B(l)ogovanje
Povezani članci
Slagao bih kada bih vam rekao da sam do samo pre par godine znao nešto o Stanislavu Krakovu, ustvari lagao bih i kada bih rekao da sam pre tog trenutka i čuo za njega. Kada sam istraživao građu za pisanje svoje knjige jedan prijatelj mi je predložio da pogledam zbirku Stanislava Krakova u Arhivu Jugoslavije.
Kada sam otvorio zbirku i počeo da saznajem stvari u vezi sa Stanislava Krakova, po ko zna koji put u poslednje vreme osetio sam sramotu i opet zbog iste stvari – zaboravljanja velikana. Bilo me je lično sramota, ali mnogo više bio je to transfer sramote društva u kom se zaboravljaju ovakve ličnosti i genijalci.
Ne mogu se ni danas pohvaliti velikim poznavanjem života i rada „srpskog Hemingveja“ kako su nazivali Stanislava Krakova ali smatram, da opet znam toliko da barem ovom kolumnom mogu ukazati čitaocima na ovako sjajnu ličnost i dati preporuku od srca da se pročitaju neke njegove knjige.
Ko je u stvari bio Stanislav Krakov?
Nije lako opisati Stanislava Krakova, možda bi najlakše bilo držati se prve rečenice većine tekstova o Krakovu: „Bio je oficir, novinar, književnik i filmski reditelj.“ Ipak Stanislav Krakov je bio mnogo više od nabrojenih zanimanja. Bio je jedan od najtalentovanijih pisaca u novijoj srpskoj istoriji, veliki poznavalac kulture i veliki patriota.
Kao srpski oficir učestvovao je u nekim od najvećih bitaka srpske vojske kroz tri rata. Učestvovao je i u onom četvrtom ratu ali ne kao srpski oficir. Bio je svedok mnogih atentata, zavera, građanskih ratova, nekoliko revolucija i državnih udara. Preživeo je albansku golgotu i dočekao srpski vaskrs.
U ratovima se pokazao kao vrlo hrabar, pošten i čestit oficir. Posebno je interesantno kako Krakov u najtežim momentima neguje svoje talente i ljubav prema pisanju i kulturi uopšte. On rukom piše, ilustruje i takoreći uređuje časopis za vojnike i oficire koji su se nalazili na prvim linijama Solunskog frontu i daje mu simbolično ime „Rovovac“. Ovakvom idejom želeo je da ubije ratnu monotoniju i poveća borbeni moral srpske vojske. Međutim, posle par brojeva „Rovovac“ je zabranjen zbog satire koja se nije dopala visokim oficirima. Već tada je bilo očigledno da vojska sputava kreativnost mladog poručnika Stanislava Krakova.
Odlikovan sa čak osamnaest odlikovanja od kojih su pola dobijeni za ratne zasluge.
O svojim ratnim danima ostavio je mnogo pisanih dela, ipak najpoznatija su: „Kroz buru“ , „Krila“ i “Život čoveka na Balkanu“ koja po svom kvalitetu idu ruku pod ruku sa mnogo poznatijim delima slične tematike kao što su Jakovljevićeva „Srpska trilogija“ ili Ćosićevo „Vreme smrti“.
Nakon ratova Stanislav Krakov postaje oficir Kraljeve garde, zadužen za ličnu bezbednost Kralja Aleksandra. Sticajem čudnih okolnosti, Krakov završava na granici Srbije i Albanije, često zadatkom i na tuđoj teritoriji. Nakon pokušaja samoubistva 18. juna 1920 godine Krakov napušta vojsku i bavi se isključivo pisanjem i filmskom režijom. Kada je napuštao vojsku razgovarao je sa svojim prijateljem Stanislavom Vinaverom i ovaj mu je kroz šalu rekao da to nipošto ne radi jer demobilisanih pisaca ima mnogo, a on je autentičan upravo jer je aktivni oficir.
Krakov je ipak imao veliku i bogatu „civilnu profesionalnu karijeru“ .
Dugo godina je bio direktor dnevnog lista Vreme, zatim direktor Radio Beograda i filmski režiser mnogih kapitalnih dela. Danas je sačuvan njegov film „Za čast otadžbine“ za koji kritičari kažu da je to „najlepše umetničko delo uopšte koje je o Prvom svetskom ratu stvoreno“.
O životu Stanislava Krakova najbolje govori on sam:
„Sudbina mi je bila dugo izvaredno naklonjena, a potom, kao i skoro svim mojim sunarodnicima, postala je vrlo svirepa. Poznao sam visoke tačke uspona i svu gorčinu i poniženja kada se dodirne dno ljudskog društva. Sedao sam za trpeze mnogih kraljeva i bio srećan što sam mogao da kao jedinu hranu ispečem šaku kukuruznih zrna na vatri koja je izdisala. Koračao sam stotine metara preko jezivog mosta načinjenog od leševa ljudi i konja, ne dodirnuvši nogom zemlju…i nošen sam kao pobednik kroz ulice pokrivene cvećem na rukama razdraganih devojaka. Poznavao sam, ponekad se i sprijateljio sa mnogim šefovima država i moćnim diktatorima, ali sam imao priliku da upoznam i njihove tamničare, pa čak i dželate…Jedna enciklopedija moje zemlje zabeležila me je kao „velikog junaka iz ratova“, dok mi je, osvajajući mesto moga stanovanja, jedan novi gospodar dao naziv „narodnog neprijatelja“
Oni koji tek sada otkrivaju ličnost Stanislava Krakova verovatno se pitaju:
„Kako onda, čoveče, ne znamo za njega?!“
Stanislav Krakov je imao jednu veliku (ne)sreću da mu je ujak Milan Nedić. Tokom Drugog svetskog rata Krakov je podržao svog ujaka, tada generala Milana Nedića. Bio je urednik Nedićevskih novina „Novo vreme“ (1943-1944), „Obnova“ i „Zapisi“. U Austriju je otišao septembra 1944. i posle rata živeo uglavnom u Parizu. U Jugoslaviji je zbog gore navedenog osuđen zbog kolaboracije tokom rata i sva njegova dela bila su zabranjena.
Stanislav Krakov umro je 15. decembra 1968. godine u Ženevi gde se nalazio na lečenju.
Do danas Krakov nije dobio zasluženo mesto u srpskom društvu i nažalost može se reći da živi naslov svoje možda najbolje knjige „Život čoveka na Balkanu“ – slavljen, osporavan, zabranjivan i na kraju zaboravljen.
Zabranjivan od onih koji su bili mnogo lošiji pisci, ali su na našu žalost pisali mnogo važnije stvari. Oni su bili ti pobednici koji su pisali svoju „istoriju“ u kojoj nije bilo mesta za Krakova i njemu slične.
Danas kada se istorija ponovo osvetljava i ne čini se istom kao što je izgledala pre sedam decenija vidimo da smo samo mi žrtve zabrane i zaborava tog genijalnog „čoveka sa Balkana“.
Nek mu je večna slava i hvala!
Dela Stanislava Krakova:
Kroz buru, roman (Cvijanović, 1921)
Krila, roman (Vreme, 1922)
Kroz Južnu Srbiju (izdanje autora, 1928)
Naše poslednje pobede (izdanje autora, 1928)
Čovek koji je izgubio prošlost (rukopis nije sačuvan)
Plamen četništva (Vreme, 1930)
Život čoveka na Balkanu (1968)
Milan Nedić, u dva toma, prvi 1963, drugi 1968, novo izdanje, Beograd, 1995
