Почетна / Фељтон / Принц Ђорђе од двора до луднице (5 део)

Принц Ђорђе од двора до луднице (5 део)

После више година попустљивости и трпељивости према понашању краљевића Ђорђа, дошао је моменат да се са њиме поступи као у Шекспировом „Хамлету“. Краљ Данске, стриц Хамлетов, у једном тренутку је узвикнуо: „Код великог света, лудак не сме да шета“ – овако је Бранислав Глигоријевић један од бољих познавалаца односа у династији Карађорђевић ставио тачку на случај краљевића Ђорђа.

Принц Ђорђе Карађорђевић

Краљевић Ђорђе се враћа у Београд и издаје књигу под називом „Из мојих политичких записа“ у којој је објавио своја ранија писма и коментере упућене влади, с тешким оптужбама на њен рачун и рачун краља Александра. Фебруара 1925. године краљевић Ђорђе напао је команданта Гарде у Касарни а затим и неколико официра Гарде под изговором да му се намерно не доставља пошта (као и у случају Колаковића опет се као разлог наводи пошта).

Како ће се касније испоставити ово су били последњи скандали краљевића Ђорђа, он ће недуго после тога бити упућен на лекарско посматрање у дворац Беље. Након десет дана посматрања лекари су поднели опсежан извештај , насловећи га „Лекарско уверење о душевном стању Његовог Височанства краљевића Ђорђа“. У том извештају лекари су описали његово обољење као параноидно, опасно по околину и њега самог ( покушао је маникиром за нокте да пресече вене) и препоручили као рационалну меру изолацију ради чувања и лечења до евентуалног стишавања његових болесних идеја, услед поступне, старачке промене карактера овог обољења у неком сношљивијем правцу.

Препоруке лекарске комисије биће усвојене и краљевић Ђорђе ће целу 1926. годину провести у Бељу где ће га лечити тим лекара. Почетком 1927. године Ђорђе ће бити пребачен у Топоницу код Ниша, где је за њега специјално преуређен један павиљон.

На захтев министра здравља, извршен је још један преглед краљевића Ђорђа њега су 27. марта 1927. године прегледали најозбиљнији српски лекари: др Душан Стојимировић, управник Душевне болнице, др Андре Николић, шеф нервног одељења Државне болнице и др Коста Живановић, лекар Државне болнице. Они ће потврдити претходна мишљења и препоручене мере. Прецизно је речено Краљевић Ђорђе мора бити задржан на лечењу због опасности по себе и околину.

Годинама ће се безуспешно лечити Краљевић Ђорђе у Топоници. Он ће редовно слати уврељива писма краљу Александру све то његове трагичне смрти у Марсељу 1934. године. У тим писмима и депешама ће га називати: тровачем, изнуђивачем, ништавилом…његову супругу краљицу Марију глупачом и гузуљом. А писма је завршавао скандалозном псовком: „Децу ти блесаву печену јебем, заједно са твојом познатом глупачом и надувеном гузуљом. Уа!“. (АЈ, фонд ВЈМ, Краљеви папири, ф.13)

Краљевић Ђорђе остаће у Топоници све до 1941. односно до окупације Југославије од стране фашистичке Немачке у Другом светском рату.

У својим мемоарима „Истина о мом животу“ записаће:

“Зар је требало да цео један народ… народ чији сам и ја син, изгуби слободу – да бих је ја стекао?”.

Одмах по напуштању Топонице принц Ђорђе одлази у Београд. Чим је дошао у град потражио је Мику Аласа, сазнао је од његове сестре да је Мика отишао у добровољце и да је заробљен негде код Сарајева а затим одведен у војни логор у Немачкој. Принц Ђорђе одмах позива своју тетку Јелену – краљицу Италије и моли је да се пронађе његов пријатељ и ослободи. Није прошло дуго и Мика Алас се вратио у Београд. Принц Ђорђе је узео у закуп вилу на Дедињу, преко пута винограда Мике Аласа.

Прве године рата Хитлеров изасланик понудио је краљевићу Ђорђу да се пресели на Двор и да буде крунисан за краља Југославије. Принц Ђорђе је без размишљања ову понуду одбио.

Током рата принц Ђорђе добиће и личног секретара – песника Миодрага Панића Сурепа. На ту дужност песник је дошао уз помоћ Јаше Продановића, ретког принчевог пријатеља. Испоставиће се да је Суреп комунистички илегалац кога је било потребно сакрити. Средином 1943. Песник ће нестати без икакве најаве а мало после тога ће Гестапо у пола ноћи претражити кућу принца Ђорђа и забранити му да излази из куће и не одговара на телефонске позиве. Кућу ће ставити под надзор.

Након ослобађање Београда 1945. и промене режима краљевића Ђорђа нико неће узнемиравати. Нове власти искористиће принца Ђорђа као својеврсан алиби за неправду коју ће учинити осталим члановима породице Карађорђевић. Интезивном пропагандом ће од принца Ђорђа правити мученика и великог хероја који ће им помоћи да лажима дискредитују остале чланове породице Карађорђевић и што је можда најгоре да оскрнаве сећање на блаженопочившег краља Александра Првог Карађорђевића.

Енглески бригадног генерал Фицрој Маклин, шеф британске војне мисије при врхову НОВ описаће у својим мемоари сусрет са принцом Ђорђем:

„Мало после нашег доласка у Београд, дошао је једног дана у нашу мисију постарији господин са беретом на глави. Представио се као принц Ђорђе Карађорђевић, старији брат краља Александра и стриц садашњег краља. Одмах је почео да прича историју свог живота. Између осталог казао је како је претерана тврдња да је убио свог слугу. Његови непријатељи су на непоштен начин искористили тај инцидент. Да су се поштовала његова права, био би он данас краљ Југославије. Неко га је запитао, да ли, осим тога, има све што му је потребно. Одговорио је потврдно. Вратили су му аутомобил, који је био реквириран за време борби…“

Принц Ђорђе остаје без свог великог пријатеља Михаила Петровића – Мике Аласа који ће преминути средином 1943. године.

Крајем рата принц Ђорђе се упознао са Радмилом Радоњић родом из Његуша. По њеном сведочанству симпатије су се јавиле тек после рата, негде 1946. године а 1949. они ће се и венчати у општини Савски венац без икаквог церемонијала.

„Наш живот у принчевој вили на Дедињу текао је уобичајеним и устаљеним током. Како је још од малена васпитаван у војним школама, знао је да се држи утврђеног реда. Устајао би око шест часова и пошто није ни доручковао ни кафу пио, одлазио би у град. Пошто смо имали кола, тај излазак се брзо завршавао. Скоро свакодневно, одлазили смо на рибарење, на Саву или код Ритопека иза Винче. Ту би са рибарима проводили цело пре подне. Са рибарења смо увек долазили кући тачно на време, да се у подне седне за сто.“ – изјавила је касније принцеза Радмила.

У овом мирном и уобичајеном животу како га описује принцеза Радимила Карађорђевић ипак је било и врло узбудљивих момената.

Рецимо врло је интересантан догађај из 1959. године када брачни пар путује за Париз да прода слику Ван Гога. Примио их је један Белгијанац стручњак за процену слика Ван Гога, погледао је слику и рекао:

„Ово је најгора копија коју сам икада видео. Да нисте у питању Ви Височанство, предузео бих потребне кораке да фалсификатора откријем. Овако, поштедећу Вас скандала…“

Принц Ђорђе и принцеза Радмила живели су у Београду од потпуковничке пензије принца Ђорђа коју му комунисти нису одузели. Принц Ђорђе Карађорђевић преминуо је 17. Октобра 1972 године у 82. години живота.

Крај фељтона завршићу са реченицом Анри Поенкара којом је принц Ђорђе започео своје мемоаре:

„Истина је преча од користи“

Аутор Милан Богојевић

Милан Богојевић (Земун, 1981) писац и публициста. Објавио је књиге: "Атентат 1934.", "Милунка Савић - ордење и ожиљци", "Мале приче Великог рата", "Краљ Александар - жртва завере" и "Заборављене приче Великог рата". Аутор и сценариста неколико телевизијских документарних филмова

Можда вам се свиди

Краљ Александар Карађорђевић (ни)је миропомазан

Још једна у низу заборављених прича овај пут везана је за интересантан догађај везан за …

Упишите се за нове постове.

Сазнајте увек први!