Почетна / Фељтон / Принц Ђорђе од двора до луднице (2 део)

Принц Ђорђе од двора до луднице (2 део)

Стеван Колаковић пред смрт пише још једно писмо адресирано на његову супругу Анку Колаковић, у њему наводи следеће:

„Пре неки дан туко ме грозно принц Ђорђе са ногама у мали трбух, а песницама по лицу и глави. И ја сам одмах добио јаке ударце у мали трбух и довезли су ме у болницу и баш синоћ 2. Марта дође у болницу управник вароши Београда г. Алимпић и начелник санитета г. Заступник управника двора Милутиновић и натераше ме да потпишем један акт како ме нико није убио него сам пао и тако сам се убио. Зато ти јављам жено овим писмом да ја нисам пао него ме уби престолонаследник ногом у трбух. Зато жено чувај децу добро и подигни тужбу против убице и тражи издржавање за тебе и моју децу.“

Принц Ђорђе Карађорђевић

Ово писмо се појавило тек после двадесет година од смрти Стевана Колаковића оно је до двора стигло неким чудним путевима а свему је кумовао Драгиша Лапчевић – председник Социјалдемократске партије Србије. Он је у једном писму које је послао извесном Гендкалеу навео те „нове доказе“ а у прилогу доставио и само писмо. Ови нови докази ће доћи до двора где ће остати међу дворским папирима, непознати јавности.

Интересанто је да је Министарство унутрашњих дела своје саопштење издало тек девет дана након смрти Стевана Колаковића, многи су говорило да је то намерно учињено како би престолонаследник Ђорђе био препуштен суду немилосрдних новинара.

Међутим у пракси није било тако. Српска штампа је остала поприлично уздржана. Неке новине чак нису објавили ни реч о случају „Колаковић“ све док није дошло то званично саопштење. Једино су „Радничке новине“ у свом броју од 10. марта 1909 године објавили чланак о том случају и навели следеће: „Колаковић је био премлаћен, са многим тешким повредама по главии трбуху. Сви убоји, били су, по мишљењу лекара, нанети ударцима ноге.“ Битна напомена је да су ове новине биле под контролом Српске радикалне странке односно лично Николе Пашића.

Дневни лист „Политика“ не објављује апсолутно ништа у вези са инцидентом. „Политика“ од 1. Марта 1909. Обавештева у једној реченици да се краљевић Александар вратио у Београд из Француске, као и 06. Марта 1909 да кнез Арсен долази у Београд. Нама данас те инфорамације говоре да је ванредно стање у том тренутку већ увелико захватило српски двор.

Штампа тек 12. марта 1909. објављују вест да је престолонаследник Ђорђе послао писмо председнику владе Стојану Новаковићу у коме га обавештава о својој абдикацији. Сутрадан штампа износи и разлоге за његову абдикацију које су врло интересантне.

Политика од 13.03.1909. објављује чланак под насловом „Престолонаследникова абдикација – Аустријске интриге и аустријски тријумф“ у њему између осталог наводе :

„…Одавно већ – има већ две године од тога – Престолонаследник Ђорђе крвно се завадио са двојицом – тројицом старијих завереника који су хтели да имају утицај над њим. Најурио их је од себе и од тог доба употребљавали су све да га сурвају. Они су први лансирали ону причу у бечким листовима да је престолонасленик Ђорђе полудео. Из те кујне ницали су од тог доба свакојаки гласови. Причало се свашта: кад је оно принц Павле био опериран од запаљења слепог црева и лежао због тога у болници причало се да га је престолонаследник ударио ножем у трбух и тд. Престолонаследникова напраситост и прекост давала је материјала за све нове измишљотине. Све је то тако ишло до објаве анексије. Али када је после објаве анексије престолонаследник Ђорђе својим одлучним држањем у том питању постао као нека персонификација целокупног националног отпора према Аустрији, онда су у Беч, Пешти и Земуну почели да лажу на квантум… Када је избила ова афера са Колаковићем, аустијско посланство добавило је одмах његову жену, ма да је она српска поданица, и сутрадан је изашао текст у свим бечким листовима како је она тражила бечку заштиту итд. “

„Дневни лист“ тврди да убиство Колаковића није толико битно за абдикацију престолонаследника Ђорђа, он би ионако морао да одступи под притиском официра завереника.

И код самих разлога зашто су се завереници толико залагали да уклоне Ђорђа са места престолонаследника постоји доста интрига и нејасноћа. Једни наводе да је основни разлог његов оштар став који је заузео ка Аустрији, други наводе његову прекост и лудило које га често обузима, док се све гласније причало и о његовој сексуалној орјентацији.

По неким наводима престолонаследник Ђорђе био хомосексуалац а његово партнер је био био ни мање, ни више, него професор Михаило Петровић, чувени Мика Алас.

Бранислав Глигоријевић о том односу пише:

„Велика љубав коју је показивао принц Ђорђе према Михаилу Петровићу била је за многе необична и чудна. Он, који није марио за свог оца, из дна душе мрзео свог брата и сестру, сва своја позитивна осећања и наклоност усмерио је према овом човеку. Велики српски математичар био је окорели нежења и то није био ништа необично, јер су и неки други познати научници у то време ( академици Јован Жујовић, Слободан Јовановић, Љуба Стојановић) избегавали брачне везе. Међутим, запажено је да и Ђорђе још од младости није показивао никакво интересовање за жене, испољавао је према њима само грубост, ћудљивост и раздражљивост, говорио је и о пристојним и лепим женамам да су „акрепи“… За обичног човека његова интима је његова приватна ствар, али кад је у питању један краљ, интересовање за његов љубавни живот побуђује жеља за сазнањем да ли он може имати потомство.“

Кнез Павле је наводно испричао у разговору са Јовановићем Пижоном како је краљ Петар једном рекао за свог сина Ђорђа „Еј, куку мени, где Ђорђа печати одостраг Мика Алас“ (АЈ, 80-54-140). Краљу Петру се никако није допадало што се његов син толико интимно спријатељио с Петровићем и кад је прочитао у новинама да Петровић једно своје писмо Ђорђу завршава речима „Ваш пас на ланцу“, рекао је револтирано: „како сме један озбиљан човек тако нешто написати једном дечаку.(Београдски дневник 31.8.1921)

Бечки лист „Ноје Фраје Пресе“ такође се слаже са српском штампом и мисли да је то урађено под притиском официра завереника, а да је краљ Петар изгубио сваки углед: „…притешљен од завереника, у чијој се власти налази двор и држава, без меродавног утицаја на странке у парламенту, без популарности у земљи, изгубио је сваку веру у будућност.“

У својим мемоарима Иван Мештровић описује један разговор са краљевићем Ђорђем у којем су се дотакли његове абдикације.

У руском посланству организован је пријем поводом Царевог рођендана, престолонаследник Ђорђе је у једном тренутку рекао руском посланику , пред свима, да је руски цар лажљивац, јер је њему, Ђорђу, рекао, да неће допустити да Аустрија анкетира Босну, а онда се окренуо аустријском посланику, па му је рекао:

– А ваш цар је лопов и лупеж, који краде туђе земље.

Иза овог скандала настале су велике дипломатске потешкоће, јер су Аустрајанци тражили задовољење. Руски посланик је хтео да се случај речи тако да се престолонаследник Ђорђе код свог посланика лично извини за своје испаде.

– Пре ћу се одрећи престола него пожалити, што сам рекао истину.

И заиста, Пашић је послао к њему Љубу Јовановића – Патка, „свог измећара и лукаваог Бокеља“, те га је овај на леп начин покушао склонити, јер да другого излаза нема, а државни интерес то тражи.

– Ја ћу се онда онда одрећи престола, рекао је у једном тренутку Љуби, а овај му је узвратио

– То ви нећете никада учинити.

– Хоћу – поновио је престолонаследник

– Ви сте невероватно куражни, али то нећете урадити – рекао је Патак.

– Хоћу. Ево папира, па пишите, а ја ћу потписати. Кад је било написано, престолонаследник је потписао, а Патак је ставио папир у џеп, па Пашићу.

По Мештровићевим записима Ђорђе је тврдио да не жали за тај свој чин и да мисли да је за земљу тако боље али је нагласио да презире Пашића и Јовановића, што су га тако лукаво насамарили.

Шта је прави разлог за абдикацију вероватно никада неће бити у потпуности разјашњено. Престолонаследник Ђорђе има је низ инцидената у којима се посебно истиче убиство собара Колаковића али је велико питање да ли је баш то био разлог његове абдикације. Свакако ово убиство је послужило као повод за његову смену и постављање краљевића Александра за новог престолонаследника.

Наставиће се…

Аутор Милан Богојевић

Милан Богојевић (Земун, 1981) писац и публициста. Објавио је књиге: "Атентат 1934.", "Милунка Савић - ордење и ожиљци", "Мале приче Великог рата", "Краљ Александар - жртва завере" и "Заборављене приче Великог рата". Аутор и сценариста неколико телевизијских документарних филмова

Можда вам се свиди

Краљ Александар Карађорђевић (ни)је миропомазан

Још једна у низу заборављених прича овај пут везана је за интересантан догађај везан за …

Упишите се за нове постове.

Сазнајте увек први!