B(l)ogovanje
Povezani članci
Kuća na Voždovcu u kojoj je najveći deo svog života provela najodlikovanija Srpkinja u istoriji je pred rušenjem. 
Danas sam posetio Milunkinu kuću i razgovarao sa vlasnikom kuće gospodinom Sretenom Jovanovićem (u daljem tekstu Sretenom) koji je imao vrlo čvrst i nepokolebljiv stav:
„Kuću ćemo srušiti“.
Već godinama upozoravam na loše stanje Milunkine kuće, odlično znam u kakvom je stanju i da je i sama pred rušenjem ali sam bio zatečen što sada prvi put čujem da i vlasnik hoće da je sruši.
„Država je imala svoju šansu. Kuća je u mom vlasništvu od 1976. godine. Znate koliko su puta dolazili da popričamo na temu renoviranja kuće? Nijednom! Dolazio jednom neki Francuz, kad su otkrivali ovu ploči i rekao mi kada je video u kakvom je stanju kuća – Izdrži! E, pa nema više… gotovo je. Rušimo je… “
Gledam ploču na koju je pokazao rukom kada ju je spomenuo. Ne mogu da pročitam šta piše. Ploča je skroz zarđala. Nadziru se slova ali… nema šanse da pročitate sa ograde. Pitam ga da li se obraćao možda Opštini Voždovac. Kažem bila bi velika šteta srušiti kuću, posebno zbog činjenice da se na par kilometara nalazi i rodna kuća Vojvode Stepe Stepanovića, pa bi grad mogao sa spomenikom Neznanom junaku napraviti jednu turističku celinu od koje bi se ti Muzeji izdržavali…
Pričam ja al vidim da me Sreten ne sluša. On je rešio da ruši kuću i dosta mu je priče. Vidim da su otvorena vrata na kući, pa ga pitam ga da li mogu da uđem unutra i napravim koju fotografiju. Kao da se trgnuo iz misli…
„Zašto? Šta ima da ulazite. Tu je haos i nema ništa njeno…“
U slučaju da je srušite ovo mi je poslednja prilika da vidim gde je živela Milunka Savić – odgovaram i ulazim u kuću. Razmišljam dok ulazim kako je ovo prva prilika da mogu ući u kuću Milunke Savić, iako sam je obilazio ni sam ne znam koliko puta. Čak ni drugi novinari nikada nisu ulazili unutra… čudno.
Konačno ulazim u kuću. Tu su dve malene sobe pretrpane raznim stvarima današnjeg vlasnika. Po opisu novinarke Ljiljane Banićanin pravim u glavi rekonstrukciju one kuće u kojoj je Milunka živela. Nije teško, mogu da zamislim stari krevet, ormar u kome se nalazi par Milunkinih haljina i kutija sa odlikovanjima pomešana sa raznim koncima za iglama za pletenje, u uglu šporet Smederevac i pored njega sedi Milunka.
Nažalost, druga soba je još lakša za rekonstrukciju jer je u njoj zimi bio ugalj za loženje a tokom leta verovatno ostava za sve i svašta…
Što bi naš narod rekao: „Tuga božija!“
Vadim telefon i pravim par fotografija. Uglavnom popucalog plafona i zidova. Na podu je parket koji je stavio današnji gazda, pre njega je tu bio go beton. 
„Čuo sam da je država rešila da renovira njenu rodnu kuću, negde kod Raške. Kažu živela je u dosta kuća za vreme svog života, pa nema smisla da sve renoviraju“ – dodaje Sreten, kao da traži alibi za rušenje koje planira.
Renovirali su kuću u Koprivnici, lepo izgleda – odgovaram mu i nastavljam ne želeći da mu pomažem u pravljenju alibija – Živela je ona u jednoj kući u Skadarskoj ulici a ta je kuća odavno srušena. Posle je živela ovde u ulici Osme nove, koja danas nosi njeno ime i na kraju u Braće Jerkovića ali samo godinu dana. Ovde je živela najduže.
Shvatam ja da ovaj čovek nije kriv, čak ga donekle i razumem. Kažem namerno „donekle“ jer ne možeš da rušiš nešto na čemu stoji tabla da je u toj kući živela najodlikovanija Srpkinja. Ne ide to brate.
A ne ide i da država sedi skrštenih ruku dok joj ruše spomenike, rodne kuće velikana, rasprodaju ordenje na stranim aukcijama… ne ide to braćo.
