B(l)ogovanje
Povezani članci
Broj žrtava koji je pao za čast Beograda nepregledan je. Nažalost veliki broj ovih junaka je danas nepoznat novim naraštajima, čak i njihovim potomcima…
Heroji koji su činili neka neverovatno hrabra dela i preživeli rat umrli su još za života u sećanju Beograđana.
Odbrana se odlikovala učešćem svih struktura odbrane jedne zemlje; vojske, dobrovoljaca, četnika komita, žandarma ali ono što je odbranu Beogradu činilo posebnom jeste i hrabro učešće staraca, žena i dece koje je beskrajna ljubav prema svom gradu unela u redove branilaca.
Ovo je priča o zaboravljenoj beogradskoj heroini, glumici Narodnog pozorišta gospođi Jeleni Milutinović koja je aktivno učestvovala tokom odbrane Beograda.
Od trenutka kada je major Dragutin Gavrilović održao svoj čuveni govor braniocima Beograda iu vojnici su krenuli ulicom Rige od Fere u obrazovanje odbrambenih linija sve je poprimilo primese tragedije i drame.
Prolazeći pored jedne cvećarske radnje potporučnik Roš je nogom razbio izlog i svi vojnici su se iskitili belim karanfilima da okićeni pođu u smrt.
U tom trenutku ispred cvećare se pojavio i jedan starac sav izbezumljen sa puškom u ruci.
– Gde su Švabe? Vikao je iz sveg glasa.
Kada ga je jedan oficir upitao šta hoće, drhteći starac je rekao da mu je jedan sin poginuo u Balkanskom ratu a drugi je pao na Gučevu
– Ovoga trenutka udarila je granata u moju kuću, ubila mi ženu i poslednje dete. Nemam više nikoga. Zašto i ja više da živim?
Jurnuo je kroz plotove i pre nego što je uspeo da osveti svoje, pao je izrešetan , kao hiljade drugih neznanih heroja.
U tom trenutku potporučnik Roš poveo je vojnike na juriš preko barikade ali jedno zrno ga odmah pogodi kroz vrat i baci na krvavu beogradsku kaldrmu.
Vojnici su poneli teško ranjenog potporučnika Roša, kome je krv lila iz ranjenog vrata ali nigde nije bilo previjališta, jer da bi se štedeli borci naređeno je da se laki ranjenici sami spasavaju, a da se teški ostavljaju. Preneli su ga u pozadinu i ostavili na zemlju.
Ostavljen na zemlji potporučnik Roš se vukao dok ga nisu našli neki žandarmi i poneli u Dušanovu ulicu br. 6, gde su bili ostaci palate princa Evgeniaj Savojskog. Tu pod debelim svodovima bilo je jedno neobično previjalište.
U kući broj 4 stanovala je gospođa Jelena Milutinović, članica Narodnog pozorišta i supruga Dobrice Milutinovića, koji je bio jedan od najpopularnijih i najtalentovanijih glumaca na našim prostorima. Publika ga je izuzetno volela, učestvovao je u osnivanju Opere Narodnog pozorišta, snimao za radio, igrao na filmu. Povodom 40 godina njegove karijere, Udruženje glumaca Kraljevine Jugoslavije mu je 1937. godine dodelilo prsten, koji je izradio kraljevsko-dvorski juvelir. Od proslave stogodišnjice njegovog rođenja (1980), „Dobričin prsten“ se dodeljuje kao najveće glumačko priznanje.
No, vratimo se Jeleni Milutinović. Kada je počelo bombardovanje ona se, kao i svi stanovinici iz okolnih kuća, sklonila opd svodove palate Evgenija Savojskog. Gledajući na ulicu kojom su se vukli ranjenici, bez pomoći, u krvi, iznemogli, Jelena se setila da je njen stanar, jedan Čeh, lekar, ostavio u svojoj sobi masu zavoja, vate, joda…
Otrčala je u svoj stan i donela sav taj zavojni materijal te sa prijateljicama napravila improvizovano previjalište. Prve su ranjenike morale da sklanjaju sa ulice i zovu u svoje previjalište, kasnije su vojnici dolazili sami ili su ih donosili.
Tu su vojnici doneli pukovnika Gavrilovića, kapetana Resimića i potporučnika Roša. Komandanta već previjenog odnesli su vojnici dalje, kapetan Resimić je sa zavojem otišao sam peške, dok je potporučnik Roš ležao bespomoćno, urlajući strašno od bolova. Nije bilo više vojske da ga nosi, a Austrijanci su bili sve bliže. Tada je Jelena Milutinović istrčala na ulicu i pronašla tri žandarma i jednog zarobenog Čeha da joj pomognu.
Kada ih je uvela pod svod, dograbila je jedna vrata i skinula ih sa šarki. Na ova vrata naredila je da polože ranjenog oficira i da ga ponesu. Tri žandarma i zarobljeni Čeh poneli su vrata na kojima je ležao teško ranjeni potporučnik Roš.
Napred, pred vratima sa krvavim teretom išla je Jelena Milutinović sa molitvenikom u ruci iz koga je čitala neprekidno molitve, dok se nad ulicama rasprskavali šrapneli i rušili krovovi kuća.
Puna tri časa išao je ovaj neobični sprovod beogradskim ulicama pod strašnom vatrom. Žandarmi su stajali svakih desetak koraka da se odmore i oni i ranjenik.
Najzad već u sumrak stigli su u vojnu bolnicu na Vračaru gde su tri američka lekara dr. Rajana, dr Bizl i dr. Donovan, krvavih ruku i kecelja, na šest operacionih stolova neprekidno operisali pri svetlosti gasnih lampi. Svakih 15 minuta iznošene su napolje korpe pune odsečenih udova.
Jelena Milutinović predavši svog ranjenika lekarima vratila se mirno sa svojim molitvenikom u ruci, kući kroz ulice na kojima se vodila očajnička borba.
Ovaj podvih glumice Jelene Milutinović ostao je nepoznat već tada za sve Beograđane, sem za one koje je tog dana spasila.
Jelena Milutinović napustila je Narodno pozorište septembra 1921. godine. To je bio samo zvanični odlazak, pošto je uoči i tokom Prvog svetskog rata retko igrala i još ređe trijumfovala.
Posle rata, Jelena se nije sklonila samo od pozornice, već je sasvim promenila stil života. Utehu je pokušala da pronađe među adventistima. Iako se sakrila od struke, glumačko udruženje je nije zaboravilo i u aprilu 1934. godine izvelo predstavu „Koštana“ u njeno ime. Samo godinu kasnije, kolege su održale govor na njenom grobu.
