B(l)ogovanje
Povezani članci
Nekada se govorilo da je večno samo ono što je uklesano u kamenu, lično smatram da večno ostaje i ono što se „ukleše“ u dušu jednog naroda a možda najbolji primer za ovu moju tvrdnju jeste čojstvo i junaštvo Vojvode Marka Miljanova.
Marko Miljanov Popović rođen je 25. aprila 1833. godine u Medunu (Crna Gora) o njegovom ranom detinjstvu malo se toga zna. Uglavnom svi hroničari koji su se bavili Markovom biografijom kao sledeću stavku u njegovo životu navode 1856. godinu kada je došao u Cetinje i ušao u službu kneza Danila kao perjanik.
Marka opisuju kao čoveka džinovskog tela, otvorenog, iskrenog, poštenog lika… Iz njegovih očiju seva ona srčanost koja prkosi smrti, a njegov hod je elastičan, pun okretnosti i snage.
Svoju vojničku slavu stekao je predvodeći crnogorsku vojsku u borbama na Fundini u avgustu 1876. kada je zadao konačni udarac turskim snagama i doneo možda najvažniju pobedu u ratu za nezavisnost Crne Gore.
Nakon ove pobede Vojvoda Marko Miljanov preuzima ulogu gradonačelnika Podgorice a ratni izveštači takmiče se u hvalospevnim tekstovima.
Spiridon Gopčević piše da se Marko “ovenčao u ovom ratu besmrtnim lovorikama. U samoj Crnoj Gori smatraju ga prvim junakom i najboljim vojskovođom. Nemački naučnik Bernhard Švarc je pisao nakon okončanja rata da je Marko “najčeličniji“ od svih Crnogoraca. Italijan Franćesko Kinigo piše o njemu kao o novom Garibaldiju. Kažu da je upravo ova iznenadna popularnost u narodu bila i glavni kamen spoticanja između njega i Knjaza Nikole što je rezultiralo oštrim sukobom nakon čega je Marko Miljanov vratio čin Vojvode i napustio Državno veće te odlučio da se vrati u rodni Medun.
Tu u svom rodnom mestu po drugi put se rađa Marko Miljanov. Ako se prvi put rodio kao vojskovođa, drugi put se rodio kao književnik.
To „rađanje“ je bilo prosto neverovatno jer je Marko bio potpuno nepismen do svoje 50 godine. On se prvo opismenjuje i odmah posvećuje literanom radu.
Njegov književni rad i zalaganje u narodu mu stvara još veći ugleda i poštovanje nego pre.
Marko je do svoje smrti, napisao nekoliko knjiga od kojih je sigurno najpoznatija “Primeri čojstva i junaštva“. Ta dela su izazvala u tadašnjoj intelektualnoj javnosti izuzetno pozitivne reakcije. Na primer, najpoznatiji srpski kritičar, akademik Jovan Skerlić se iskreno divio Marku Miljanovu. Skerlić, koji je doktorirao u Francsukoj, priznaje da je Marko jedan od “najsvetlijih pojava naše rase“. Skerlić je visoko cenio “Primjere čojstva i junaštva“ smatrajući je “retkom knjigom“ iz koje izbija plemenitost.
Poznati srpski pisac pesnik i akademik Veljko Petrović je pisao da je Marko pravi i jedini nastavljač dela Njegoša, i da se može svrstati u klasike srpske književnosti. Ali i da Marko u pojedinim delovima prevazilazi Njegoša.
Čovek koji je pisao o primerima čojstva i junaštva bio je najbolji predstavnik i svakako dostojan teme. O njegovim čujštvima i junaštvima postoji mnogo primera koji su ušli u legende. Danas se prepričavaju i navode kada se baš želi istaći ili objasnini definicija „čoveka“.
Kada se odlučite da napišete nešto o čoveku takvog kova kao što je bio Marko Miljanov, možda je najteže odlučiti se koji od njegovih ljudskih podviga istaći. Tako sam se i ja našavši se pred ovom dilemom odlučio za dva koja meni simbolišu svu njegovu veličinu, čojstvo i junaštvo.
Prvi primer se odnosi na ponudu austrijske diplomatije da predvodi, kao vladar priznat od Beča, kvazidržavnu tvorevinu koja bi se formirala na granici Crne Gore i Albanije. Austrijansi su igrali na kartu osvete jer je ovo bila izuzetna prilika da se Marko konačno osveti Knjazu Nikoli za sva poniženja koja mu je ovaj načinio ali je Marko odmah nakon što je saslušao ponudu poručio austrijskom izaslaniku da odbija sve počasti i privilegije, jer ne želi da služi Beču dok on gazi prava Srba u Bosni i Hercegovini.
A svom prijatelju kasnije u pismu piše:
I malo je teško nepošteno,
al’ ovakvo izgubiti stidno,
a ne Bosnu i Ercegovinu.
Ta je zemlja srpske carevine
svakolika i nada i snaga.
S njom bi moga Srbin svoju dušu
odmoriti, zora da mu sine.
Evo, Peko. čim se razgovori,
gledat braći muke đe stradaju,
gledat srnstvo kako preprodaju.
novi lanci kako mu pristaju.
Ćesaru je uska carevina –
treba mu je Bosnom proširiti
i od srpstva što udijeliti.
Drugi primer i meni vrlo interesantna priča vezana je za veridbu Kneževića Petra Karađorđevića (kasnije kralja Petra I) sa crnogorskom Knjeginjom Zorkom ćerkom Knjaza Nikole Petrovića.
Knežević Petar je prilikom veridbe u Crnu Goru doneo razne darove između ostalog i šest srebrnih sablji na poklon najviđenijim Crnogorcima. Sablje su bile turske, bogato ukrašene na kojima je bilo ugravirano „Knjaz Petar Karađorđević“. Jedna od tih sablji bila je uručena i Vojvodi Marku Miljanovu kao slavnom junaku.
Ovakav gest se nije dopao Knjazu Nikoli, kasnije vojvoda Gavro Vuković zapisaće: „…sila prilika primorala ga je da tu prvu gorku pilulu od svog zeta proguta…“. Austrija koja je bila protiv ovog braka, nekako je sve to progutala, ali je poklanjanje sablji njihov poslanik baron Temel smatrao preteranim, pa je uložio protest. Knjaz Nikola kao da je jedva dočekao ovakav rasplet, te naloži svojim perjanicima da se sve sablje prikupe i da se njemu predaju a on će ih kasnije ponovo vratiti kada prilike budu povoljnije. I zaista, sablje budu pokupljene i smeštene kod kneza Nikole, sve osim jedne. I to one najvažnije Vojvode Miljanova. On je umesto sablje poručio Knjazu Nikoli:
„Nijesi mi ti sablju darovao, stoga ti je nikad povratiti neću, ako je potrebita onome što mi ju je dao, na njegov zahtjev bi ju povratio, inače nikome drugome“
Kažu da je ovo donekle postidelo Knjaza Nikolu i da su sve sablje odmah vraćene svojim vlasnicima.
Ozbiljno narušenog zdravlja Marko u avgustu 1900. godine zajedno sa svojom suprugom putuje za Beč na pregled kod čuvenih austrijskih doktora. Tamo mu konstatuju rak, daju mu lekove za bolove i preporučuju da se vrati zavičajnoj klimi.
Marko je zapisao razgovor sa suprugom nakon što su lekarski pregledi završeni:
„Bogati, Marko, šta ti rekoše ovi njemački doktori? Bo’me, Stefe, ja nji’ov jezik nijesam nikad razumijeva, ali sad, čini mi se, lijepo razumijem sve. Ovi moj neprijatelj toliko je jak, da se s njim ne mogu boriti ni ja! Nego, ‘ajdemo da se još jednom vidimo sa onim našim prijateljima…”
Marko svoje poslednje dane iako teško bolestan i na samrti koristi da umiri svoje očajne prijatelje. Svom prijatelju kučkom komandiru poručuje da ga ne žali, jer je on svoju misiju ispunio, prenoseći narednim generacijama ono što je vredno i zajedničko:
“Ja mrem srećan pa iako ne doživjeh da čitam moje knjige, a ja ću u grob slušat’, kako čitaju unuci mojijeh drugova“.
Zatim Marko ističe:
“ Kao Kuč mrem prilično srećan, a kao Srbin nesrećan i nezadovoljan“.
Preminuo je u Herceg Novom, “smešten u jednu mirnu kuću na kraju grada.
Dan uoči svoje smrti , 1901. godine, Marko je zapisao:
“… na amanet vi moja Stefa i moja čast. Zbogom! Ne mogu više!”
Marko Miljanov je umro od raka kada je imao 68 godina.
