B(l)ogovanje
Povezani članci
Danas se obeležava godišnjica proboja Solunskog fronta, pobedom kojom je srpski vojnik širom otvorio vrata ka svojoj otadžbini ali kako mnogi tvrde i prelomio ishod Prvog svetskog rata.
Mnogi istoričari (naročito u Srbiji) minimalizuju ovaj uspeh srpskog vojnika i ovakve tvrdnje nazivaju „srpskom megalomanijom“ ili mitovima. 
Na sreću postoje sačuvani mnogi dokazi, kako naših, tako i stranih stručnjaka koji su se bavili izučavanjem solunskog fronta i značaja koji je on imao na završetak, odnosno pobedu saveznika u ratu. Veliki deo tog materijala je redak i nije lako pristupačan širim narodnim masama ali se može uz malo truda doći do njega.
Upravo to je slučaj sa delima francuskog književnika Luja Kordijea koji se smatrao za najvećeg poznavaoca prilika na solunskom frontu. Srbima je najznačanija njegova knjiga “Munjevita pobeda na Istoku” u kojoj argumentovano dokazuje da je sudbina rata rešena zahvaljujući prevenstveno srpskoj vojsci ali isto tako dokazuje da su na Zapadu sve činili da se ta pobeda umanji.
U ovom delu on prvo citira izjave nemačkih vojnih komandanata, da je slom fronta u Makedoniji zapečatio sudbinu Centralnih sila – poznat nam je danas telegram nemačkog cara Vilhelma II bugarskom kralju Ferdinandu iz oktobra 1918. godine u kom on navodi: „Šezdeset dve hiljade srpskih vojnika odlučilo je rat. Sramota!“
Autor zatim iznosi i interesantne podatke u vezi želje saveznika, na prvom mestu Francuza, da spreče brzu pobeda na solunskom frontu, i tako stvore utisak da je sudbina rata ipak rešena na Zapadnom frontu.
Kao prvo, Kordije navodi telegram iz Pariza od 21. septembra, pet dana pre bugarskog zahteva za prekid vatre, generalu Franšu d Epereu, u kom se navodi da situacija na solunskom frontu možda nameće povlačenje izvesnog broja francuskih i engleskih vojnika iz Makedonije. Zatim su generala pozvali da “ograniči svoju ofanzivu i stabilizuje front”.
Cela francuska štampa je iz neznanja ćutala o operacijama solunske vojske. Zvanični bilten vojske Francuske republike toliko je bio zatajio da je general Anri, komandant francuske Istočne vojske zabranio njegovo objavljivanje da se ne bi izazvao gnev francuskih vojnika na solunskom frontu.
Kordije dalje piše da je pre nego što je prodor do Skoplja “prouzrokovao potpisivanje prvog primirja u Velikom ratu”, francuski premijer Klemenso 24. septembra saopštio je predsedniku Poenkareu sledeće: “Ide dobro, čak i suviše, tako da se bojim da nas to ne uvuče. Navaljivao sam, Vi to znate, da povratim u Francusku deo naših trupa. Ako hoće da se ide na Sofiju, neću moći da povratim trupe a baš ovde, a ne tamo, rat će biti odlučen.”
Francuski premijer i predsednik bili su odlučni da se obustave dalje akcije i napredovanje srpske vojske u Makedoniji, međutim preduhitrio ih je bugarski telegram o primirju od 29. septembra 1918.
O značaju srpske vojske u proboju solunskog fronta sigurno najbolje govori i izveštaj marsala Franša d Eperea od 1. novembra 1918. godine:
“U vreme kada Francuzi i Srbi drže obale Dunava na frontu od preko 100 kilometara, može se odmeriti kakav su napor oni učinili za vreme ovog snažnog gonjenja. Ne vodeći računa o zamoru, o čestom nedostatku hrane, trupe su prošle u jednom zamahu, boreći se 45 dana, srpsku teritoriju odstojanja 500 kilometara vazdušnom linijom, sačuvavši miran i zadivljujući zanos, uz upornu volju da oteraju neprijatelja preko granice. Šefovi i vojnici zaslužuju veliko divljenje za ovo veličanstveno pešačenje…”
Luj Kordije svoje delo završava sledećim rečima:
“Neka mi bude dozvoljeno, pri kraju ovih strana na kojima je sarađivalo mnogo hrabrih i poštenih, da ponovim zaključak koji sam posvetio i sada još jednom posvećujem u predvečerje svog života, svim dragim starim drugovima iz Makedonske epopeje, Srbima, našoj neuopredivoj braći po oružju koji su po svom junaštvu i veru u vasrkrsenje svoje otadžbine bili čast i ponos Istočne vojske i za koje me vezuju silne uspomene…”
A ja ovaj tekst završavam proročkim rečima slavnog dr Arčibalda Rajsa: Čujte Srbi!
