B(l)ogovanje
Povezani članci
„…Zar se mi smemo nadati da će nam prosvećena Evropa dati pomoć… Zar je njoj stalo do nekoliko miliona Srba… Otresimo se starog nemara, rastresimo lance nehata, priberimo se…“
Nadežda Petrović je jedna od najznačajnih srpskih slikarki sa početka dvadesetog veka. Likovni kritičari za njen stvaralački rad kažu:
„Iako je tematski ostala verna nacionalnom, stilski se potpuno okrenula savremenim tokovima evropske umetnosti. U odnosu na ostale naše umetnike išla je znatno ispred svog vremena – sigurno da je i to jedan od razloga što od svojih savremenika nije bila dobro shvaćena, a u jednoj tradicionalno patrijarhalnoj srpskoj sredini.“
Međutim Nadežda Petrović pored toga što je srpskom narodu ostavila svojevrsni kulturološki doprinos ostavila je i primer hrabrosti i humanosti žena u Srbiji tokom Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata.
Nadežda Petrović rođena je u Čačku 12. Oktobra 1973 godine od oca Dimitrija Petrovića i majke Mileve, sestričine Svetozara Miletića. Sa porodicom se 1884. godine preselila u Beograd. Višu žensku školu završila je u Beogradu 1891. godine. Sledeće, 1892. godine, polaže ispit za nastavnicu crtanja u srednjim školama i postaje učenica u ateljeu Đorđa Krstića. 1896/97. godine pohađa školu kod Kirila Kutljika. Od 1898. godine počinje školovanje u Minhenu u ateljeu Slovenca Antona Ažbea. Nadežda se vraću u Beograd 1903 godine, kako bi pomogla svojoj porodici, jer je njen otac Mita Petrović iznenada penzionisan ukazom kralja Aleksandra Obrenovića, koji je bio besan što je Mita, poznavalac srpske istorije, odbio da napiše biografiju kraljice Drage u kojoj bi navodno dokazao njeno plemićko poreklo. U isto vreme, Nadežda je politički aktivna, ona reaguje na promene u društvu, na Ilindenski ustanak u Kruševu, ratoborno pozivajući da se ustanicima pošalje oružje iz Srbije. Pokušava da organizuje kulturnu javnost, a zatim uz pomoć Branislava Nušića osniva i Kolo srpskih sestara. Kao sekretar Društva, Nadežda kreće u vojnu misiju srpske vlade u posetu zgarištima na jugu, sve do Kičeva. Po povratku u Beograd, Nadežda se nizom rodoljubivih članaka zalaže za pomoć ljudima u ugroženim krajevima, ali bez većeg uspeha kod vlade i onih koji pomoć mogu da pruže.
1910. godine Nadežda odlazi u Pariz, gde boravi u ateljeu Ivana Meštrovića. To je period upoznavanja sa avangardnim umetničkim tokovima, sa umetnicima poput Matisa i Pikasa. Nadežda upoznaje i Rodena, a slavni vajar u njenom ateljeu odabira radove koje će predstaviti na Jesenjem salonu. Pod utiskom svega viđenog i njeno slikarstvo se menja, a njena dela pokazuju punu slikarsku zrelost.
Nadeždin boravak u Parizu prekinut je aprila 1911. godine telegramom koji je obavestio da je otac na samrti. Nešto posle očeve smrti, Petrovići gube i majku za koju je Nadežda posebno bila vezana, gubitak i drugog roditelja doneo joj je dodatni duševni bol, ali i novi polet da pomogne unesrećenima.
Nadežda Petrović se u tokom Balkanskih ratova angažuje u Vojnoj bolnici, gde je radila dobrovoljno kao bolničarka, Nadežda je preležala tifus i koleru. Istovremeno, odlikovana je za revnostan i požrtvovan rad. Godine 1913., posle kratkog predaha, ponovo se pridružila srpskim vojnicima, borcima u Drugom balkanskom ratu. Ni u tako teškim uslovima nije prestajala da slika, pa su iza surovih vojnih pohoda ostajale slike neopisive lepote i visoke umetničke vrednosti. I pored toga je, kao jedina bolničarka, pomagala ranjenima i bolesnima, negujući osamdesetoricu tifusara. Po završetku Drugog balkanskog rata odlikovana je Ordenom za hrabrost i Ordenom Crvenog krsta.
Vest da je Austro-Ugarska 1914. godine objavila rat Srbiji zatekla je Nadeždu u Italiji.Slikarka Nadežda Petrović se, 1914. godine, iz Venecije javlja Vrhovnoj komandi i traži ratni raspored. Ne čekajući na odgovor, dolazi i priključuje se poljskoj bolnici Dunavske divizije prvog poziva, s kojom učestvuje u borbama na Mačkovom kamenu.
O svojim i patnjama ranjenika pisala je u pismu 11. septembra 1914, upućenom sa fronta porodici u Kragujevcu:
„… Mi smo ovde imali za prvih šest dana natčovečanske marševe iz Srema čak na Jagodnju planinu, a ovde četiri dana takav nadolazak ranjenika (oko 4.000) da mi se krv u mozgu poče usirivati. Borbe su bile užasne i očajne s naše strane, a očajni otpor Austrijanaca dovodio je naše do besnila… Ja mišljah poludeću od jada i čuda. Imala sam krizu nervnu tako da kada su nam doneli dvadeset oficira teško ranjenih i ja ih smestila u velikom šatoru, bejah skamenjena. A kada otpočeh da ih pojim čajem, njihov jauk razdrobi mi srce, pa padoh pored jednog od njih na kolena sa čašom čaja u težnji da ga napojim…“
Naredne 1915. godine Nadežda je obolela od pegavog tifusa koji je pohađao srpsku vojsku, koliko i neprijatelj. Nadežda je prebolela, ali joj je ostalo bolesno levo plućno krilo. Slaba, iscrpljena, odmara se kod porodice u Skoplju. Svi je mole da se ne vraća na front. Ona je nepokolebljiva. Potrebna je ranjenicima i tu nema prigovora!
Po sopstvenoj želji ponovo je u poljskoj bolnici kod Valjeva, vraća se sada još bliže frontu.
Od jutra do sutra je u pokretu, oko ranjenika, nad koritima sa vrelim ceđem u kojima pokušava da se izbori sa vašima. Ruke su joj izranjavljene, telo slomljeno, ali ne i duh. To su već poslednji dani života Nadežde Petrović, i o njima piše Dobrica Ćosić u svom romanu „Vreme smrti“:
„A znaš li ti, dete moje, da sam ja na bojištu, na Mačkovom kamenu, u raskidanom grudnom košu, gledala živo srce. Kako se trza i stresa krv sa sebe… Gledam, ne mogu oči da odvojim od njegovog drhtanja, i slušam kako ječi… Lepo čujem – srce ječi. Bila je tišina na dno potoka – zažmuri. – I sada ga čujem. To je seljakovo srce. Taj hrastov čvor. Tu grudvu smonice. Crni oblutak… Patnja i neuništivost. Ne bih ga slikala crvenom – otvara oči i pokazuje joj rukom: Pogledaj na đilimu tu vranu u zelenom… Tim bi ga bojama slikala…“
Pre nego što je zauvek sklopila oči, obilazeći valjevsku bolnicu, veliki vojvoda Živojin Mišić skinuo je sa svojih grudi medalju za hrabrost i okačio je o Nadeždinu bluzu.
Trećeg aprila 1915. godine Nadežda Petrović je preminula.
„Srpske novine“ su tim povodom objavile sledeće:
„U nedelju je, posle kratkog bolovanja, umrla Nadežda Petrovićeva, nastavnica Više ženske škole, koja je kao dobrovoljna bolničarka radila u Prvoj rezervnoj bolnici u Valjevu. Pokojnica je sa velikim požrtvovanjem obavljala bolničarsku dužnost za vreme sva tri rata na bojnom polju u poljskim bolnicama i divizijskim zavodištima. U bugarskom ratu preležala je trbušni tifus u Skoplju. Kao akademska slikarka uzela je živog učešća u jugoslovenskom pokretu i priređivanju jugoslovenskih izložaba i kongresa u Beogradu, Sofiji i Zagrebu. Ona je bila oduševljena Srpkinja i jedna od osnivačica Kola Srbskih Sestara. Slava joj!“
Osluškujući okolinu sa punim pravom smem da kažem da je Nadežda Petrović još jedna od zaboravljenih srpskih heroina. Njen lik se danas u Srbiji prepoznaje uglavnom po novčanici od 200 dinara dok je njeno ime i biografija nažalost većini napoznanica…
Fridrih Niče je rekao:
“Budućnost pripada onima koji se najdalje i najduže sećaju prošlosti „
Čemu mi da se nadamo koji tako lako zaboravljamo svoje heroje i svoju prošlost…
