B(l)ogovanje
Povezani članci
Jedna stara izreka kaže da „rat otkriva jednom narodu sve mane i vrline“, dodali bi neki, da rat otkriva i istinske prijatelje jednog naroda. Neverovatna priča iz Prvog svetskog rata zaista dokazuje kako se stvara prijateljstvo između ratnika na frontu koje zavređuje ratničko poštovanje i savezništvo do smrti.
Ta priča vezana je za odbranu odstupnice srpske vojske tokom trojne ofanzive na Kraljevinu Srbiju, krajem 1915. godine. Srpska vojska pritisnuta od strane brojčano najmoćnijeg neprijatelja povlačila se ka jugu zemlje očekujući pomoć saveznika, ali pomoć nije stizala.Barem ne u meri kojom bi se mogli suprostaviti neprijatelju i krenuti u snažnu kontraofanizu. 
Ipak, mala savezničke formacija došle su na teritoriju Srbije kako bi pomogle odstupnicu srpskoj vojsci ka Albaniji.
Ta saveznička formacija bila je sastavljena od francuskih i irskih vojnika, i ovo je priča o njima.
Irski vojnici iz sastava britanskih imperijalnih trupa dobili su zadatak da spreče prodor bugarske vojske kroz jedini planinski prolaz u Vardarskoj dolini.
Prolaskom bugarske vojsek kroz Vardarsku dolinu stekli bi se uslovi da se Srbi uhvate u obruč, te da se Nemcima obezbedi siguran železnički saobraćaj na relaciji Berlin – Istanbul.
Irska vojska je iskrcana u Solunu, i to u letnjoj opremi, pravo posle sopstvenog pokolja kod Galipolja. Cela bitka za Galipolje je poznata po teškim gubicima na obe strane: skoro polovina ukupnog broja angažovanih vojnika izbačena je iz stroja. Od 568.000 vojnika upotrebljenih na strani Antante i 315.500 na strani Centralnih sila, ukupni gubici bili su veći od 470.000 ljudi, od čega je oko 130.000 poginulo
Na zacrtane položaje stigli u novembru i okršaj je odmah počeo sa okrutnim neprijateljem u vidu niskih temperatura. Procenjuje se da je prvih bugarskih napada više od hiljadu Iraca završilo u bolnice, zbog teških promrzlina.
Deseta irska divizija bila je sastavljenja od oko 8.000 dobrovoljaca, koja je kod sela Kosturino, pokušala nemoguće, da zaustavi bugarsku armiju od 100 000 ljudi. Irci su danima držali liniju fronta, i iako su bili pod snažnim naletima bugarske artiljerije i pešadije, bacali su Bugare u očaj.
Samo u prvom udaru, u borbi prsa u prsa, 138 Iraca iz petog, dablinskog bataljona, ostavilo je svoj život na tada još uvek neokupiranom srpskom tlu. U tri dana borbi, taj irski bataljon je sa 1.042 spao na 565 vojnika. Ništa bolje nisu prošli ostale irske jedinice. Jer ništa manje hrabrije nisu ni bile.
Kada je komanda videla da je dalji otpor uzaludan, jer je (i pored hrabrog držanja Francuza, kojima je poginulo 1.804 vojnika), ogromna brojnost omogućila Bugarima da se uvuku između dve savezničke vojske, ali i da zađu kroz razuđene spojeve irskih jedinica, naređeno je francusko-irsko povlačenje.
Bugari su trijumf slavili uz trube i signalne rakete, Nemcima su u naredna dva dana obezbedili sigurno funkcionisanje pruge Berlin – Istambul, a Srbi su uspeli da se, uz nekoliko bravura sopstvenih snaga, domognu obale, a onda, kroz novu Golgotu do Krfa.
U slavu Iraca koji su se borili da bi Srbija preživela, tamo negde kod Dojrana i dan danas stoji keltski krst.
Na njemu piše: “U znak sećanja na one iz Desete irske divizije koji su pali na Galipolju, a dali živote u odbrani Srbije, a i u slavu svih Iraca koji su dali svoje živote u Velikom ratu”. 
Jedan komentar
Pingback: Hrabri Irci do poslednjeg branili odstupnicu Srbima – LEPDH