Почетна / Фељтон / Принц Ђорђе од дворе до луднице (4 део)

Принц Ђорђе од дворе до луднице (4 део)

Када се данас сагледа случај краљевића Ђорђа може се рећи да је он врло вешто и срећно балансирао на граници између генијалности и лудила све до сплета догађаја који су га метафорично речено „убацили у центрифугу емоција“ и која ће га избацити далеко на тамну страну.

Принц Ђорђе Карађорђевић

Тај низ догађаја почиње 16. августа 1921. са смрћу његовог оца краља Петра I Карађорђевића. Након смрти краља Петра I и проглашења Александра краљем, поставило се питање наслеђа. Слободан Јовановић је јавно коментарисао како би будићи престолонаследник могао бити краљевић Ђорђе и да његова ранија оставка на престо Краљевине Србије, „…не може угасити његово право на престо у новој Краљевини СХС.“Овакве изјаве очигледно су подгрејале нове наде краљевићу Ђорђу да би се ипак могао вратити на несуђени престо и то га је веома орасположило.
Зашто је Ђорђе сада толико желео да се врати на престо који је пре тога одбацио?
Да ли је у питању шиканирање које је доживео током балканских и Првог светског рата?
Да ли је сада желео освету?
Тешко је одговорити на ово питање али је чињеница да он пише својим пријатељима, нарочито Мики Аласу, како постоји велика шанса да се он једног дана поново врати на престо који му припада. Међутим, када се следеће године буде догодила веридба краља Александра са румунском принцезом Маријом, све наде биће угашено. Ова веридба је значила да ће се вероватно у најскорије време решити и питање наслеђа. Краљевић Ђорђе је био ван себе. Одмах је јавио свом пријатељу Мики Аласу да не планира да иде на ту свадбу а нову краљицу називао разним погрдним именима. Кака се време свадбе буде приближавало тако ће Ђорђе постајати све раздражљивији испољавајући своју познату агресивности и окрутну баналност у разговорима. Сигурно један од људи који се поред породице највише намучио са краљевићем Ђорђем био је наш посланик (амбасадор) у Паризу Миленко Веснић.
Крађевић Ђорђе је највише времена проводио у Паризу, тамо је правио највише проблема и скадндала које је Веснић очигледно врло добро решавао и прикривао. Миленко Веснић био је велики патриота и бескрајно одан породици Карађорђевић. Може се рећи да је и сам Ђорђе имао одређену дозу респекта и поштовања према њему. После изненадне смрти Миленка Веснића на његово место долази Милош Михаиловић, човек без великог политичког искуства а очигледно и без људског. Он у старту није успео да се „повеже“ са краљевићем Ђорђем а овај је био у никад лошијој фази. Ђорђе ће губитком Веснића остати и без свог „штита“ за скандале јер Михаиловић неће ни покушати да га заштити, напротив он ће редовно слати врло детаљне извештаје о преступима краљевића Ђорђа свом министру Ничићу.
Један од извештаја који ће касније бити и најсадржанији доказ против краљевића Ђорђа гласио је овако:

„Већ има два месеца како Њ.К. Краљевић Ђорђе, с времена на време пада у јачу душевну раздраженост и у том стању врши акте и говори ствари које нису нормалне. Кад Га то ухвати, онда је Његово понашање неиздржљиво, а често и опасно. У последње време Његова је раздраженост све већа и чешћа. Одавно већ Краљевић долази сваки дан у Посланство и врло често изазива свађу и скандал. Препире се са послугом, свађа са чиновницима и прети. Да бих изгегао скандал по сваку цену, наредио сам чиновницима и послузи да се склони кад Он наиђе… Али уколико сам ја мирнији био, утолико је Он био раздражљивији и почео је ону Његову уобичајену вику и лупњаву. Рекао ми је ваздан увредљивих реч, и да би ми показао да је њему све допуштено, извадио је предамном свој уд и помокрио се на мој писаћи сто. Ништа ме није ово узбунило и изненадило, јер су то акти једног душевно раздраженог човека којег треба лечити. Разуме се, ову сам бруку сакрио од чиновника и послуге, поливајући један литар воде по столу који се ту срећом задесио. Сличан скандал направио је је и у хотелу „Континентал“ једној госпођи у ходнику опказао је свој уд, а директору хотела претио је да је већ убио једног свог собара. После овога Краљевић је престао општити са мном. Иако сада ни ским не говори у Посланству, ипак долази свако јутро…Он са собом носи напуњен револвер, који често вади и једну велику штапину…“

Недуго после овог извештаја из Париза стиже још један још драматичнији: „Краљевић Ђорђе је претукао секретара Јуришића а затим извадио револвер и претио да ће сутра дођи у Посланство и да ће поубијати све који буду присутни“. Влада је у том тренутку била у великом проблему, плашили су се да предузму било шта у вези са иступима краљевића Ђорђа због краљевске свадбе која је ускоро требала да се одржи у Београду. Општи став је био да треба сачекати јер би свака реакција потенцијално погоршала ствари и нашкодила угледу династије у тако осетљивом тренутку. Знали су добро да ће се читава европска елита сјатити у Београд и да не би било добро да их дочека разјарени краљевић Ђорђе. То што из Београда нису стизале реакције на његово понашање Ђорђу као да је дало ветар у леђа.

Он губи сваки компас и не либи се да износи своје ставове пред било киме. Милан Антић изјавиће касније:

„За њега не постоји ни Краљ ни монарх, ни народ, ни држава, за њега постоји само брат и његова мржња према брату.“

У лето 1922. Краљевић Ђорђе износи своје захтеве српској влади који су се понајвише тицали новца. Желео је да му се повећа апанажа. По неким изворима тражио је да се са досадашњих 365 000 франака апанажа повећа на чак милион франака годишње. Правдао је своје захтеве великим дуговима још из времена рата. Краљевић Ђорђе ће лично изјавити да дугује Француско – српској банци 181 000 динара у злату а 1916. задужио се и код Михаила Пупина за 10 000 долара (тај дуг биће исплаћен тек 1938. Пупиновој ћерки). Током августа влада је разматрала захтеве краљевића Ђорђа и била близу коначног решења проблема, међутим након састанка од 11. августа између Николе Пашића и краљевића Ђорђа сви договори су пали у воду. Сутрадан је објављено да краљевић Ђорђе није пристао на понуду владе. Тражио је више новца за апанажу од понуђеног и поновио неке старе захтеве , рецимо „Да му се повери одређена команда у војсци“. Што се тиче владе, очигледно је ово њихова последња понуда и стпљењу за краљевића Ђорђа долазио је крај. То се види из брзих реакција које је влада предузела већ сутрадан, значи да је била спремна за одбијање понуде и имала је резервни план.

У званичном саопштењу говори се о његовом понашању, испадима и скандалима које је чинио у претходном времену „…није имао држање, какво се очекује од једног члана Краљевског дома, па и по повратку у Домовину, њеови поступци према узвишеној особи Њ.К. Краља, такви су да налажу влади дужност да, у смислу Дворског статута, промисли о мерама, које би се у сличним приликама, морале провести.“

Влада је тражила од краља Александра да предузме најстрожије дисциплинске мере (чак и одузимање титуле и звања) и да краљевићу Ђорђу одреди стално место боравка у унутрашњости земље. Краљ неће у потпуности прихватити владин предлог, неће чинити радикалне мере али ће свом брату одредити Ниш за стално место боравка. За Ђорђа је по хитном поступку купљена кућа и опремљена свим потребним стварима; одређен је официр да буде у његовој служби и све што треба да један краљевић има за лагодан живот…

Све ово су била озбиљна упозорења за Краљевића Ђорђа да се ствар може лоше по њега завршити, међутим он не само да ће одбити да оде у Ниш, већ ће пред више лица изјавити: да се он овој одлуци неће никада покорити, а да у кући има довољно оружја и муниције и , ако би се хтела та одлука извршити, да ће се он бранити оружјем и свакога убити, који му, ради тога дође у кућу.

Отварају се стари архиви, Коста Тимотијевић, министар унутрашњих дела, активира притужбе на Ђорђа док је овај био још престолонаследник. Притужби је на претек . Свега је ту било. У изјавама тројице његовим официра ордонанса наћи ће се различите опутужбе и примедбе од тога да раније напушта представе у позоришту, у лову пуца на све стране и без рачуна до тога да млађе официре псује, бије и грди.

Када уз све то додају оне горе наведене оптужбе из Париза, има заиста доста материјала. Сав тај материјал је на послетку поднет Крунском савету на разматрање уз оцену министра Тимотијевића:

„Из ових изјава и саслушања , да их не бих свако посебице цитирао, види се и потврђује да је Њ.В. Краљевић Ђорђе: самовољан, насртљив, упоран, тврдоглав и свиреп до садизма, увек готов да удари низашта потчињеног, у псовкама простачким обилан, у новчаним стварима лакомислен и нехатан, човек који уме да омрзне и мрзи, који не преза од скандала, и који се каје за оставку на престолонаслеђе са жељом да се то, без обзира на средства, некако и поврати. Уз све то, види се још да је болестан и са раслабљеним живцима и са свакојаким необичним навикама и понашањима.“

Једанаестог новембра 1922. Започела је седница Крунског савета, али без присуства краља. На тој седници био је саслушан и краљевић Ђорђе. На другој седници председник Пашић и министар Марковић заступају мишљење да се краљевић Ђорђе пошаље у дворац Беље и да му се одреди неколико страних и домаћих лекара ради лечење.

Тог дана предухитриће их краљевић Ђорђе са покајничким писмом које је упутио краљу Александру:

„Сандро, Ја сам се разболео и желео бих да те видим. Размислио сам да је крајње време, у интересу нашем и Земље, да наш сукоб бацимо у заборав и одговоримо последњим жељама нашег Оца. У општем интересу изјављујем да у свему признајем Дворски статут, Ђорђе.“

Након овог писма дошло је до измирења браће. У част помирења 22. новембра приређена је свечана вечера за 36 особа. Краљевић Ђорђе се преселио у Двор. Кнез Павле ће се касније жалити Милану Стојадиновићу како краљ Александар инсистира да породица заједно руча и вечера што у многоме ремети његов радни дан а све у циљу да Ђорђе схвати да није одбачен и да је члан породице. Крајем новембра краљевић Ђорђе ће преко Париза кренути за Швајцарску на опоравак , па је затим било планирано да отпутује Америкју да би обишао наше сународнике. Међутим после месец дана у Паризу стижу опет лоши гласови. Ђорђе тражи да му се наследство одмах исплати и каже да се каје што је упутио оно покајничко писмо те да пориче све што је рекао. Оваква ситуација са краљевићем Ђорђем када се данас чита може бити чак и помало забавна али 1923. године она је почела да се озбиљно политизује. Хрватска опозиција једва је дочекала раздор у српској краљевској породици, српски републиканци такође, чак ће и неке околне земље (пре свих Мађарска) видети шансу да се овај сукоб искористи и у земљу унесе раздор те потенцијално изазове грађански рат.

Наставиће се…

Аутор Милан Богојевић

Милан Богојевић (Земун, 1981) писац и публициста. Објавио је књиге: "Атентат 1934.", "Милунка Савић - ордење и ожиљци", "Мале приче Великог рата", "Краљ Александар - жртва завере" и "Заборављене приче Великог рата". Аутор и сценариста неколико телевизијских документарних филмова

Можда вам се свиди

Краљ Александар Карађорђевић (ни)је миропомазан

Још једна у низу заборављених прича овај пут везана је за интересантан догађај везан за …

Упишите се за нове постове.

Сазнајте увек први!