B(l)ogovanje
Povezani članci
Nakon slavnih pobeda srpske vojske u Prvom svetskom ratu, do tada mala i nepoznata Srbija zavredila je poštovanje čitavog sveta. Naši preci su svojom hrabrošću, požrtvovanje, čestitošću i humanošću istkali najlepši oreol slave kojim se Srbija imala zakititi i dičiti.
Verujem da istoriji ne pamti slučaj da se jedan seljački narod tako brzo odazvao mobilizaciji i za kratko vreme transformisao u hrabri ratnički narod.
Mobilizacije je izvedena pozivima zvona sa crkava, paljenjem vatri na brdima, uz zvuke doboša ovaj narod je oduševljeno krenuo u rat i velika epopeja je počela.
Kao svetlo u potpunom mraku zablistalo je ime Srbije i svetu otkrilo junaštvo i hrabrost jedne mlade vojske do tada nepoznate i nepriznate.
Gotovo svi svetski lideri, bili oni saveznici ili neprijatelji, divili su se srpskom narodu. 
Na inicijativu ministra prosvete i umetnosti Republike Francuske u svim francuskim školama, od osnovnih do univerziteta, 26. marta 1915. godine održan je „Srpski školski dan“. Tada su francuski učitelji i profesori ispričali istoriju Srbije svojim đacima i sakupljali darove za srpsku ratnu sirotinju. Tog dana nekoliko miliona francuskih učenika i studenata od skromnih seoskih škola, pa do Sorbone imalo je priliku da se upozna sa Srbijom i srpskim narodom.
Pre same proslave na pariskoj Sorboni, profesor dr Rudolf Arčibald Rajs, održao je predavanje o zverstvima koje su počinile austrougarske trupe u Srbiji 1914. godine.
Možda najimpresivniji deo proslave i priznanja srpskom narodu bio je zadatak koji su imali da obave najmlađi učesnici proslave. Naime, oni su imali da ispišu šest puta najboljim rukopisom ovaj tekst: „Čast i slava hrabrom srpskom narodu, našem prijatelju i našem savezniku.“
Interesantna je i poruka predsednika SAD Vudroa Vilsona od 28. jula 1918. godine koju je uputio američkom narodu i koja je pročitana širom zemlje i objavljena u svim većim listovima. Tom prilikom istaknuta je i srpska zastava nad Belom kućom i svim javnim zgradama glavnoga grada.
U jednom delu svoje poruke predsednik Vilson kaže:
„…Plemenito je taj narod odgovorio. Tako čvrsto i hrabro oduprli su se oni vojnim snagama zemlje deset puta većim od njihovog stanovništva i vojne moći, i tek kad su tri puta proterali Austrijance i nakon što su Nemačka i Bugarska pritekle u pomoć Austriji, bili su primorani da se povuku preko Albanije. I pošto je njihova zemlja bila opustošena i njihovi domovi razoreni, duh srpskog naroda nije bio skršen. Premda nadjačani većom silom, njihova ljubav prema slobodi ostala je neumanjena. Brutalna sila je ostavila netaknutom njihovu čvrstu odlučnost da žrtvuju sve za slobodu i nezavisnost…“ 
Ostale su zapisane i misli nekih od najznačajnih ljudi dvadesetog veka koji su govorili o herojstvu Srba i isto tako iskazali veliko poštovanje i počast srpskom narodu. Spomenuću tek neke od njih.
Maršal Franše d Epere: „Okupljeni oko svog kralja i zastave za slobodu zemlje; ti seljaci, bez napora, pretvorili su se u vojnike najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih“
Car Viljem II: Šteta što taj mali narod nije moj saveznik.
Norveški pukovnik Karsten Angel, učesnik napada na Srbiju u I svetskom ratu: „Došli smo sa malo poštovanja za njih, a vraćamo se puni divljenja. Videli smo narod miran, samopouzdan, rodoljubiv. Našli smo najbolje vojnike na svetu, hrabre, poslušne, trezvene, izdržljive, voljne da žrtvuju život za zemlju i nacionalnu ideju”.
Vinston Čerčil, ministar britanske mornarice: „Što se tiče Srbije ona se zaista borila očajnički i slavno, sa strašnim posledicama po sebe…”
Robert Lesing, ministar spoljnih poslova SAD: „Kad se bude pisala istorija ovog rata njen najslavniji odeljak nosiće naziv Srbija. Srpska vojska je učinila čuda od junaštva, a srpski narod pretrpeo je nečuvene muke i takvo požrtvovanje i hrabrost ne mogu proći nezapaženo – oni se moraju nagraditi.”
Dani veliki i herojski, dani slave i smrti, za koje su naši preci mislili da će biti nezaboravljeni, da će svetleti bez obzira na proteklo vreme. Mislili su naši preci da će žrtva od milion i dvesta hiljada Srba koji su poginuli samo u Prvom svetskom ratu biti garant nezaborava.
Kada malo razmilim pa nema Srbina u svetu koji ne bi mogao reći da je i on izgubio nekog svog u tom ili Balkanskim ratovima. Međutim i pored te činjenice da smo gotovo svi mi izgubili nekog svog u tim ratovima ispostavilo se da su preci pogrešili po pitanju nezaborava.
O njima se danas gotovo i ne priča. Najviše o njima govore spomen obeležja koja isto tako zbog stanja u kom se nalaze govore pak o nama danas. Propadaju, zarasla u korov i zaborav.
Koliko je stotina istinskih heroja zaboravljeno do prvog obeležavanja stogodišnjice od Prvog svetskog rata?
Šta će se desiti za još pedeset ili sto godina?
Imao sam prilike da se uverim kako drugi narodi neguju sećanje na svoje bitke i svoje ratove, svesni veličine i žrtve svojih predaka. Raznim veličanstvenim počastima oni im danas obezbeđuju besmrtnost u isto vreme praveći zalog za budućnost.
Kao dokaz za tu moju tezu jesu obeležavanja godišnjica slavnih bitaka gde se po nekoliko hiljade građana prijavljujuje da kao dobrovoljaci učestvuju u realnim simulacijama tih bitaka. Potomci vojskovođa i državni funkcioneri obavezno uzimaju učešće u tim simulacijama i sve dobija neverovatne razmere.
Na ovakav način, pored toga što se odaje velika čast poginulim herojima u isto vreme svom društvu nameću prave vrednosti i uzore. Kada bi danas samo nešto prepisali od tih naroda, mislim da bi za kratko vreme svaki Srbin imao jasniju sliku svojih časnih predaka.
Ona bi ga naučila kakav treba da bude i šta treba da čini u slavu Božju, u čast svojih predaka i za spasenje svoga naroda, svoje dece i svoje države.
