Početna / Feljton / Princ Đorđe od dvore do ludnice (4 deo)

Princ Đorđe od dvore do ludnice (4 deo)

Kada se danas sagleda slučaj kraljevića Đorđa može se reći da je on vrlo vešto i srećno balansirao na granici između genijalnosti i ludila sve do spleta događaja koji su ga metaforično rečeno „ubacili u centrifugu emocija“ i koja će ga izbaciti daleko na tamnu stranu.

Princ Đorđe Karađorđević

Taj niz događaja počinje 16. avgusta 1921. sa smrću njegovog oca kralja Petra I Karađorđevića. Nakon smrti kralja Petra I i proglašenja Aleksandra kraljem, postavilo se pitanje nasleđa. Slobodan Jovanović je javno komentarisao kako bi budići prestolonaslednik mogao biti kraljević Đorđe i da njegova ranija ostavka na presto Kraljevine Srbije, „…ne može ugasiti njegovo pravo na presto u novoj Kraljevini SHS.“Ovakve izjave očigledno su podgrejale nove nade kraljeviću Đorđu da bi se ipak mogao vratiti na nesuđeni presto i to ga je veoma oraspoložilo.
Zašto je Đorđe sada toliko želeo da se vrati na presto koji je pre toga odbacio?
Da li je u pitanju šikaniranje koje je doživeo tokom balkanskih i Prvog svetskog rata?
Da li je sada želeo osvetu?
Teško je odgovoriti na ovo pitanje ali je činjenica da on piše svojim prijateljima, naročito Miki Alasu, kako postoji velika šansa da se on jednog dana ponovo vrati na presto koji mu pripada. Međutim, kada se sledeće godine bude dogodila veridba kralja Aleksandra sa rumunskom princezom Marijom, sve nade biće ugašeno. Ova veridba je značila da će se verovatno u najskorije vreme rešiti i pitanje nasleđa. Kraljević Đorđe je bio van sebe. Odmah je javio svom prijatelju Miki Alasu da ne planira da ide na tu svadbu a novu kraljicu nazivao raznim pogrdnim imenima. Kaka se vreme svadbe bude približavalo tako će Đorđe postajati sve razdražljiviji ispoljavajući svoju poznatu agresivnosti i okrutnu banalnost u razgovorima. Sigurno jedan od ljudi koji se pored porodice najviše namučio sa kraljevićem Đorđem bio je naš poslanik (ambasador) u Parizu Milenko Vesnić.
Krađević Đorđe je najviše vremena provodio u Parizu, tamo je pravio najviše problema i skadndala koje je Vesnić očigledno vrlo dobro rešavao i prikrivao. Milenko Vesnić bio je veliki patriota i beskrajno odan porodici Karađorđević. Može se reći da je i sam Đorđe imao određenu dozu respekta i poštovanja prema njemu. Posle iznenadne smrti Milenka Vesnića na njegovo mesto dolazi Miloš Mihailović, čovek bez velikog političkog iskustva a očigledno i bez ljudskog. On u startu nije uspeo da se „poveže“ sa kraljevićem Đorđem a ovaj je bio u nikad lošijoj fazi. Đorđe će gubitkom Vesnića ostati i bez svog „štita“ za skandale jer Mihailović neće ni pokušati da ga zaštiti, naprotiv on će redovno slati vrlo detaljne izveštaje o prestupima kraljevića Đorđa svom ministru Ničiću.
Jedan od izveštaja koji će kasnije biti i najsadržaniji dokaz protiv kraljevića Đorđa glasio je ovako:

„Već ima dva meseca kako Nj.K. Kraljević Đorđe, s vremena na vreme pada u jaču duševnu razdraženost i u tom stanju vrši akte i govori stvari koje nisu normalne. Kad Ga to uhvati, onda je Njegovo ponašanje neizdržljivo, a često i opasno. U poslednje vreme Njegova je razdraženost sve veća i češća. Odavno već Kraljević dolazi svaki dan u Poslanstvo i vrlo često izaziva svađu i skandal. Prepire se sa poslugom, svađa sa činovnicima i preti. Da bih izgegao skandal po svaku cenu, naredio sam činovnicima i posluzi da se skloni kad On naiđe… Ali ukoliko sam ja mirniji bio, utoliko je On bio razdražljiviji i počeo je onu Njegovu uobičajenu viku i lupnjavu. Rekao mi je vazdan uvredljivih reč, i da bi mi pokazao da je njemu sve dopušteno, izvadio je predamnom svoj ud i pomokrio se na moj pisaći sto. Ništa me nije ovo uzbunilo i iznenadilo, jer su to akti jednog duševno razdraženog čoveka kojeg treba lečiti. Razume se, ovu sam bruku sakrio od činovnika i posluge, polivajući jedan litar vode po stolu koji se tu srećom zadesio. Sličan skandal napravio je je i u hotelu „Kontinental“ jednoj gospođi u hodniku opkazao je svoj ud, a direktoru hotela pretio je da je već ubio jednog svog sobara. Posle ovoga Kraljević je prestao opštiti sa mnom. Iako sada ni skim ne govori u Poslanstvu, ipak dolazi svako jutro…On sa sobom nosi napunjen revolver, koji često vadi i jednu veliku štapinu…“

Nedugo posle ovog izveštaja iz Pariza stiže još jedan još dramatičniji: „Kraljević Đorđe je pretukao sekretara Jurišića a zatim izvadio revolver i pretio da će sutra dođi u Poslanstvo i da će poubijati sve koji budu prisutni“. Vlada je u tom trenutku bila u velikom problemu, plašili su se da preduzmu bilo šta u vezi sa istupima kraljevića Đorđa zbog kraljevske svadbe koja je uskoro trebala da se održi u Beogradu. Opšti stav je bio da treba sačekati jer bi svaka reakcija potencijalno pogoršala stvari i naškodila ugledu dinastije u tako osetljivom trenutku. Znali su dobro da će se čitava evropska elita sjatiti u Beograd i da ne bi bilo dobro da ih dočeka razjareni kraljević Đorđe. To što iz Beograda nisu stizale reakcije na njegovo ponašanje Đorđu kao da je dalo vetar u leđa.

On gubi svaki kompas i ne libi se da iznosi svoje stavove pred bilo kime. Milan Antić izjaviće kasnije:

„Za njega ne postoji ni Kralj ni monarh, ni narod, ni država, za njega postoji samo brat i njegova mržnja prema bratu.“

U leto 1922. Kraljević Đorđe iznosi svoje zahteve srpskoj vladi koji su se ponajviše ticali novca. Želeo je da mu se poveća apanaža. Po nekim izvorima tražio je da se sa dosadašnjih 365 000 franaka apanaža poveća na čak milion franaka godišnje. Pravdao je svoje zahteve velikim dugovima još iz vremena rata. Kraljević Đorđe će lično izjaviti da duguje Francusko – srpskoj banci 181 000 dinara u zlatu a 1916. zadužio se i kod Mihaila Pupina za 10 000 dolara (taj dug biće isplaćen tek 1938. Pupinovoj ćerki). Tokom avgusta vlada je razmatrala zahteve kraljevića Đorđa i bila blizu konačnog rešenja problema, međutim nakon sastanka od 11. avgusta između Nikole Pašića i kraljevića Đorđa svi dogovori su pali u vodu. Sutradan je objavljeno da kraljević Đorđe nije pristao na ponudu vlade. Tražio je više novca za apanažu od ponuđenog i ponovio neke stare zahteve , recimo „Da mu se poveri određena komanda u vojsci“. Što se tiče vlade, očigledno je ovo njihova poslednja ponuda i stpljenju za kraljevića Đorđa dolazio je kraj. To se vidi iz brzih reakcija koje je vlada preduzela već sutradan, znači da je bila spremna za odbijanje ponude i imala je rezervni plan.

U zvaničnom saopštenju govori se o njegovom ponašanju, ispadima i skandalima koje je činio u prethodnom vremenu „…nije imao držanje, kakvo se očekuje od jednog člana Kraljevskog doma, pa i po povratku u Domovinu, njeovi postupci prema uzvišenoj osobi Nj.K. Kralja, takvi su da nalažu vladi dužnost da, u smislu Dvorskog statuta, promisli o merama, koje bi se u sličnim prilikama, morale provesti.“

Vlada je tražila od kralja Aleksandra da preduzme najstrožije disciplinske mere (čak i oduzimanje titule i zvanja) i da kraljeviću Đorđu odredi stalno mesto boravka u unutrašnjosti zemlje. Kralj neće u potpunosti prihvatiti vladin predlog, neće činiti radikalne mere ali će svom bratu odrediti Niš za stalno mesto boravka. Za Đorđa je po hitnom postupku kupljena kuća i opremljena svim potrebnim stvarima; određen je oficir da bude u njegovoj službi i sve što treba da jedan kraljević ima za lagodan život…

Sve ovo su bila ozbiljna upozorenja za Kraljevića Đorđa da se stvar može loše po njega završiti, međutim on ne samo da će odbiti da ode u Niš, već će pred više lica izjaviti: da se on ovoj odluci neće nikada pokoriti, a da u kući ima dovoljno oružja i municije i , ako bi se htela ta odluka izvršiti, da će se on braniti oružjem i svakoga ubiti, koji mu, radi toga dođe u kuću.

Otvaraju se stari arhivi, Kosta Timotijević, ministar unutrašnjih dela, aktivira pritužbe na Đorđa dok je ovaj bio još prestolonaslednik. Pritužbi je na pretek . Svega je tu bilo. U izjavama trojice njegovim oficira ordonansa naći će se različite oputužbe i primedbe od toga da ranije napušta predstave u pozorištu, u lovu puca na sve strane i bez računa do toga da mlađe oficire psuje, bije i grdi.

Kada uz sve to dodaju one gore navedene optužbe iz Pariza, ima zaista dosta materijala. Sav taj materijal je na posletku podnet Krunskom savetu na razmatranje uz ocenu ministra Timotijevića:

„Iz ovih izjava i saslušanja , da ih ne bih svako posebice citirao, vidi se i potvrđuje da je Nj.V. Kraljević Đorđe: samovoljan, nasrtljiv, uporan, tvrdoglav i svirep do sadizma, uvek gotov da udari nizašta potčinjenog, u psovkama prostačkim obilan, u novčanim stvarima lakomislen i nehatan, čovek koji ume da omrzne i mrzi, koji ne preza od skandala, i koji se kaje za ostavku na prestolonasleđe sa željom da se to, bez obzira na sredstva, nekako i povrati. Uz sve to, vidi se još da je bolestan i sa raslabljenim živcima i sa svakojakim neobičnim navikama i ponašanjima.“

Jedanaestog novembra 1922. Započela je sednica Krunskog saveta, ali bez prisustva kralja. Na toj sednici bio je saslušan i kraljević Đorđe. Na drugoj sednici predsednik Pašić i ministar Marković zastupaju mišljenje da se kraljević Đorđe pošalje u dvorac Belje i da mu se odredi nekoliko stranih i domaćih lekara radi lečenje.

Tog dana preduhitriće ih kraljević Đorđe sa pokajničkim pismom koje je uputio kralju Aleksandru:

„Sandro, Ja sam se razboleo i želeo bih da te vidim. Razmislio sam da je krajnje vreme, u interesu našem i Zemlje, da naš sukob bacimo u zaborav i odgovorimo poslednjim željama našeg Oca. U opštem interesu izjavljujem da u svemu priznajem Dvorski statut, Đorđe.“

Nakon ovog pisma došlo je do izmirenja braće. U čast pomirenja 22. novembra priređena je svečana večera za 36 osoba. Kraljević Đorđe se preselio u Dvor. Knez Pavle će se kasnije žaliti Milanu Stojadinoviću kako kralj Aleksandar insistira da porodica zajedno ruča i večera što u mnogome remeti njegov radni dan a sve u cilju da Đorđe shvati da nije odbačen i da je član porodice. Krajem novembra kraljević Đorđe će preko Pariza krenuti za Švajcarsku na oporavak , pa je zatim bilo planirano da otputuje Amerikju da bi obišao naše sunarodnike. Međutim posle mesec dana u Parizu stižu opet loši glasovi. Đorđe traži da mu se nasledstvo odmah isplati i kaže da se kaje što je uputio ono pokajničko pismo te da poriče sve što je rekao. Ovakva situacija sa kraljevićem Đorđem kada se danas čita može biti čak i pomalo zabavna ali 1923. godine ona je počela da se ozbiljno politizuje. Hrvatska opozicija jedva je dočekala razdor u srpskoj kraljevskoj porodici, srpski republikanci takođe, čak će i neke okolne zemlje (pre svih Mađarska) videti šansu da se ovaj sukob iskoristi i u zemlju unese razdor te potencijalno izazove građanski rat.

Nastaviće se…

Autor Milan Bogojević

Milan Bogojević (Zemun, 1981) pisac i publicista. Objavio je knjige: "Atentat 1934.", "Milunka Savić - ordenje i ožiljci", "Male priče Velikog rata", "Kralj Aleksandar - žrtva zavere" i "Zaboravljene priče Velikog rata". Autor i scenarista nekoliko televizijskih dokumentarnih filmova

Možda vam se svidi

Najvećem srpskom heroju Velikog rata

Kada se velika opasnost nadvila nad Srbijom početkom Prvog svetskog rata a sumnja, briga i …

Упишите се за нове постове.

Сазнајте увек први!