B(l)ogovanje
Povezani članci
Ime Pante Draškića danas se neizostavno izgovara zajedno sa imenom kralja Aleksandra I Karađorđevića, razlog za to leži u činjenici da je Panta Draškić dugo vremena bio jedan od regentovih ordonansa, a tokom Prvog svetskog rata i jedini. 
To je definitivno obeležilo karijeru ovog hrabrog oficira a nakon što je objavio i memoare u kojim je u najvećem delu opisao upravo ovaj deo njegove karije koji je proveo na Dvoru, postao je najpoznatiji ordonans kralja Aleksandra.
Njegovo službovanje na Dvoru, počinje 1913. godine. U dvorsku službu ga je primio i izabrao lično Regent Aleksandar, nakon što je dobio spisak svih predloženih oficira iz zaslužnog 6. puka, on je odabrao najboljeg među njima a to je bio major Panta Draškić.
Naime, Panta Draškić je učestovao u oba balkanska rata i zvog svojih zasluga bio odlikovan i vanredno unapređen (predložen je kasnije za još jedno unapređenje koje je odbijeno od viših oficira jer je bi bio previše kratak period između dva vanredna unapređenja). Tokom ratova Panta Draškić je dva puta ranjevan ali je oba puta odbijao da ode u bolnicu i ostajao sa svojim saborcima nastavljajući borbu u prvim linijama fronta.
Panta Draškić će od 1913 do 1917. godine obavljati funkciju Regentevog ordonansa i to u vremenu kada je Kraljevina Srbija vodila najveći rat u svojoj istoriji, Prvi svetski rat U svojim sećanjima Draškić zapisuje: „O ulasku u dvor zbilja nikada nisam sanjao. Dogodilo se da uđem baš prvi ja iz moje klase. Krajem 1913. došao sam iz svog puka iz Kumanova u Beograd da primim novu dužnost. Razumljivo je da sam bio pun ponosa i radosti. Lep kraj jednog ratovanja i lepa perspektiva za dalju budućnost, zar ne? Međutim nastala su razočaranja od prvog dana… Začudio sam se kad sam čuo da me po varoši ogovarju i prijatelji i neprijatelji, pa čak i ljudi koje nisam poznavao. Stalno pitaju zašto on uđe na dvor, ko je on, seljak, neuglađen… Brzo sam požalio što sam izašao iz reda običnih oficira koji ne poznaju veliku čast, ali ni veliku zavist i zlobu. Zato se jednom požalih prvom ađutantu, đeneralu Jurišiću Štrumu i zamolih da budem smenjen sa dužnosti oficira ordonansa. Dobri stari đeneral se upravo, zgranuo “Znaš li ti šta govoriš, to se nije nikada dogodilo da neko na ovom položaju traži smenu“. Tako sam i dalje ostao na ovoj za mene najtežoj službi u životu. Tako mi je sudbina dodelila. No, moje muke su imale tek da počnu…“.
Tokom ovog teškog perioda on će postati jedan od najbližih i najodanijih saradnika Regenta Aleksandra sa kojim je delio dobro i zlo, sa tim da je ovog drugo bilo mnogo više. Radio je vrlo predano svoj posao, nakon što je počeo rat ostao je jedini ordonans pored Regenta Aleksandra, pa se zbog toga često dešavalo da radi ceo dan i celu noć.
Bio je senka Regenta Aleksandra te tako i svedok mnogih značajnih događaja, visokih državnih sastanaka, ratnih sukoba ali i dvorskih sukoba, intriga i svađa.
Upravo zbog te blizine iz koje je posmatrao navedene događaje, posebno su interesantna njegova svedočanstva o učešću članova porodice Karađorđević u ratu, njihovom povlačenju preko Albanije, životu u izgnanstvu, Crnoj ruci i Solunskom procesu.
Panta Draškić nam donosi ličnost Regenta Aleksandra u sasvim drugačijem svetlu. On ne piše o svom šefu snishodljivo, kao što su to mnogi pre njega činili, on piše vrlo objektivno sa detaljima i dokazima za svaku izgovorenu reč.
Panta Draškić je bio pripadnik tajne organizacije „Ujedinjenje ili smrt“ u koju ga je uveo major Vladimir Tucović (rođeni brat Dimitrija Tucovića) 1911. godine.
U svojim memoarima dragoceno je svedočanstvo na trenutke samog prijema: „U organizaciju sam stupio kao kapetan druge klase, a pored mene su grupu Vladimira Tucovića obrazovali još kapetan Radoje Đurović, Dragutin Gavrilović, Tihomir Baršić i poručnik Milan Skobla. Zakletvu smo položili jedne večeri u stanu Vladislava Đorđevića, u Njegoševoj ulici broj 30. Zakletvi je imao da prisustvuje i jedan izaslanik Centralnog odbora pod maskom. Tucović i nas petorica smo tog izaslanika čekali u spavaćoj sobi Đorđevića. Posle izvesnog vremena on je ušao. Na sebi je imao crn mantil, koji mu je prikrivao celo telo, lice mu je bilo pokriveno kapuljačom sa prorezima za oči. Ličnost je bila mršava i visoka. Ni danas ne znam ko je to bio. Ne govoreći ništa maska je spustila na sto kamu, revolver i još neke stvari koje simbolišu smrt i revoluciju, no kojih se više ne sećam. Mi smo zatim pred maskom glasno polagali zakletvu koju nam je čitao Tucović. Po svršetku zakletve maska se nemo rukovala i izašla, a mi smo ostali da pišemo zakletve.“
Kasnije, nakon „Solunskog procesa“ ovo članstvo je poprilično zakomplikovalo već komplikovan život Pante Draškića, naime Regent Aleksandar je bio iznenađen da dotada nije znao da je Panta crnorukac, pa ga je velikim delom zbog pritiska vlade morao otpustiti iz dvorske službe.
Panta Draškić je zatim upućen na Solunski front, gde je preuzeo komandu nad bataljonom Srba dobrovoljaca. Tokom proboja Solunskog fronta, Draškić je bio teško ranjen u glavu tokom bitke na Kučkovom kamenu. A deo Draškićevih sećanja na Solunski front i događaje vezane za Solun ovako počinje: “Pre nego što pređem na izlaganja života na Solunskom frontu, potrebno je da opišem ličnost Petra Živkovića, koji će u Solunu odigrati mračnu ulogu u dva sramna procesa i docnije biti fatalna ličnost za kralja Aleksandra, za vojsku i državu uopšte. On je kao mlad potporučnik Kraljeve garde učestvovao u ubistvu Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage kao oficir kome se kralj poverio da ga čuva na dvorskoj straži. Bio sam među onim našim oficirima koji su pre ovog prevrata znali za oficirsku zaveru i branili delo zaverenika, ali sam uvek više cenio kapetana Miljkovića koji je lojalno branio kralja i osuđivao Petra Živkovića, koji se gnusno ogrešio o kraljevo poverenje. U toku daljeg njegovog života on je ostao dosledan početnom perfidnom ponašanju, punom spletki. Kako je bio stariji, postajao je sve okoreliji i beskrupulozniji. Bio je čovek osrednjih intelektualnih sposobnosti, nikada ništa nije radio niti čitao, te je imao vrlo primitivnu kulturu. Njegova moć počivala je isključivo na podršci kralja Aleksandra prema njemu. Svi su se ljudi pitali u čemu je ležala ta sila uticaja Petrovog na kralja Aleksandra i slabost Aleksandrova prema njemu. Razumljivo da sam se i ja raspitivao i posmatrao da bih prodro u tu mistiku….“ U nastavku memoara Draškić iznosi svoje sumnje da je Petar Živković učestvovao u pritisku na starijeg sina kralja Petra, na Đorđa, da abdicira u korist brata Aleksandra. Čak su, kako kaže Draškić, postojale i sumnje da je Aleksandar poverio zadatak Petru da fizički likvidira kraljevića Đorđa, a Petar je tražio i pismenu garanciju da njemu posle ovoga ništa neće biti. Tu garanciju je i dobio od kralja Aleksandra, pa to pismo i još nekoliko poverljivih pisma su trajno i doživotno obavezali i povezali kralja Aleksandra i Petra Živkovića., zapisao je Draškić.“
Nastaviće se…
[1] . Oficir ili podoficir dodeljen višem vojnom starešini za obavljanje sekretarskih poslova
