Почетна / Фељтон / Велики ратник Великог рата (2 део)

Велики ратник Великог рата (2 део)

Одмах након спроведене мобилизације за Први светски рат, војвода Вук се враћа на формацијско место команданта Јадарског четничког, касније добровољачког одреда који је заједно са Рудничким одредом мајора Танкосића, сврстан је у редове Треће армије.
Већ у првим борбама на Церу војвода Вук је учествовао са својим одредом где је водио беспоштедне окршаје у подрињском и лозничком крају, потом на Текеришу, а крајем августа доживео је и лакше рањавање.
Још тежа искушења дочекала су га у каснијим биткама на Дрини и Колубари, а у октобру исте године тешко је рањен, када му је непријатељски метак прошао кроз стомак.
Опорављао се у ваљевској болници, да би средином децембра био именован за привременог управника града Београда, након што је престоница ослобођена од привремене аустроугарске окупације.
Војвода Вук је са својим одредом водио сурове борбе приликом повлачења Друге армије и народа у жестокој офанзиви непријатељских снага Централних сила на Србију крајем 1915. године, штитећи бокове армије под командом војводе Степе Степановића.
До краја децембра исте године, одред мајора Поповића штитио је одступницу Првој армији и у јануару 1916. године повлачио се под непрекидном борбом од Призрена, преко Андријевице, Подгорице, Скадра, па све до Драча.
Одред војводе Вука укрцан је на савезнички брод и пребачен на Крф у последњим данима јануара 1916. године.
Евакуисана српска војска, фебруар 1916. године искористила је за рехабилитацију и пун опоравак, а већ у марту месецу долази до нове реорганизације Војске Краљевине Србије. Војвода Вук поново добија команду над реорганизованим Добровољачким одредом, као и унапређење у чин потпуковника српске војске.
У јулу и августу води борбе у оквиру „леринске операције“, заправо прве фазе Битке на Кајмакчалану, да би се, потом његов одред укључио у „паклене окршаје“ на врхунцу „кајмакчаланске операције“, односно у битку за ослобођање врха планине Ниџе (коте 2525) од бугарског непријатеља, као и у сукобе на Сивој стени, Старковом гробу, Старковом зубу, све до 3. октобра, када су војводини добровољци у трупама Дринске и Дунавске дивизије потиснули непријатеља и отворили „врата Србије“.
У периоду од 16. новембра развила се немилосрдна битка за контролу над чувеним Грунишким висом, који је био практично неосвојив. Добровољачки одред војводе Вука добио је задатак да освоји Груниште и бугарске снаге потисне према Северу. Остала су сведочења, према којима је војвода Вук три пута захтевао од пуковника Смиљанића да његов десетковани и исцрпљени одред буде поштеђен од тог тешког и опасног задатка. Када су све молбе биле ускраћене, војвода Вук наводно је запретио пуковнику Смиљанићу „…да ће га убити уколико се жив врати из боја…“.
Одред војводе Вука укључио се у распламсале борбе већ 19. новембра, а приликом завршног јуриша у раним послеподневним часовима 29. новембра, Војин је смртно рањен у помало бизарној ситуацији.
Наиме, борбе су биле страховито крваве. На бојишту је остало преко 150 мртвих Војинових четника и добровољаца. Приликом јуриша на врх Груништа под називом Црни камен, Вук је био рањен у десну руку. Међутим, одбио је савет својих пратилаца да застане, како би рана била санирана, већ је револвер пребацио у леву руку, након чега је наставио са потером над десеткованим и „растуреним“ јединицама бугарског непријатеља. Када је јуриш био окончан, а Црни камен ослобођен, Вук је коначно стао у намери да свом особљу дозволи санирање ране на десној руци. У том моменту, један унезверени бугарски војник открио је свој положај иза извесне стене, уперивши пушку у војводу Вука, да би затим из исте испалио смртоносни хитац који је Војина Поповића погодио у десни пазух, прошао директно кроз срце и изашао са леве стране војводиног тела. Војин Поповић пао је у наручје својих избезумљених четничких сабораца, а команду над Одредом преузео је Душан Јездић. Бугарски војник одмах је убијен, а потом је настала језива и туробна тишина и као што је његов саборац Милосав Јелић, касније тврдио, чинило се као да је тада „сахрањена и сама Србија“.
Четници и добровољци су тело свог погинулог јунака-заповедника на носилима пренели до пољске болнице, која се налазила подно Груништа. Опсервацију над лешом Војина Поповића обавио је др Александар Костић, отац чувеног композитора Војислава Вокија Костића. Тада је и настала фотографија коју су снимили саборци војводе Вука, који су придигли леш свог команданта у усправан положај да би се поред њега фотографисали.
Уследила је потресна и достојанствена сахрана посмртних остатака потпуковника Војина Поповића, уз све државне и војне почасти. Сахрањен је на Српском војничком гробљу на Зејтинлику крај Солуна, где је остало забележено да је приликом погребних активности, Апис „плакао као мало дете“. Након Вукове смрти, постало је очигледно да се његов Добровољачки одред не може очувати. Почетком децембра 1916. године, у оквиру Одреда остало је свега 450 ратника, па је исти ускоро и расформиран. Његови борци придружени су јединицама Треће армије, пре свих у састав Дринске дивизије.
Посмртни остаци војводе Вука пренесени су у Београд 1923. године, где је поново, свечано и уз државне почасти сахрањен на Новом гробљу.
У присуству породице, изасланика краља Петра II, владе и војске, на Топличином венцу у Београду свечано је откривен споменик војводи Вуку 1936. године. Споменик је дело вајара Ђорђа Јовановића, а подигнут је добровољним средствима и прилозима четничких и добровољачких удружења.

Аутор Милан Богојевић

Милан Богојевић (Земун, 1981) писац и публициста. Објавио је књиге: "Атентат 1934.", "Милунка Савић - ордење и ожиљци", "Мале приче Великог рата", "Краљ Александар - жртва завере" и "Заборављене приче Великог рата". Аутор и сценариста неколико телевизијских документарних филмова

Можда вам се свиди

Краљ Александар Карађорђевић (ни)је миропомазан

Још једна у низу заборављених прича овај пут везана је за интересантан догађај везан за …

Упишите се за нове постове.

Сазнајте увек први!