odlučio sam da u „lov“ krenem norću između 8 i 9 maja i to na prostoru od Novog Sela do Beljina.
Oko dva časa po ponoći, po kiši i mraku, ukrcali smo se u tri čamca i otisnuli se ka levoj obali Save. Čamci su klizili nečujno. Veslali su izvežbani vojnici. Išli smo u jednoj liniji na rastojanju od 20 -30 metara. Ja sam se nalazio u srednjem čamcu. Za slučaj otkrića naše namere, imali smo da okrenemo nazad. I to do polovine Save. Ako nas primete kada pređemo pola puta, odnosno ako prelaz uspe i to telefonom sa naše predstraže iz Novog Sela, kako me ne bi komandant sprečio. Prelaz je uspeo. Iskrcali smo se neprimećeno na neprijateljsku obalu. Izvršio sam raspored ljudi šapatom: Tri vojnika zaštitnica uzvodno, četiri kao pobočnicu na sto metara daljine od čamca, aa osam sam zadržao uz sebe za opkoljavanje i napad na neprijateljsko odeljenje. Jednog vojnika sam ostavio kod čamaca. Čamci su bili vezani jedan za drugo i vojnik ih je vozio nizvodno, upravljajuči se prema našem kretanju. Zatvorio sam sve staze kroz šumu zasedom. Tako sam dočekao svanuće neprimećen od neprijatelja. U svanuće sam krenuo nizvodno istim rasporedom. Vojnike napred razvio sam u streljački stroj. Kada sam pkloko neprijateljsko odeljenje, uputio sam jednog kaplara da uhvati njihovog stražara, koji danju stražari u rovu pored obale. Kaplaru sam naredio da ništa ne preduzima dok mi ne napadnemo. Na našu sreću, neprijateljski vojnici behu na okupu. Puške su imali u kupe i baš su sedeli za doručkom u šatoru. Sekund, dva… rešio sam:
– Komšije, predajte se!
Iz šatora izviri sa porcijom njihov kaplar. Gledao je u mene zabezeknuto. „Pazi, boga mzu srpskog gde je došao“, reče, pa podviknu: „Predaj se“.
On nije video moje vojnike koji su lešali u pipražju. Njihove puške složene u kupe još više me okuražiše. Skočih iza panja i uperih pušku na njega:
– Ne govori!
Komandir njihovog odeljenja opali iz puške u vis i komandova da zgrabe oružje. Neki vojnici jurnuše na ulaz šatora, preturiše onog sa porcijom. Ja se povukoh. Naredni plotun u njihovu zemunicu na proplanku. Od našeg plotuna pogibe pseto, koje nas takođe nije moglo da primeti. Sigurno je bio ratni pas za prenošenje naređenja. Zbunjeni, neprijateljski vojnici pobegoše sa oružjem u zemunicu. Zatvoriše se. Njihov kaplar je i dalje ležao pred šatorom. Jedan od vojnika, iz obazrivosti, opali u njega i prebi mu ruku. Nasta jauk. Obustavih vatru. Pozvah neprijatelja da se preda i zapretih bombom. Otvoriše zemunicu i počeše da preklinju da ih ne ubijemo. Zagarantovah im život i predadoše nam se. Bilo ih je devet. Svršivši sa ovim odeljenjem, uputio sam se obali. Primetio sam svog vojnikabledog. Neprijateljskog stražara nije bilo nigde. Tek onda, kada je primetio kako sprovodimo neprijateljske vojnike, skočio je u rov. Skočio je za vrat neprijateskom vojniku i čvrsto ga pritezao. Razoružali smo i ovog, pa smo krenuli nizvodno dalje u „lov“. Zarobljenike sam čamcima ekspedovao na našu stranu.

 

 

Pravda od 14. decembra 1932. godine.

 

Autor Milan Bogojević

Milan Bogojević (Zemun, 1981) pisac i publicista. Objavio je knjige: "Atentat 1934.", "Milunka Savić - ordenje i ožiljci", "Male priče Velikog rata", "Kralj Aleksandar - žrtva zavere" i "Zaboravljene priče Velikog rata". Autor i scenarista nekoliko televizijskih dokumentarnih filmova

Možda vam se svidi

Zabranjena reportaža o Milunki Savić

Na ispucalim zidovima jedine sobe ima samo nekoliko fotografija. Na jednoj Milunka Savić kao mladi …

Упишите се за нове постове.

Сазнајте увек први!