B(l)ogovanje
Povezani članci
Prof. dr Đorđe Stanković
FILOZOFSKI FAKULTET BEOGRAD
VOJVODA ŽIVOJIN MIŠIĆ U ZAGREBAČKOJ KATEDRALI
… Serafim nam je dao kopiju Krpine beleške „Vojvoda Mišić o Hrvatima“ kao i desetak kopija drugih Krpinih beležaka. Zatim smo identičnu kopiju dobili i od jednog novinara „Politike“, koji je želeo da ostane anoniman. Obojica nismo na nju obraćali pažnju jer nam se ona učinila suviše „fantastičnom i nepouzdanom“. Original nikada nismo pronašli – neko ga čuva kao nacionalnu relikviju! U svim republikama istoričari Jugoslavije grubo su i bahato gurnuti u stranu kada se raspravljalo o Jugoslaviji! Pogotovo oni koji nisu shvatali istoriju Jugoslavije kao zbir nacionalnih ili republičkih istorija.
Najpouzdaniji i najtemeljitiji istraživač istorijskih izvora o vojvodi Živojinu Mišiću – Velibor Berko Savić, objavio je u Valjevu 1989. godine obimnu zbirku dokumenata i sećanja, izvoda iz prigodnih brošura i knjiga, domaće i strane štampe, koja je i danas, sa stanovišta kritičke istorijske nauke, neprevaziđena (730 strana!). Autor je objavio samo jednu fotografiju, u vezi sa temom o kojoj pišemo, sa legendom „U poseti Zagrebu 30. aprila 1919. god.“ (str. 432). U toj obimnoj zbirci dokumenata uvršćeno je i desetak Krpinih beležaka, sećanja i izvoda iz njegovih brošura, ali beleške „Vojvoda Mišić o Hrvatima“ – nema!
Milutin Danka Popovića već je ovladao istorijskom svešću „napaćenog naciona“, snažno poduprtog opštenacionalnom javnom polemikom oko izgradnje spomenika vojvodi u Mionici i Valjevu. Uprkos činjenici da je do tada izašlo pet izdanja Mišićevih memoara i pomenuta knjiga dokumenata Velibora Berka Savića. Bili su poraženi i Mišić i Savić! Međutim, zagovornici rata i razni drugi mrzitelji svega što je bilo jugoslovensko, koje se obavezno potenciralo sa represivnim komunističkim, uporno su tragali za i najmanjim dokazima koji suse suprotstavljali ovde iznetim razlozima. Granice više nisu bile nikakve prepreke. Takvo mišljenje usvojila je i nova politička elita u srpskom korpusu van Srbije. Mile Dakić to potvrđuje u „Srpskom glasu“ (Topusko, 1990) „Nikola Pašić je 1923. godine uvideo grešku stvaranja zajedničke države sa Slovencima i Hrvatima, a mnogo ranije Vojvoda Mišić“. Ekonomska i politička emigracija, brojna i u svom delovanju agresivna, taj politički program usvojila je odmah posle rata, a bila je to osnovna ideja kvislinga Nedića. U tom traganju počela je da cirkuliše ona ista beleška Milorada Pa-vlovića Krpe pod naslovom „Vojvoda Mišić o Hrvatima“, koju smo posedovali. Bez datuma kada je napisana i mesta! Prvi put se beleška pojavila u javnosti 29. septembra 1991. godine u listu „Politika“ gde je novinar i publicista Bogosav Marjanović na celoj 13. strani u rubrici „Putujući Srbijom“ napisao članak „Suze i ruže Nemice Lujze“. U tom članku na jednom mestu autor kaže: „Nedavno su pronađene beleške vojvodinog sekretara Milorada Pavlovića, koje pogotovo za ove naše prilike, bolje reći neprilike, u kojima smo se našli govore i o Mišićevoj političkoj mudrosti i dalekovidosti“.
O čemu se radi? Navodno, regent Aleksandar je u martu 1919. godine poslao Mišića da „obiđe Zagreb,
Karlovac, Gospić, Glinu, Sisak, Osijek, Varaždin, Sušak i Ogulin i vidi kakvo je stvarno raspoloženje“. Mišić je navodno razgovarao sa „dve hiljade ljudi iz svih slojeva“ i referisao regentu da nije trebalo da se Srbija bori za „bratsku zajednicu“, da je „to tamo najodvratnija fukara na svetu, koja se ne može zajaziti ničim što bi joj se ponudilo“, te Srbija treba da okupi sve Srbe u granicama koje bi ona povukla. Posle poduže rasprave, Mišić je navodno rekao da će se regent „ljuto kajati“ i „potom ceo razgovor ispričao svom sekretaru Miloradu Pavloviću, a ovaj, kako kaže, odmah zabeležio.“
Serafim i mi pogledali smo u naše kopije i ustanovili da je novinar verno preneo belešku. Ostali smo uz anegdotu o Mišićevoj kosmičkoj brzini da u tim poratnim danima obiđe sve te gradove i da obavi temeljite razgovore sa dve hiljade ljudi! Međutim, 18. oktobra 1992. godine javio se „Politici“ dopisom publicista Dušan M. Vojnović, rođenom u Čačku, koji je u svojoj knjizi „Kada dugo živiš među vukovima“ zapisao da ih je na Božić 1923. godine, kao odrasle đake, primio vojvoda Stepa Stepanović i ispričao im kako su on i vojvoda Mišić gotovo spontano otišli kod regenta i izneli mu već navedene stavove. Regent im je posle kraćeg, ali oštrog razgovora rekao: „Vi ste odlični vojnici, ali slabi političari“. Koliko su vojvode bile u pravu, navodi Vojnović, videlo se po „ustaškom zločinu genocida“ a ovo se nije smelo pričati jer su „Veliki Demijurg Tito i njegovi satrapi zabranjivali u vučjim vremenima“.
Odavno smo naslućivali kuda sve ovo vodi i znali smo da će se i dalje nastaviti i širiti u javnosti. Već 15. septembra 1993. godine Radivoje L. Živanović potkrepljuje ovu tezu „dalekovidim Rejmonom Poenkareom koji je bio energično protiv ujedinjenja“, pri tom teško optužujući Nikolu Pašića i samog regenta. Stranačke novine su se naprosto utrkivale u neprekidnom ponavljanju već izrečenog, televizije su se utrkivale sa svojim „ekspertima“ za to pitanje da je to, ponekad, prevazilazilo svako razumno rasuđivanje i ukus. Da ne govorimo o tome da sveto nije imalo nikakvih dodirnih tačaka sa kritičkom istorijskom naukom. Međutim, imalo je značajno pomeranje stavova kod nekih poznatih istoriografa, kao što su dr Branislav Gligorijević u svojoj višetomnoj biografiji kralja Aleksandra, ili vojnog istoričara dr Petra Opačića u ponovljenom izdanju njegove knjige „Solunski front i stvaranje Jugoslavije“, pa zatim u predgovoru monografije „Vojvoda Živojin Mišić“. Sa pomenutim vojnim istoričarem otvorili smo javnu raspravu u listu „Borba“. Poslednji pokušaj našli smo u knjizi Đorđa Stanića „Vernici srpstva i otadžbine“ (2004) i medijskoj polemici o knjizi dr Dragoljuba Živojinovića, dopisnog člana SANU, „Nevoljni ratnici“. Ne treba posebno naglašavati da su SANU, Udruženje književnika Srbije, Sinod i uopšte Srpska pravoslavna crkva bili „na liniji“. Toj liniji je„srpski mesija“ Dobrica Ćosić dodavao lekcije poput one da je „najveća srpska greška bila što nije potpisala Londonski ugovor, jer bi tako stekla izlaz na more od Splita do Boke“!? Mlađa grupa istoričara revizionista i srednja generacija pučista iz „Lige ambasadora američkih, engleskih i francuskih blagodejanaca“ žele da na ovo pitanje stave tačku tako što će prosto mehanički da odstrane iz tekućeg razvoja istoriografije stariju generaciju, „koja je svoje rekla“ u jednom vremenu za njih politički nepodobnom. Tek od početka ove decenije novog milenijuma, kada je „krucijalno pitanje opstanka srpskog bića uhvatilo duboke korene u istoriografiji“ javnost je već bila osvojena prionuli smo na temeljito istraživanje u Beogradu i Zagrebu. Međutim, i u Zagrebu nije bilo ništa bolje i da nije bilo onih mlađih koji su poštovali i danas poštuju naše naučno stvaralaštvo, ne bismo mnogo postigli. Kao ilustraciju, odmah su nam poslali knjigu „Emilij Laszowski Szeliga 1868–1949“ (Zagreb, 2000) obnovljene „Družbe Braća Hrvatskog Zmaja“ u kojoj je autor Milovan Petković bio u ravni Danka Popovića. Umesto mučenika Milutina bili su tu „vekovima nepriznati hrvatski mučenici Zrinski i Frankopani“. Da bi čitaoci imali potpuni uvid u „krucijalni dokument“ Milorada Pavlovića Krpe, mi ćemo ga doneti u celini. Zapis, bez mesta i datuma, pod naslovom „Vojvoda Mišić o Hrvatima“ glasi:
„Beograd je u vreme povratka vojske sa ratišta pružao neobično živu sliku, iako je očajno izgledao: u blatu, snežnom glibu i ruševinama. Ali je ipak duh veselosti i raspoloženja zahvatao sve slojeve društva, mada je mnogo ženskoga sveta nosilo crne šamije u znakžalosti za onima koji su svoje kosti ostavili na bojnom polju. Listovi su zabeležili nekoliko značajnih događaja iz toga vremena: povratak Vrhovne komande, doček prestolonaslednika, zarobljenje nem. Generala Makenzena, pokušaji u Zagrebu da se proglasi nezavisna Hrvatska, jer grupa Radićevih jednomišljenika pokušavala je da od Engleske i Sovjetske Rusije izdejstvuje seljačku republiku. Čak su kasnije to se posle saznalo Zinovjev i Smirnov potpisali sa Radićem i Košutićem nekakav ugovor, kojim im se priznaje nezavisna Hrvatska. Čudno je da na tom ugovoru ne stoji datum kada je potpisan. Prestolonaslednik koji je već bio regent savetovao se sa vojnim licima i političarima šta u prvi mah da se radi, kako da sepostupi. Karakteristično je da su gotovo sva vojna lica,
sa vojvodom Mišićem na čelu, kao načelnikom štaba vrhovne komande, gotovo jednodušno iznosili potrebu da se cela zemlja, u prvo vreme, stavi pod vojnu upravu, dok se u svima pokrajinama ne zavede mir i red. Stanje je svuda rovito i neodređeno, svakoga časa mogu iskrsnuti naročito pripremljeni neredi i za svaki slučaj valja držati pukove u pripravnosti. Međutim, politički ljudi bili su nestrpeljivi i goreli su od želje da oni prihvate upravu u zemlji. ,Vojska’ je, govorilo se, svršila svoje veliko delo, sad ona treba da ustupi mesto političkoj upravi’. Prestolonaslednik kao regent savetujući se sa mnogim ljudima nagovesti Mišiću da bi ipak najbolje bilo da on proputuje sve nove oslobođene krajeve, naročito Hrvatsku i Sloveniju i sa svima se savetuje i razgovara. Mišić je prihvatio zahtev vrhovnog komandanta i u pratnji ađutanta i posilnog narednika Al. Bakića otputovao je u Zagreb. Odatle je putovao na sve strane: u Karlovac i Gospić, u Glinu i Sisak, u Osijek i Varaždin, na Sušak i Ogulin. Za vreme svoga bavljenja u Zagrebu svake večeri se sastajao sa po nekim istaknutim javnim radnikom ili književnikom, sa političarem ili novinarem. Nije vojvoda gledao na političko opredeljenje, na partisku boju, sa svakim je iskreno i otvoreno razgovarao za dvaestak dana stalnog razgovora sa ljudima od nauke i pera, sa političarima i književnicima, novinarima i učiteljima, sa sveštenicima i seljacima Mišić je učinio nešto neverovatno: razgovarao se i obaveštavao sa dve hiljade ljudi i svačije mišljenje on je notirao. Iz svega toga on je stekao ubeđenje da Jugoslovenstvo nije narodnost nego ideologija, da ono ne može da posluži kao temelj za izradu jedne realne državne celine, nego fiktivne ideje, za koju valja pripremati teren i naraštaje, koji su daleko od shvatanja jedne celine. Kod svih ljudi sa kojima je razgovarao, nailazio je na jedno određeno shvatanje: nastupio je čas da Hrvatska dobije svoju samostalnost i nezavisnost. I Mišić se posle mesec dana bavljenja i razgovora vratio u Beograd sa izgrađenim mišljenjem o budućoj državi. Regent ga je sa velikim nestrpljenjem čekao. Ali izgleda nije bio ni najmanje zadovoljan Mišićevim izlaganjima. Tome su najviše doprineli svi oni koji su se nalazili u neposrednoj blizini mladih Karađorđevića utičući na njihovo duhovno izgrađivanje i shvatanje jedne države u prostranim razmerama. Regent je dočekao vojvodu Mišića sa otvorenim nestrpljenjem. On je mnogo polagao na njegovo mišljenje iako se u često prilika nije s njim slagao. Vojvoda se nije ustručavao da svome mišljenju da određenu formu. I već kod prvih reči zapažalo se da su podaci i iskustva što ih je ovaj čovek sa svoga putovanja i razgovora doneo u svemu negativne. Vojvoda je pričao šta je sve i sa kim je razgovarao: on je sva mišljenja sabrao. Čuo je on šta misle i frankovci i naprednjaci i koalicionaši i Radićevci, pa i oni koji se dosada nigde nisu politički opredelili. Posle dugoga izlaganja koje je trajalo više od dva sata, Mišić je svodeći sva mišljenja u jedan opšti zaključak dosta grubo kazao: – Iz svega što sam video i čuo ja sam duboko zažalio što smo se mi nasilu Boga obmanjivali nekakvom idejom bratstva i zajednice… svi oni jednako misle, to je svet za sebe, ma sa kakvim predlogom se pojavite … stvar je propala. – Pa sad? Zapita regent. – Ništa se neće moći učiniti. To nisu ljudi na čiju se reč može osloniti. To je najodvratnija fukara na svetu, koja se ne može zajaziti ničim što bi joj se ponudilo. Regent je malo nezadovoljan Mišićevim izlaganjem i saopštenjima najzad zapitao: – Šta vi mislite? Vojvoda se podiže sa svoga mesta. – Ja sam sa njima načisto. O celom predmetu dugo sam premišljao i došao do zaključka. Dvoje nam kao neminovno predstoji: potpuno se ocepiti od njih, dati im državu nezavisnu, samostalnu, pa neka lome glavu kako znaju, a drugo je, upravo prvo je, da u zemlji zavedemo vojnu upravu za dvadeset godina i da se zemlja sva baci na privredno ekonomsko podizanje, daleko od svih političkih uticaja. Ako to ne može onda se ocepiti, dati im njihovu državu. Tada se regent unese: – Kako? Državu? A granice? A gde su granice toj njihovoj državi i ko će ih povući? Mišić se malo nasmeja: – Granice će tamo biti gde ih mi povučemo, a mi ćemo ih povući ne onde gde naše ambicije izbijaju na površinu, nego onde gde istorija i etnografija kažu, gde kažu jezik i običaji, tradicije i najzad gde se sam narod po slobodnoj volji opredeli pa će to biti pravo i Bogu drago. Ovo izlaganje nemalo je zaludilo regenta. – To bi Italijani oberučke dočekali! Primeti on. Mi bi tada Hrvate prosto gurnuli u naručje Italijana. – Neka im je sa srećom. Nek se oni Hrvatima usreće. Ja sam duboko ubeđen da se mi njima nećemo usrećiti. Regentu Aleksandru nije bilo pravo što se Mišić, kao načelnik štaba vrhovne komande ovako oštro izražava o Hrvatima i pokušavao je da iz Mišića izvuče neko oportunije mišljenje sa kojim bi se on mogao izmiriti. Ali Mišić je i ovom prilikom pokazao svu svoju upornost i ostao je u svom izlaganju i zahtevima nepokolebiv. Na završetku se okrenuo regentu: – Visočanstvo, obratite se za mišljenje i drugima. Ali moje mišljenje je određeno. Ti su ljudi, svi od reda prozirni kao čaša: nezajažljivi i u tolikoj meri lažni i dvolični da sumnjam da na kugli zemaljskoj ima većih podlaca, prevaranata i samoživih ljudi. Rastajući se Mišić je kraj samih vrata stojeći regentu dobacio:– Ne zaboravite, visočanstvo, moje reči. Ako ovako ne postupite siguran sam da ćete se ljuto kajati. I zamače u hodnik. (O ovome mi je sam Mišić pričao).“
U nastojanju da budemo što savesniji u postupku kritike ovog istorijskog izvora pregledali smo obimnu prepisku i fondove Milorada Pavlovića Krpe u Narodnoj biblioteci i Arhivu Srbije. Ni original ni kopije ove beleške Milorada Pavlovića Krpe nismo našli. Takođe, ni u Dvorskoj arhivi u Arhivu Jugoslavije, kao ni u brojnim brošurama, prigodnim spomenicama i člancima povodom Mišićeve smrti ili godišnjicama. O ovom tako značajnom događaju ni sam vojvoda Mišić nije ostavio bilo kakav trag, iako su njegove „notacije“ morale biti izuzetno obimne. Kopija se pojavila gotovo zaverenički u određenom vremenu i ostavila značajne i trajne posledice ne samo u istoriografiji već i u srpskoj javnosti u celini. Rukopis kopije uporedili smo sa brojnim Krpinim zabeleškama i pismima i što se toga tiče njegovo autorstvo se ne može dovesti u pitanje. Sasvim drugo pitanje je verodostojnost ovog istorijskog izvora. Na osnovu analize sadržaja i današnjih znanja o tom vremenu možemo pretpostaviti da je ova beleška nastala u razdoblju posle 1924. godine, budući da Krpa govori o dolasku Vrhovne komande u Beograd (1. novembra 1918) i o sklapanju sporazuma Stjepana Radića sa Sovjetskom Rusijom (1924).
Milorad Pavlović Krpa nije mogao biti svedok ulaska srpskih trupa u Beograd jer je u to vreme još bio u Francuskoj. U Arhivu Srbije pronašli smo dokument Komesara za srpske izbeglice konzulata u Marseju u kojem ga 16. decembra 1918. godine obaveštava da mu je francusko Ministarstvo javnih radova odobrilo, kao srpskom vojnom službeniku i izbeglici, da može napustiti Francusku iz ratne luke Tulon sa najviše 100 kg prtljaga. Milorad Pavlović Krpa, putujući morskim putem do Dubrovnika a zatim železnicom, mogao je stići u Beograd tek u februaru 1919. godine. Nemamo nikakvih podata kada je bio u Beogradu primljen, bilo na dvoru ili od strane vojvode Živojina Mišića, do njegove smrti, u januaru 1921. godine. Ostala je sačuvana samo jedna razglednica kojom mu se Mišić javio iz Pariza 2. oktobra 1919. godine sa lečenja u Parizu. Tu već počinju prve ozbiljnije sumnje u verodostojnost Krpine beleške. Datum njenog nastanka može biti svako vreme posle 1924. godine pa do njegove smrti posle Drugog svetskog rata.
Druga sumnja u verodostojnost dokumenta jeste navođenje vremena Mišićevog boravka u navedenim oblastima Hrvatske mart 1919. godine. Uvidom u „Dnevnik ađutanta kralja“, tokom marta i sve do 28. aprila
1919. godine vojvoda Mišić i regent Aleksandar viđali su se skoro svaki dan, službeno ili u časovima odmora. Posle tog datuma videli su se 3. maja 1919. godine i posle toga ponovo skoro svakodnevno. Ađutant kralja zapisao je 28. aprila: „12–13 časova – Šetnja automobilom do grada sa Vojvodom“, a zatim je regent u društvu vojvode Mišića doručkovao sa generalom Milutinovićem i Živojinom Balugdžićem. Trećeg maja samo kratka beleška: „Vojvoda Mišić i šetnja peške (15–16 č.)“. Prvi i jedini put, za Mišićevog života, regent je primio Milorada Pavlovića Krpu u nezvaničnu audijenciju 28. marta 1920. godine. U „Dnevniku ađutanta kralja“ stoji zabeleženo da su razgovarali punih 45 minuta! I godinama posle nijednom. Vojvoda Mišić nije bio u Hrvatskoj u martu 1919. godine!
Treću našu sumnju u verodostojnost Pavlovićeve beleške nalazimo u tvrđenju da je vojvoda Mišić, pošto je odseo u Zagrebu, obišao sve one gradove i razgovarao sa dve hiljade ljudi! Uvidom u stanje i sigurnost saobraćaja, brzinu tadašnjih železnica i vreme koje je potrebno da se razgovara sa dve hiljade ljudi i sve to pažljivo notira, običnom matematičkom računicom to bi bilo „zaista nešto fantastično“.
I poslednja sumnja koja potpuno ovu belešku čini falsifikatom iz poznijeg vremena i bez svake vrednosti, pogotovo verodostojnosti, jeste činjenica da je vojvoda Mišić bio u Zagrebu, ali od 29. aprila – 2. maja 1919. godine! Naučnik će se upitati za razloge, pogotovo što se u javnosti pojavila jedna fotografija vojvode Živojina Mišića u Zagrebu na dan 30. aprila1919. godine u pratnji hrvatskog bana dr Ivana Palačeka, zagrebačkog gradonačelnika dr Stjepana Srkulja i komandanta 4. armijske oblasti generala Bože Jankovića. Sa strane se vidi masa građana, ispred „veličanstveno dekorisana mrtvačka kola“, a iza njih dva konja prekriveni crnim plaštom. I tu počinje sasvim jedna druga priča koja potpuno obesmišljava celu belešku Milorada Pavlovića Krpe, ali i čitavu strukturu nacionalističkog i mrziteljskog pogleda na stvaranje i razvoj jugoslovenske države. Da li će se bar neko, zbog toga, bar izviniti srpskom narodu i vojvodi Živojinu Mišiću i uvideti zablude, koje su plaćene krvlju nevinih.
O čemu se stvarno radilo?
II
„Jugoslovenska demokratska omladinska liga pozvala je sva društva i organizacije na hrvatskom sveučilištu u Zagrebu, da zajednički sa pozvanim faktorima provedu akciju, da se u domovinu prenesu kosti naših narodnih mučenika Zrinjskih i Frankopana“.
Poziv je upućen 10. aprila 1919. godine i objavljen u listu „Obzor“. Već sledećeg dana, 11. Aprila, upućena je molba Privremenom narodnom predstavništvu u Beograd „da pozove vladu, da ova preduzme službeno sve mjere za svečani prijenos kostiju narodnih mučenika“ i da „ovlasti našeg poslanika u Beču, da posreduje kod općine Viner Nojštata za dozvolu ekshumacije i da službeno posreduje za nesmetani prijevoz“.
Zahtev su podneli u ime Akademske omladine hrvatskog sveučilišta: Hrvatsko akademsko potporno društvo, Srpsko akademsko potporno društvo, Stanovska zveza slovenskih akademikov, Jugoslovenska demokratska omladinska liga, Jugoslovenska demokratsko radikalna omladina, Domagoj’ i, ABC klub’. U sledećih nekoliko dana njima su se pridružili hrvatski i srpski sokoli, „Braća hrvatskog zmaja“, koji su prvi još 1907. godine pokušali ovu akcije ali im je Beč zabranio, zatim „Kolo sestara Kraljevine SHS“, slovenački sokoli, te „razne korporacije i društva iz Zagreba“. Osnovan je centralni odbor za prenos: dr Stjepan Srkulj, predsednik (gradonačelnik Zagreba), Emilij Lazovski, dr Velimir Deželić i dr Dane Rizner (Braća hrvatskog zmaja), Zlata Kovačić-Lopašić (Kolo sestara Kraljevine SHS) i „sveučilištarci Dušan Bajić, Ivo Franić, France Mesešnel i Mato Svetina“. Jugoslovenska vlada Stojana Protića izdejstvovala je preko poslanika u Beču Pogačnika sve dozvole i poseban voz do granice. General Ante Plivelić doputovao je u Beograd i regentu uručio 27. aprila poziv da lično uveliča „ovu jugoslovensku manifestaciju“. Regent se izvinio zbog „velikih državničkih poslova i imenovao vojvodu Mišića načelnika štaba Vrhovne komande kao svog zastupnika“. Vlada je imenovala svoju zvaničnu delegaciju u sastavu: Pavle Marinković, Tugomir Alaupović i dr Albert Kramer. Beogradska opština izabrala je takođe svoju delegaciju u sastavu: Dobra Mitrović, Velimir Karić, Grujica Acemović, Milan Savčić i Dragutin Karaulić. Delegacija je imala zadatak da na dan sahrane, 30. aprila, bude u svečanoj povorci i da „na grob narodnih mučenika položi venac s natpisom: ,Opština beogradska – Pobornicima narodne misli’“. Studenti Beogradskog univerziteta takođe su izabrali svoju delegaciju, a Beogradska opština i Srpska pravoslavna crkva zakazale su parastos istog dana u Sabornoj crkvi, tj. „svečani pomen mučenicima za narodno ujedinjenje Petru Zrinjskom i Franji Krsti Frankopanu“ koji će služiti mitropolit Dimitrije. Kulturno i prosvetno društvo Srba iz Bosne i Hercegovine „Prosvjeta“ odredilo je za svog izaslanika dr Dragu Perovića, profesora Medicinskog fakulteta u Zagrebu. Beogradska opština, tom prilikom, izdala je poseban proglas „Beograđani“ u kojem se, pored ostalog, kaže: „Svi ste vi puni ponosne tuge za neizbrojnim žrtvama našeg naroda u ovom ratu, svi ste vi prožeti svečanim osećanjem opšteg narodnog oslobođenja i ujedinjenja sva tri plemena našeg naroda, svi ste vi uvek bili puni najdubljeg poštovanja i najiskrenije zahvalnosti svima svetim žrtvama, koje su još iz najdavnijih vremena stvarale veliki i slobodan dom narodnog i državnog jedinstva“, sa pozivom da odaju i dužnu poštu prvim borcima protiv „mrskim Habzburzima“ Zrinjskim i Frankopanima, ne zaboravljajući besmrtnog Matiju Gupca. Gradonačelnik Zagreba i predsednik Odbora za prenos ostataka dr Stjepan Srkulj lično se zahvalio komandantu 4. armijske oblasti generalu Boži Jankoviću za sve što je preduzeo „kod srpske vojske da se zemni ostaci narodnih mučenika na onako veličanstven način prenesu u domovinu posle 248 godina“. Ministar prosvete dr Tugomir Alaupović izdao je naredbu svim školama u Jugoslaviji da se 30. aprila prvi čas posveti predavanjima o Zrinjskim i Frankopanima, a onda da se učenici puste kući i „taj dan smatra školskim praznikom“.
Međutim, mnogo je važnije da detaljno rekonstruišemo, iz brojnih izvora, kako se ova manifestacija odvijala od dana kada su 24. aprila ekshuminarani ostaci Petra Zrinskog i Frane Krste Frankopana u Viner Nojštatu. Posmrtni ostaci „narodnih mučenika“ stavljeni su u poseban voz koji je obezbedila saveznička misija. Pre polaska održali su govore „veliki meštar“ „Braće hrvatskog zmaja“ Emilij Lazovski i jugoslovenski poslanik Josip Pogačnik. Lazovski se zahvalio poslaniku Pogačniku, a ovaj je rekao: „Cijela naša historija su grobovi i kao što mi danas stojimo pred grobom naših velikana, tako je cijeli naš narod stajao dugo i dugo pred svojom rakom, bojeći se, da će ga njegovi neprijatelji srušiti u grob. Ali se to nije ispunilo, jer je došao dugo željkovani čas našeg oslobođenja i ujedinjenja“. Pošto su još jednom gradski fizikus Karlo Rozental i „vještak sudske medicine dr Dane Rizner“ utvrdili da se radi o zemnim ostacima Zrinskog i Frankopana, održan je kratak verski obred i „blagoslov lijesa“ koji je izgovorio dr Velimir Deželić. Završio je rečima: „A danas sa timornih vrletnih balkanskih gora i šumovitih valova Jadranskog mora ustao je narod div slobodan i ujedinjen! Narod Srba, Hrvata i Slovenaca od Soče do Vardara, danas ne plače, već kraljevskim sjajem hoće da dočeka svete kosti naodnih mučenika objeručke jer vjeruje, da su to prvoborci naše narodne slobode“. Dolazak voza u Špilje, na demarkacionoj liniji, gde je kovčeg bio ukrcan na poseban okićen, „cvijećem i jugoslovenskim zastavama“, jugoslovenski voz, odata je počast plotunima iz „srpskog topništva i počasne čete“. Ista počast „jugoslovenskim velikanima“ priređena je u Mariboru u prisustvu oko 25.000 građana! „Na brdima gruvaju topovi a nad gradom kruže aeroplani“! Na ispraćaju 28. aprila ujutro, general Rudolf Majster „održao je patriotični govor jugoslovenskim mučenicima“, odsvirane su sve tri himne i ispraćeni su od strane čelnika Maribora profesora dr Medveda i dr Bradaške. General Majster pratio je voz do Celja a predstavnik Narodnog sveta iz Ljubljane dr Verstovšek do Zagreba. Sve stanice kroz Sloveniju bile su svečano ukrašene a u Celju, gde se okupilo oko 10.000 ljudi, „održao je svečani govor gradonačelnik Andrejka“. Tako je bilo i na usputnim stanicama, posebno u Zaprešiću, sve do Zagreba, „koji je bio ukrašen zelenilom i narodnim zastavama“, a kuće „u glavnim ulicama cvijećem“. Na „zagrebačkom kolodvoru bili su predstavnici hrvatskih pjevačkih društava, Kolo’, ,Sloboda’, ,Lisinski’, ,Jug’ i, Balkan’, zatim JAZU, Matice hrvatske, Društva hrvatskih književnika, Društva sv. Jeronima, Hrvatskog novinarskog društva, Braće hrvatskog zmaja i drugih humanitarnih društava, Varaždina, Vinkovaca, Plaškog, Đakova i Zagreba, te špalir mornarske čete“. Kovčeg iznet ispred kolodvora pozdravilo je više od 20.000 ljudi, pozdravni govor održao je gradonačelnik Zagreba dr Stjepan Srkulj, a Pjevačko društvo „Sloboda“ otpelovalo je „na to himnu hrvatsku, srpsku i slovensku“. Zatim je u počasnom špaliru, koji su sa svake strane ulice napravili „sokolski pešaci i konjanici Hrvata i Srba“, kovčeg bio izložen u zgradi JAZU. Pred zgradom JAZU na Zrinjevcu, gde je kovčeg bio izložen „za pučanstvo“, bio je pozdravljen „u strogo vojničkom redu“ od strane komande 4. armijske oblasti sa generalom Božom Jankovićem na čelu. Govor je održao predsednik JAZU Vladimir Mažuranić, koji je rekao da su Zrinski i Frankopan „doista preteče neodvisnosti hrvatskoj, zametnutoj u novome ovome vijeku slobode u jedinstvu s jednorodnom braćom Srbima i Hrvatima“. Tada se već na Zrinjevcu bilo okupilo oko 50.000 ljudi. Sledećeg dana, 29. aprila, odar je obišlo „više tisuća Zagrepčana“.
III
Vojvoda Živojin Mišić, kako je pisala „Pravda“, zajedno sa delegacijom jugoslovenske vlade otputovao je u Zagreb 29. aprila 1919. godine ujutro. Uveče su ga dočekali od gradonačelnik Zagreba dr Stjepana Srkulja i hrvatski ban dr Ivan Palaček. Vojvodi i delegaciji jugoslovenske vlade priređena je svečana večera u hotelu „Palas“. Sutradan, 30. aprila, pre podne u 9.00 časova počele su svečanosti „ukopa narodnih mučenika“. Vojvoda Živojin Mišić došao je pred zgradu JAZU u svečanoj uniformi, bez šinjela, u pratnji štaba 4. armijske oblasti i njegovog komandanta generala Bože Jankovića i bana dr Ivana Palačeka. Lijes je dignut sa odra i iznet pred zgradu JAZU. Prvi se od „narodnih mučenika“ oprostio član delegacije jugoslovenske vlade Pavle Marinković. U kraćem govoru Marinković je posebno potencirao njihovu borbu protiv zlotvora slovenskih naroda Habzburške monarhije. „Pa sad rekao je Marinković – kada je taj veliki narodni zlotvor srušen i kada je veliko delo oslobođenja i ujedinjenja završeno, zar nije pravo, i lepo, što je prva misao naše omladine, te prave naslednice naše duge i slavne prošlosti, bila, da mošti velikih narodnih mučenika prenese iz Austrije, gde im je zemlja bila teška, u slobodnu dedinu našega naroda, za čije oslobođenje oni na današnji dan položiše svoje glave“. Zatim su, u istom duhu, govorili „predsjednik državnog viječa čehoslovačke republike Jaroslav Tomašek“, hrvatski ban dr Ivan Palaček i „narodni zastupnik Ivan Peršić“ u ime „Starčevićanaca“. Sve to vreme sa jedne strane kovčega stajale su devojke u hrvatskim nošnjama a sa druge u srpskim, a kraj njih mladi sokoli sa vjencima. Zatim su sva pevačka društva, kojima su se u međuvremenu pridružila i pevačka društva „Trebević“ iz Sarajeva, „Slavec“ iz Ljubljane i „Nada“ iz Banjaluke, otpevala „Zrinsko-Frankopanku – „Pojmo pjesmu“. U međuvremenu formiralo se i nekoliko delova svečane povorke hrvatski i srpski sokoli na konjima sa strane ulice, a iz-među njih „sokoli iz čitave Jugoslavije“, „turopoljski plemenitaši u svojim svečanim starinskim odorama na konjima“, sveučilišna omladina, predstavnici zagrebačkih korporacija, predstavnici „jugoslovenskih okupiranih krajeva“ sa transparentima na kojima je pisalo – Rijeka, Zadar, Šibenik, Knin, Trst, Idrija, Pula, Rab, Pag, Krk, Cres, Motovun, Opatija, Postojna, Lošinj, Pazin, Po-reč, Hvar, Korčula, Brač itd., posle njih „vjenconoše među kojima se isticao lovor vijenac regenta Aleksandra“, predstavnici Starčevićeve stranke prava, sveštenstvo, „a nad Zagrebom kružila su sad više, a sad posve nisko, tri aeroplana“.
„Treći dio povorke sačinjavala je pratnja lijesa … akademičari u gali, noseći kneževska insignija…Sjajni sarkofag, koji je bio pokriven hrvatskim, srpskim i slovenskim vrpcama, nosili su sveučilištarci, a kraj njih je stupala trostruka počasna straža Sokola i mornara na vodi se u „Spomenici“ – Pred samim sarkofagom stupao je odbor Braće Hrvatskog Zmaja noseći prekrasan vijenac“. Iza sarkofaga „vođena su dva vranca u crnini, kao viteški konji Zrinskog i Frankopana.
Po tom su išli vojvoda Mišić, ministri Marinković, Alaupović i dr Poljak, armijski komandant general Boža Janković sa cjelokupnim generalite-tom i višim časništvom… svečanu povorku zaključilo je topništvo“. Povorku koja se kretala prema Kaptolu i Katedrali ispratilo je oko 100.000 građana Zagreba i okoline. Pred katedralom povorka je stala i od „narodnih mučenika“ oprostio se predsednik Društva hrvatskih književnika dr Nikola Andrić, slovenačkih književnika dr Fran Ilešič, u ime „bjegunaca iz po Talijanima zaposjednutih krajeva“ za-darski advokat dr Hugo Verk i na kraju general Ante Plivelić „u ime časništva i vojske“. Kad je lijes bio dignut radi odnošenja u crkvu, „stupila je preda nj jedna gospođica Srbijanka te položila na nj veliki srebreni lovor vijenac u ime beogradske omladine“. Katedrala je bila okićena sva u cveću. S desne strane „stale su civilne honoracije“ a sa leve vojničke.
Vojvodi Mišiću napravljeno je posebno svečano klecalo, na kome je bio „tokom svečane crne mise sa rekvijem, koju je služio zagrebački nadbiskup dr Antun Bauer i biskupi“. U toku spuštanja sarkofaga u grobnicu „sa Zelenog brijega gruvali su topovi, a na kaptolu čete palile su salve“. Svečanost je završena u 2 sata posle podne svečanim defileom srpske vojske ispred katedrale. Napred je stupao „u vojničkom koraku vojvoda Mišić sa pozdravom“, a iza njega štab 4. armijske oblasti pozdravljeni „brojnim pučanstvom“. Uveče je gradonačelnik Zagreba dr Stjepan Srkulj priredio banket u hotelu „Palas“ kome su prisustvovali i vojvoda Živojin Mišić, general Boža Janković i predstavnici savezničkih vojnih misija (francuske, engleske i američke) kao i predstavnici čehoslovačke i poljske republike. Na kraju svog pozdravnog govora dr Stjepan Srkulj je rekao: „Ja dižem ovu čašu uzdravlje Njegovog Visočanstva i molim gospodina vojvodu, da bude tumačem odanosti i ljubavi naše“. Potom je pročitao pozdravni telegram upućen regentu Aleksandru, a zatim je „zastupnik Krešić“ pozdravio predstavnike savezničkih vojnih misija „na francuskom jeziku“, a otpozdravio francuski general Deov. Posle govora dr Ante Pavelića govorio je „češki delegat Jaroslav Kvapil, a onda Poljak pukovnik Kopecni“ i novinar francuskog lista „Žurnal de Debat“ („Journal de Debats) kont Beguan. Istog dana, 30. apri-la, svečanosti su održane u Pragu, u Beogradu na Beogradskom univerzitetu, u gradovima koji su nekada pripadali Zrinskim i Frankopanima i većini „središta županijskih i okružnih mesta“.
Neverovatno je i gotovo neshvatljivo da je ova jugoslovenska manifestacija, tako masovna i sa tako uglednim zvaničnicima dvora, jugoslovenske vlade i pokrajinskih vlada za Sloveniju i Hrvatsku, za poslednjih 90 godina ostala potpuno zaboravljena, ne samo od političke i intelektualne elite u Hrvatskoj i Srbiji već, što je posebno zabrinjavajuće ostala je neprimećena od istorijske nauke. Od demarkacione jugoslovensko-austrijske linije, duž pruge, u većim mestima, pa sve do sahrane u Katedrali ovu jugoslovensku manifestaciju oduševljeno je u Sloveniji i Hrvatskoj pozdravilo oko 300.000 ljudi! Koliko je ljudi bilo na manifestacijama u ostalim delovima zemlje, posebno u Beogradu, nismo mogli ni približno utvrditi. Već u maja 1919. godine „Grafičko-umjetnički i nakladni zavod, Jugoslavija’ “ u Zagrebu objavio je „Spomenicu Zrinsko-Frankopansku prigodom svečanog prenosa njihovih kostiju u domovinu“ sa više od 20 fotografija, list „Obzor“ objavio je 23 različita napisa, beogradska „Pravda“ i „Politika“ 11, francuski list „Žurnalde Deba“ 2, časopis „La Yougoslavie“ u Pariz iste godine članak dr Ferde Šišića, konta Beguana, Otona Moraveca iz Ljubljane i tri pesme posvećene „narodnim mučenicima“ – Milosava Jelića, Milu-tina Jovanovića i Božidara Purića, zatim je iste godine časopis„Danica“ objavio članak Stjepana Širole („Jugoslovanska tiskara Ljubljana“) – ovaj „Koledar“ se vodio za godinu 1920. „Koledar i Ljetopis Društva sveojeronimskog za prijestupnu godinu 1920“,koji je bio časopis „Hrvatskog književnog društva Sv. Jeronima“ u Zagrebu, objavio je članak Josipa Šafrana „župnika čaglićkog u miru“. Oba časopisa bila su ilustrovana sa po desetak fotografija. Sledeće godine, 1921, u Osijeku je u „Knjižnici za mladež“ bila objavljena brošura Milutina Majera „Zrinski i Frankopani“ sa opširnim „izvadkom iz knjige, Urota’ od Evgenija Kumičića“ i „Na Ozlju gradu“ Augusta Šenoe. Sledeće godine, povodom ove manifestacije, objavljena je u istoj „Knjižnici“ brošura „Knjiga narodnog oslobođenja i ujedinjenja“ i „Jeka od Osijeka“ – „izabrani radovi hrvatskih, srpskih i slovenačkih pripovijedača“. „Zagrebački ilu-strovani list“ objavio je u maju 1925. godine fotografije četa i pukova koji su bili smešteni u kasarnama na bivšim posedima Zrinskih i Frankopana. Tom prilikom „Zagrebački ilustrovani list“ je pisao: „Trideseti travanj postaje iz godine u godinu sve značajniji narodni blagdan, pa toga dana gotovo i nema u ovim krajevima kulturnog, prosvjetnog i humanog društva, a da ne bi upriličilo bilo kakvu priredbu u spomen tragedije, što se na taj dan godine 1671. odigrala u Bečkom Novom Mjestu. Tim slavama pridružila se naša hrabra i junačka vojska, pa je tako proslava Zrinskog i Frankopana poprimila opći narodni poluslužbeni karakter. Od vojničkih pukova naročito slave 30. Travanj 35. Puk u Zagrebu, koji nosi ponosno i dično ime hrvatskog velikana bana Petra Zrinskog i 37. Puk smješten u starom frankopanskom gradu u lijepoj Kraljevici“.
I upravo fotografiju proslave u Kraljevici „Zagrebački ilustrovani list“ je doneo na celoj prvoj strani, sa vidnom legendom „Kapetan g. Branko Puđa govori vojnicima o životu i radu patrona puka Frana Krste Frankopana“. A tačno tri godine ranije ministar unutrašnjih dela Svetozar Pribićević, na osnovu austrougarskog zakona iz 1873, žandarima je nasrnuo na proslavu koju je organizovalo „Hrvatsko žensko društvo Katarina Zrinska“! Tom prilikom na Plitvicama prolivena je i krv teško povređenih… i tako sve do „otkrića“ beleške Milorada Pavlovića Krpe, jednog od najmračnijih falsifikata u srpskoj istoriografiji, i zbog velikog uticaja na javno mnjenje, publicistiku, medije i književnost, a, isto tako, i na intelektualnu, naučnu i političku elitu.
Ukoliko želimo nešto da naučimo, treba da molimo istoriju da nam oprosti. Samo tako možemo da dobijemo alibi. Kako je rekla Elizabet Čedvik, „lakše je držati se bistrog plićaka nego gurati nos u neprozirne dubine“, pogotovo ako su zamućene raznim ideološkim, nacionalističkim i verskim matricama i još pri tom zasnovane na falsifikatima i neznanju.
