Спољна политика краља Александра Карађорђевића у односу на Албанију, почетком тридесетих година прошлог века можда је најбоље илустрована једним писмом које је краљ написао као упутство за министра спољних послова Војислава Маринковића пред одлазак у Женеву на заседање у Друштву народа, августа 1931. године.
У писму је наведено следеће:
1. Ни под каквим објашњењем не можемо примити интервенцију Италије у Албанији. Она би била напад на наше животне интересе; на безбедност
Југославије. И најбоље гаранције су слабе да умање опасност. Евентуални нереди у Албанији су пролазног карактера, док је интервенција за васпостављање реда стварна окупација на неодређено време.
2. Не можемо примити ни заједничку интервенцију. Она неминовно води подели сфера интервенције односно подели Албаније.
3. Највише могућности за смиривање и консолидацију Албаније даће наше заједничке гаранције за независност и интегритет Албаније и немешање у њене унутрашње послове.Са наше стране пристајемо за ово дати сва потребна, могућа јемства.
4. У случају нереда, чије би размере биле опасне по интересе једне или друге уговорнице, можемо тражити заједнички или једновремено од Друштва Народа међународну жандармерију незаинтересованих сила.
5. За финансисијско сређење Албаније пристајемо гарантовати зајам код Друштва Народа, који би тај посао и контролу вршио.
6. Наоружање и организација албанске војске мора се свести до потреба унутарњег поретка и јавне безбедности Албаније.
7. Од Албаније не тражимо ништа сем потпуну коректност и слободно развијање наших узајамних трговинских и привредних односа.
8. Италији признајемо сва стечена трговинска и финансијска права и развијање будућих интереса у томе правцу. Пристајемо на кооперацију и заједничко обезбеђење свих обостраних интереса.
Писмо објављено у књизи „Павелић и усташе“ Богдана Кризмана. Аутор је навео да је писмо добио од некадашњег секретара В.Маринковића К.Ст.Павловића из Кембриџа писмом од 23. фебруара 1974.