Често ме пријатељи и познаници саветују да не треба да пишем о забораву, већ да текстови треба да буду посвећени сећању, да буду веселији и са више оптимизма.
Кажу да није све тако црно, уверени да већина нашег народа познаје своју историју и негује сећања на наше истинске хероје, научнике, уметнике…
Сигуран сам да је лепше читати такве „веселе“ текстове, као што је лепше и гледати романтичне комедије од драме, али ово није филм – ово је живот. А живот их (нас) демантује.
Постали смо народ присећања, а не сећања – како то зна да каже мој пријатељ Михаило Меденица.
Овај текст је посвећен (при)сећању на једног од нахрабријих и најчеститијих ратника у дугој српској историји – војводи Вуку.
Име овог неустрашивог и јединственог ратника некада се изговарало шапатом и са невероватним страхопоштовањем, некада бучно попут фанфара које најављују славни тријумф, а данас се име војводе Вука готово не изговара јер српска нација у последње време памти само оно што је јуче било…
„Када једном буде написана крвава историја нашег националног ослобођења и уједињења, на свакој страници њеној, посебно у оном првом периоду револуционарног (четничког) деловања, наилазиће познији нараштаји на име Војводе Вука.“ – писали су током рата новинари.
Ко би могао претпоставити тада да ће се будућност тако грубо поиграти са историјом.
Но, да не пишем од краја како сам почео, већ да се вратимо на сам почетак приче о војводи Вуку.
Војвода Вук, односно Војин Поповић рођен је 9.12. 1881. у Сјеници, која је у време његовог рођења још увек била под турском влашћу.
Убрзо након његовог рођења родитељи одлучују да пребегну у Србију и скуће се у Крагујевцу.
У Крагујевцу је завршио основну школу, гимназију а затим и војну академију. Први официрски чин добио је 1901 године, када је произведен у чин потпоручника. Војин ће радити у трупи до 1905. године када напушта регуларну војску и прикључује се четничком покрету Војводе Спасе Гарде у Македонији.
У чувеној Челопечкој бици, када су четнички одреди натерали у бекство регуларну и артиљеријом наоружану војску, посебно се храброшћу истакао Војин Поповић.
Након тога учествује у борбама на Гумну, Киселици и код Страцина.
Од самог приступања четничкој јединици Војин Поповић се толико издвајао од других четника да је врло брзо постао војвода, а приликом извођења акција на територији Куманова, добио је надимак Вук.
Касније је постао командант целокупне четничке организације на левој обали Вардара.
Са малим прекидима Војвода Вук је провео три године четујући у Македонији.
Када су Младо – Турци 1908. године извршили преврат у Отоманској империји прво што су урадили обећали су „слободу и једнакост“ свим народима у својој царевини.
Наши четници су поверовали овом обећању и повукли су се назад на територију Србије, међутим бугарске чете су остале у Македонији и користећи одсуство српких четника кренуше да деле правду „пушком и ножем“.
Српске се школе почеше затварати, српске цркве престадоше да служе – српски народ поче да тражи заштиту од четника.
Одмах по пријему информације о злоделима Бугара на територији Македоније, Војвода Вук се са само шесторицом одабраних четника тајно вратио на територију Македоније и приступио пребацивању чета из Србије, те формирање одбране српског народа.
Није прошло дуго, српске школе поново се отворише, српске цркве поново зазвонише позивом на службу – а Војвода Вук од тада постаде заштитник старе Србије.
Учествовао је у Првом и Другом балканском рату.
У Кумановској бици 23. и 24. октобра 1912. године, заједно са четничким јединицама бранио је положаје на узвишењу Сртевица, где је штитио бокове Прве српске армије, односно Дунавске дивизије првог позива. Његова једница у новембру и децембру 1912. године ослободила је Прилеп, Битољ и Лерин, да би потом била упућена у Елбасан, где је разоружала арнаутске снаге и заробила преко 10 хиљада пушака и других комада оружја.
У Другом балканском рату, једнице под командом војводе Вука активно су учествовале у операцијама дуж целе границе између Србије и Бугарске.
Кроз цео тај крвави период наше историје, без мало дванаест пуних година, он је био најхрабрији борац Србије. Војвода Вук био је рођен ратник, човек који је непогрешиво знао да одабере терен за окршај, сачува своје саборце – и на крају да сачува своју главу одакле би је мало ко могао сачувати.
Наставиће се…