B(l)ogovanje
Povezani članci
Sudbine srpskih vladara nikada nisu bile bajkovite niti jednostavne kako su često prestavljane. Naprotiv, mnogo je primera u našoj istoriji da su svoje vladari svoje državničke ideje plaćali glavom.
Ipak, jedna od najtragičnijih figura u srpskoj istoriji je svakako kralj Petar II Karađorđević. Rođen 6. septembra 1923. godine kao najstariji sin kralja Aleksandra I Karađorđevića i kraljice Marije (ćerke rumunskog kralja Ferdinanda Hoencolerna) na krštenju je dobio ime Petar u znak poštovanja na svog dedu kralja Petra I Karađorđevića. 
Pet godina kasnije 1928 godine dobio je brata kraljevića Tomislava a godinu dana kasnije 1929 godine brata kraljevića Andreja. Kao kraljev najstariji sin bio je predodređen da nasledi svog oca na tronu Kraljevine Jugoslavije, te je od ranog detinjstva obrazovanju prestolonaslednika Petra ukazivana posebna pažnja.
Dolaskom komunista na vlast „propagandna mašinerija“ činila je sve da diskredituje dinastiju Karađorđević i posebno Petra II, u to vreme zakonitog kralja, pa su tako smislili priču po kojoj je kralj Petar bio toliko loš đak da su učitelji mislili da je ometen u razvoju. Uvidom u dokumenta o obrazovanju kralja Petra koja se nalaze u Arhivu Jugoslavije, i koja su vrlo detaljno obrazložena, dolazimo do zaključka da je kralj Petar bio inteligentno dete koje je i pored svih obaveza sa odličnim uspehom završavao razrede i gradivo koje mu je bilo postavljeno od strane nastavnika.
Život mladog prestolonaslednika počinje da se komplikuje već sa njegovih 11 godina, koliko je imao kada je izveden atentat na njegovog oca (9.10.1934),pošto je bio maloletan u njegovo ime je vladalo tročlano namesništvo na čelu sa knezom Pavlom Karađorđevićem. Presto preuzima posle državnog udara 27. Marta 1941. godine koji je bio reakcija na pristupanje Trojnom paktu. U tada haotičnom stanju koje je zahvatilo državu i izdaji koja je danas nesumljivo dokazana i kralj Petar II je bio obmanut poput svog naroda i nije imao ništa veću ulogu od nemog posmatrača. U svojim memoarima, koji su za vreme komunističke Jugosavije bili zabranjena literatura, kralj Petar je pisao:
„Kada smo se vratili u dvor, oko devet sati, uključio sam radio na Radenkov nagovor. Na moje veliko iznenađenje čuo sam glas koji je bio sličan mom kako daje sledeći proglas:
Srbi, Hrvati, Slovenci!
U ovom trenutku tako teškom za naš narod, odlučio sam da preuzmem kraljevsku vlast. Članovi namesničkog saveta odobrili su ispravnost razloga mog čina i odmah dali ostavke uz sopstvenu saglasnost. Moja kraljevska vojska i mornarica odmah su se stavili meni na raspoloženje i već izvršavaju moja naređenja. Pozivam sve Srbe, Hrvate i Slovence da se ujedine oko prestola. U ovim teškim okolnostima to je najsigurniji način da se sačuvaju unutrašnji red i spoljni mir. Zadužio sam generala Simovića da formira novu vladu. Sa verom u boga i budućnost Jugoslavije pozivam sve građane i predstavnike zemlje da ispune svoje dužnosti prema kralju i otadžbini.“
Eto, tako je kralj Petar saznao da je preuzeo vlast u državi, opet kao svoj narod, preko radio aparata.
Posle samo 19 dana vladavine, zbog napada sila Osovine, evakuisan je ratnim planom, napustio je svoju otadžbinu i svoj narod ali ne svojom voljom. Vladari svih zemalja su ratnim planovima evakuisani u slobodne savezniče zemlje, bilo je bitno da kralj ne padne u ruke neprijatelja. Na takav način kapitulacija jedne zemlje nije ni bila moguća jer nije imao ko da je potpiše. Opet je ta činjenica kasnije iskorišćena od strane komunista a protiv kralja koji je kao i svi njegovi preci uvek delio sudbinu svog naroda.
Kada sam prvi put čitao „Život jednog kralja“ ili „Memoare kralja Petra“ nekoliko puta sam u neverici zastajao i razmišljao o državničkim igrama u koje je bio uvučen ovaj dečak od 17. godina i izdaji onih na koje se najviše oslanjao, prvenstveno misleći na Čerčila i Ruzvelta .
Kralj Petar je do kraja svog života ostao u izbeglištvo i nikada se više nije vratio u Jugoslaviju. Preminuo je 3. Novembra 1970. godine nakon neuspele transplatacije jetre u denverskoj bolnici gde je bio primljen pod pseudonimom Petar Petrović.
Sahranjen je u Crkvi Svetog Save u Libertivilu (Sjedinjene Američke Države) a njegovi posmrtni ostaci su ekshumirani 17. Januara 2013. godine i konačno preneti u otadžbinu. Posmrtni ostaci kralj Petra Drugog Karađorđevića počivali su do 26. maja 2013. godine u dvorskoj kapeli Svetog Andreja kada su preneti u porodičnu grobnicu na Oplencu gde počivaju svi Karađorđevići. Interesantno je da je opelo 2013. godine služio isti sveštenik kao i 1970. godine njegovo ime je Marko Todorović. Kralj Petar II rehabilitovan je rešenjem Višeg suda u Beogradu od 10. jula 2015.
„Ovu knjigu sam posvetio hrabrom narodu Jugoslavije koji mi je uvek u mislima; hrabrom narodu, nepopustljivom narodu: vrednom narodu, plahovitom, ponosnom, bistrom, nedisciplinovanom, ali sa zlatnim srcem. Narodu sa velikom budućnošću ispred sebe. On živi u maloj evropskoj zemlji, najbogatijoj na kontinentu; zemlji neopisive lepote, raznolike klime, bogatog plodnog zemljišta i neizmernog rudnog bogastva; ogromnih neprohodnih šuma, brzih potoka, velikih plovnih reka i čudesnog Jadranskog mora. To je moj narod. To je moja zemlja. „
Petar II (poslednji pasus iz knjige „Život jednog kralja“)
