B(l)ogovanje
Povezani članci
Posle potpisivanja Trojnog pakta 25. marta 1941. i puča od 27. Marta 1941. usledila je ostavka trojice namesnika, kneza Pavla Karađorđevića, dr Ive Perovića i dr Radenka Stankovića.
Dalju sudbinu glavnog namesnika Kneza Pavla krojila je Engleska i ona bi se lako mogla pretočiti u film sa neverovatnim zapletima koji ni najveći holivudski dramaturzi ne bi mogli predvideti…
Englezi uz dosta muke rešavaju da petočlanu porodicu Kneza Pavla interniraju u daleku Keniju.
U skladu sa uputstvima dobijenim od britanske vlade, uprava u Keniji je trebalo da se pridržava sledećih uslova u vezi sa Karađorđevićima: status kneza Pavla i kneginje Olge je jednak statusu političkih zatvorenika, kojima je dozvoljena sloboda normalnih posetilaca kolonije; stepen nadzora koji je predložio guverner Kenije Mur je prihvaćen tj. izabran je administrativni oficir u penziji da se stara o njima (major Šarp); kontakt guvernera sa knezom Pavlom i njegovom ženom treba da bude čisto formalan i oni ne smeju biti primani u guvernerovu rezidenciju; knezu Pavlu i njegovoj porodici dozvoljena je sloboda kretanja i druženje sa običnom javnosti; u lokalnoj štampi ne sme se pominjati njihovo prisustvo; njihova deca mogu pohađati englesku školu. Forin ofis nije vidi razlog zašto bi se plaćali životni troškovi i zabave kneza Pavla i njegove porodice, pod pretpostavkom da on ima dovoljno sredstava da to finansira; stoga će britanska vlada plaćati samo zakup kuće, što treba da potencira činjenicu da je to u izvesnom smislu zatvor
U Keniji pored svih navedenih ograničenja Knez Pavle ima i problem sa finansijama. Beograd je morao da napusti za manje od četiri sata uz pratnju straže, nije uspeo da sredi svoje finansije. Najbitnija je bila živa glava. Tako se on iz Kenije preko svog zastupnika u Londonu žali da je u teškoj finansijskoj situaciji, major Šarp (njihov čuvar u Keniji)je poslao izveštaj o kneževom finansijskom položaju radi razmatranja u britanskoj vladi. U svom domaćinstvu izdržavao je osam Evropljana, trošio je 180 funti mesečno i još 166 funti za privatne troškove mesečno, odnosno 4.152 funti godišnje. Nasuprot tome su bili prihodi od svega 3.357 funti godišnje.
U pismima vojvodi od Kenta jedna od glavnih tema bila je njegova finansijska nestabilnost:
„Mi ne tražimo ništa ni od koga samo želimo da budemo tretirani kao ljudska bića i da nam dozvole da živimo negde gde naši rashodi neće biti veliki.“
O finansijskom stanju Kneza Pavla i njegove porodice razmatra i jugoslovenska vlada u emigraciji. Na sednici finansijskog odbora 29. aprila 1942. iznet je akt ministra Dvora od 24. aprila, kojim je kralj Petar II odredio da se knezu Pavlu isplaćuje na teret slobodnog dela njegove civilne liste apanaža u iznosu od 500 funti mesečno počev od 1. aprila 1941. Da bi se omogućilo da plati ovu naknadu bez sopstvenog gubitka, kralj Petar II je trebalo da poveća svoju civilnu listu.
Knez Pavle je bio obavešten da će mu jugoslovensko poslanstvo uskoro uplatiti 6500 funti, a zatim slati mesečno po 500 funti.
Kakav je inače bio odnos jugoslovenske vlade prema knezu Pavlu tokom emigrantskih dana? Od ukupno 218 sednica koliko je održao Ministarski savet Kraljevine Jugoslavije u emigraciji, knez Pavle je bio predmet rasprave na desetak. Stiče se utisak da vlada i ministri u ratnim godinama od mnoštva obaveza, problema, međusobnih nesuglasica nisu imali vremena da se bave ličnošću kneza Pavla.
Uvidom u arhivsku građu, međutim, stiče se drugačija slika. Vlada je strahovala od uticaja kneza Pavla – moguće zbog njegovih dobrih veza sa britanskim kraljevskim dvorom, mada je tih godina knez loše stajao kod britanskog državnog vrha, tako da bi svaki pokušaj da utiče na njih bio bezuspešan.
Posle 25 meseci boravka u Keniji, 11. juna 1943. knez Pavle i kneginja Olga su se preko belgijskog Konga uputili u Južnu Afriku.
Knezu Pavlu je konačno vraćena sloboda 1. juna 1946, posle čega je morao da se obaveže visokom komesaru u Uniji da će se uzdržati od svih političkih aktivnosti u toj zemlji. Tokom dve godine koliko je još proveo na afričkom kontinentu živeo je mirno, kao običan građanin i plaćao zakup kuće 100 funti mesečno.
Početkom 1947. britanski kralj Džordž VI i kraljica Elizabeta su za vreme zvanične posete Južnoj Africi, uspeli su da izdejstvuju susret sa knezom Pavlom i kneginjom Olgom.Iste godine predstavnik Pape,za vreme svoje posete Južnoj Africi, susreo se sa knezom Pavlom i zahvalio mu se za prijateljstvo koje je pokazao prema Rimokatoličkoj crkvi tokom perioda namesništva.
Konačno, oktobra 1948. knez Pavle je sa porodicom stigao u Ženevu.
Preko Dragiše Cvetkovića čuo je da francuska vlada nema ništa protiv njegovog dolaska, tako da je početkom 1949. više puta dolazio u Pariz, dok se konačno nije preselio u grad svetlosti.
Knez Pavle je imao ogromnu sreću u čitavoj nesreći da jedna El Grekova slika koju je Knez kupio za svoj muzej nakon turneje po Evropi ostane u Londonu 1938 godine pred sam početak Drugog svetskog rata.
Po dolasku u Pariz Knez Pavle je prodao „Laokon“ kako se zvala ta slika za 40.000 dolara i od te sume je uspeo da kupi kuću u Parizu.
Danas se ta slika nalazi u Vašingtonskoj nacionalnoj galeriji i procenjuje na čak 100 miliona dolara.
Dok je kuću Kneza Pavla mnogo nakon njegove smrti kupio Filip Cepter.
Veoma je interesantna činjenica da je prilikom povlačenja iz Kraljevine Jugoslavije, na jednoj od usputnih „stanica“, jugoslovenska vlada donela Ukaz o izmeni Ustava tj. člana 38.50 Ukazom od 17. maja 1941, donetim u Jerusalimu, knez Pavle i njegova porodica bili su isključeni iz Kraljevskog doma.
Pored potpisa ministara koji su prisustvovali toj sednici Ministarskog saveta, nalazio se i potpis kralja Petra II, koji je bio prisutan prilikom donošenja Ukaza. Kralj Petar II je novim Ukazom iz 1948. poništio prethodni jerusalimski. Njegova predaja knezu Pavlu išla je preko Dragiše Cvetkovića.
Knez Pavle Karađorđević je umro 14. septembra 1976. u američkoj bolnici u Neiju kraj Pariza. Sahranjen je na groblju u Lozani, u Švajcarskoj, odakle je ekshumiran 28. septembra 2012. da bi bio sahranjen na Oplencu.
Posmrtni ostaci kneza Pavla, kneginje Olge i njihovog sina kneza Nikole preneti su u Sabornu crkvu u Beogradu 4. oktobra 2012. oko 18 sati, gde su ostali do 5. oktobra u 17. sati kada su krenuli put Oplenca gde su sahranjeni 6. oktobra 2012. uz najviše državne počasti.
