Početna / Male priče Velikog rata / Hleb kao amajlija
Srpski vojnici za vreme ručka tokom Velikog rata

Hleb kao amajlija

Srbija je na prelazu između 19. i 20. veka počela da izlazi iz turskog srednjovekovnog mraka. Godine 1898. imala je ukupno 28 preduzeća, ali već 1910. ima 428 preduzeća. Ipak, ona je i dalje pretežno poljoprivredna zemlja, u kojoj je živelo 86,5 % seljaka, 6,8% trgovaca i zanatlija, te 6,7 procenata ostalih zanimanja. Najveći srpski grad 1910. bio je Beograd i u njemu je živelo 90.000 stanovnika.

Posle balkanskih ratova Srbija nije imala vremena da reorganizuje vojsku, računala je na svoje prekaljene ratnike koji su preživeli dva rata. Srpski vojnici imali su od 18 do 55 godina, a oružane snage su se delile na prvi, drugi, treći poziv i poslednju odbranu. Prvo su se u rat pozivali muškarci starosti od 21 do 31 godine, drugopozivci su imali od 32 do 38 godina, a trećepozivci od 39 do 45 godina. Poslednju odbranu činili su golobradi mladići i starci za to vreme: mladići od 18 do 21 godine i starci od 45 do 55 godina (u toj dobi su mnogi Srbi imali unučad jer su se ženili mladi).

Srbija je od 1. jula 1914. do oktobra 1915. mobilisala 707.343 čoveka odnosno 24 % ukupnog stanovništva (40 % ukupnog broja muškog stanovništva) daleko više nego bilo koja zaraćena zemlja.
Iako je prvu ratnu godinu okončala kao pobednik, Srbija je bila iscrpljena. Imala je velike gubitke u ljudstvu, a mnoge plodne oblasti su bile razorene ratom. Vladala je nestašica hrane i za ljude i za stoku Pošto je za srpsku vojsku trebalo svakog dana trebalo nabaviti 80 vagona hrane za ljude, stoku i konje, u Prahovu je 1915. godine obrazovana baza za prijem pošiljki iz Rusije. Ipak, pokazalo se da je zbog slabe infrastrukture nemoguće organizovati kakvo-takvo uredno snabdevanje.

Najpozntija hrana srpskog vojnika bio je tain, vojnički hleb. Interesantno je da je reč „tain” turskog porekla i znači „sledovanje”. Naša vojska je odmah posle tursko-srpskih ratova počela da proizvodi tain. On je bio zdrav i hranljiv. Njegovi sastojci su: 70 odsto raženog brašna, 30 odsto belog brašna i sve se to zamesi, ne sa kvascem, već se napravi kvasno testo, uskislo testo, koje se zove komin.
Na početku rata Srbija je bila u stanju da prehrani i civile i vojsku. Sledovanje vojnika je bilo 800 grama hleba. Osim po kvalitetu, vojnička porcija hleba je u Srbiji bila veća nego u SAD, Britaniji, Italiji, Francuskoj i Austrougarskoj.

Srpski vojnik je jeo tain u kombinaciji sa starim sirom, uz luk, papriku i nezaobilazni vojnički pasulj.

Srpski vojnici za vreme ručka

Svaka divizija imala je svoju poljsku kuhinju gde se kuvao i kupus, gulaš, paprikaš… O praznicima i slavama jedinica peklo se i meso, a vojsci je deljeno i sledovanje rakije i vina ako je to dozvoljavala situacija. Izvori, međutim, ukazuju i da je vojnička hrana je bila masnija i začinjenija od one na koju je srpski seljak navikao što je kod nenaviknutih regruta stvaralo čak i zdravstvene probleme, najčešće dijareju.
Austrougarska je vojim vojnicima delila konzerve, a srpski vojnik je dolazio do njih kao do najboljeg ratnog plena, ne računajući oružje i municiju. Ranac telećak neprijateljskih vojnika uvek je sadržao poneku konzervu pa i sledovanje ruma (evo ruma, biće sturma, govorili su vojnici), a kod oficira mogao se pronaći i konjak.
Muzej Ponišavlja u Pirotu čuva jedan od najstarijih komada hleba na Balkanu, odnosno vojnički hleb tain umešen pre više od sto godina. Taj komad hleba bio je prvo vojničko sledovanje Piroćancu Aleksi Zdravkoviću, tadašnjem prvopozivcu mobilisanom za odlazak u Prvi balkanski rat.

Komad ovog hleba prati vrlo zanimljiva priča. Naime, prema majčinom zavetu vojnik Aleksa Zdravković nije pojeo svoje prvo sledovanje, već ga je čitavih šest godina nosio sa sobom, verujući da je amajlija koja će ga zaštititi od turskih, bugarskih i, kasnije, austrougarskih kuršuma. Ratovi su ga vodili od Pirota do Bitolja i Prilepa, u balkanskim ratovima, i od Mačve do Soluna u Prvom svetskom ratu.
Zdravkovićevi potomci očevu hlebnu amajliju i mnogobrojna odlikovanja ljubomorno su čuvali sve do šezdesetih godina prošlog veka. Tada su ipak pristali da sve ustupe Muzeju kada im je ponuđen besplatan priključak za struju.
Zdravković je najpre vojevao u sastavu Trećeg pešadijskog puka Moravske divizije. Pre nego što će se pojaviti na mobilizacijskom mestu, majka ga je zavetovala da svoje prvo sledovanje taina ne pojede, već da ga čuva dok god može, a najbolje do kraja „razmirice” (rata). Za tajnu o komadu taina u vojničkoj torbici znalo je svega nekoliko Aleksinih drugova.

Kada je u bici na Oblakovskom visu metak pogodio Aleksinu čuturu, a on ostao nepovređen, Zaključio je da je buđav

Narednik Aleksa Zdravković sa hlebom koji mu je bio amajlija

komad hleba dobra amajlija. Usledio je rat sa Bugarima, a već sledeće, 1914, i sa Austrougarskom. Srbija ni godinu dana nije bila u miru, a Zdravković koji se nije vraćao kući i dalje se nije odvajao od svoje hlebne amajlije.
Treći pešadijski puk i podnarednik Zdravković ovoga puta našli su se u ravnici Mačve. Prilikom povlačenja na rezervni položaj desilo se da izgubi torbicu. Vratio se po svoju amajliju i našao je rizikujući glavu.
U bici na Kolubari je odlikovan i tada je celim pukom počela da kruži priča o hlebu koji Zdravković čuva od početka balkanskih ratova. Tain je postao znamenje puka i svi su počeli da veruju da donosi sreću. Usledilo je mukotrpno povlačenje preko Albanije, zatim odlazak na Krf i Solun. I saveznici Francuzi počeli su da pričaju o komadu buđavog hleba u torbici srpskog vojnika.

Posle rata Zdravkovićevi saborci iz Pirota pričali su da su mu Francuzi nudili ogroman novac za ovo parče hleba, međutim, Aleksa nije hteo da izneveri majčin zavet.
Posle proboja Solunskog fronta Zdravković se 13. oktobra 1918. sa Trećim pukom pobedonosno vratio u Pirot. Posle rata bavio se terzijskim poslom, a izdahnuo je naprasno 1941. godine kada je bugarska okupaciona vojska ušla u Pirot.

Autor Milan Bogojević

Milan Bogojević (Zemun, 1981) pisac i publicista. Objavio je knjige: "Atentat 1934.", "Milunka Savić - ordenje i ožiljci", "Male priče Velikog rata", "Kralj Aleksandar - žrtva zavere" i "Zaboravljene priče Velikog rata". Autor i scenarista nekoliko televizijskih dokumentarnih filmova

Možda vam se svidi

Zabranjena reportaža o Milunki Savić

Na ispucalim zidovima jedine sobe ima samo nekoliko fotografija. Na jednoj Milunka Savić kao mladi …

Упишите се за нове постове.

Сазнајте увек први!